Na osnovu člana 63. stav 3. Zakona o zaštiti potrošača ("Službeni glasnik RS", broj 79/05),
Vlada donosi

UREDBU

O UTVRĐIVANjU NACIONALNOG PROGRAMA ZAŠTITE POTROŠAČA ZA PERIOD OD 2007. DO 2012. GODINE

(Objavljena u "Sl. glasniku RS", br. 11 od 30. januara 2007)

Član 1.

Ovom uredbom utvrđuje se Nacionalni program zaštite potrošača za period od 2007. do 2012. godine, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

Član 2.

Ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".

05 broj 110-121/2007-002

U Beogradu, 18. januara 2007. godine

Vlada

Predsednik, Vojislav Koštunica, s.r.

NACIONALNI PROGRAM ZAŠTITE POTROŠAČA ZA PERIOD OD 2007. DO 2012. GODINE

1. UVOD

Zaštita potrošača u Republici Srbiji je jedan od prioriteta u procesu kompletiranja institucionalnog i pravnog ambijenta moderne tržišne privrede i društva. Stvaranje uslova za uspostavljanje i funkcionisanje slobodnog tržišta, uvođenje reda na tržištu je prevashodno interes građana Republike Srbije kao potrošača, jer samo ukoliko kao potrošači uživaju odgovarajući nivo pravne sigurnosti, oni mogu da donose racionalne odluke i u svim drugim oblicima svog pojavljivanja u društvenom i privrednom životu. Fer tržišno ponašanje, korektna komercijalna praksa, tretman kupaca, turista i potrošača kojim se poštuju njihova prava i interesi u odgovarajućem pravnom poslu ili odnosu, su od velikog značaja za sve aktere na tržištu, učesnike i operatere, ali posredno i one koji tom odnosu prethode - proizvođače. U tom smislu je pravo potrošača jedna opšta ekonomska pretpostavka za ostvarivanje svih ostalih prava, pa se stoga, u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, ovo pravo predstavlja kao osnovno.
Prava potrošača su deo sistema uzajamnih dužnosti i ovlašćenja svih učesnika na tržištu, te zato predstavljaju i interes drugih učesnika, pre svega kompanija. Izvesnost ekonomskih efekata ugovora o kupoprodaji dobara namenjenih potrošnji nije samo interes ekonomski slabije ili lošije informisane strane - potrošača nego i prodavaca koji, uspostavljanjem i poštovanjem standardnih ponašanja, mogu da se angažuju u konkurentskoj borbi koja bi bila zasnovana na manjim cenama i boljem kvalitetu, a ne povredom prava konkurencije. Nisu retki slučajevi lažnog prikazivanja prednosti ili pogodnosti za kupce, koji počivaju na zloupotrebi neznanja potrošača. Nepoštovanje zahteva kvaliteta, različite obmane, manipulisanje svešću nedovoljno obrazovanih potrošača ili zloupotreba položaja pojedinih potrošačkih skupina se vrlo brzo pretvaraju u direktno nanošenje štete svim savesnim učesnicima na tržištu. Bez uređivanja i unapređivanja prava potrošača nema konkurencije, a time se ugrožavaju i deformišu i osnovne funkcije tržišta, koje su ujedno i element javnog poretka demokratskog društva.
Uređeno tržište nije samo interes Republike Srbije u cilju uspostavljanja osnovnih institucija efikasnog tržišnog mehanizma, nego i u smislu dinamičkih očekivanja njenih građana na zaštiti prava i interesa. Bez uređenog tržišta domaći i strani investitori neće se lako odlučivati i usuđivati da započnu trajan i stabilan biznis u nestabilnom okruženju prepunom ekonomskih i drugih rizika, naročito zbog onih rizika koje proizvode neuređeni tržišni odnosi.
Dinamika procesa postsocijalističke tranzicije, kao što pokazuju primeri zemalja Centralne Evrope, faktički se smiruje nakon integrisanja nacionalne privrede u Evropsku uniju (u daljem tekstu: EU), pa je članstvo Republike Srbije u EU nacionalni i strateški cilj i predstavlja samo svodni izraz za uspešno okončanje procesa uspostavljanja ne samo efikasne privredne strukture, nego i odgovarajućih institucija i standarda u oblasti politike, prava građana, kvaliteta života i socijalne i društvene stabilnosti. Republika Srbija, iako još nije potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU (u daljem tekstu: Sporazum), obavila je veliki deo posla koji se od nje u tom procesu očekuje. S obzirom na stalno proširenje funkcija i nadležnosti organa EU, ona svojim zemljama članicama, sem propisa koje donose i primenjuju organi EU, donosi i obavezna uputstva (direktive) za one oblasti u kojima su članice zadržale nacionalnu nadležnost. Pošto su standardi u vezi sa pravima potrošača jedan od stubova pravnog poretka moderne tržišne privrede kakvo je evropsko tržište, javila se i potreba za propisivanjem pravnih odredbi koje proklamuju poštovanje čitavog seta osnovnih ljudskih prava. Među njima istaknuto mesto ima i skup normi kojima je cilj da se obezbedi efikasna harmonizacija prava zaštite potrošača, ali zahtevi za ujednačavanjem ovih standarda u EU nisu ograničeni samo na one oblasti u kojima je pravo potrošača počelo da se afirmiše. Mada EU postavlja zahteve samo u pogledu donjeg praga standarda zaštite, klasični zahtevi - bezbednost proizvoda, pre svega, se svakog dana šire i uvode novi, poput prava na izbor, odnosno druga prava, pa je to jedan kompleksacquispravne tekovine (u daljem tekstu:acquis) EU koji se stalno i brže širi od većine drugih oblasti. Među pitanjima koja se nužno reperkutuju i kao pitanja politike zaštite potrošača susrećemo i problematiku njihove zaštite u oblasti usluga, naročito turizma i bankarskih, stalno se razvijaju mehanizmi otklanjanja nesrazmere u ekonomskoj snazi ili informisanosti kod usluga, a svoje mesto među metodima zaštite dobijaju i nove forme koje nastaju usled razvoja tehnologije ili nove trgovinske prakse. Uključivanjem elemenata zaštite zdravlja, životne sredine, obrazovanja i drugih oblasti u okvire pravne regulative prava potrošača, EU obavezuje svoje članice, kao i pridružene zemlje, da u skladu sa svojim nacionalnim rešenjima, u posebnom Zakonu o zaštiti potrošača, Zakonu o obligacionim odnosima ili drugim posebnim propisima izgrade nacionalne standarde i podignu ih najmanje do onog nivoa koji EU smatra najnižim prihvatljivim. Opredeljenje Republike Srbije je da se razvija društvo zasnovano na vladavini prava, demokratiji i efikasnom tržištu potpuno i bez ostatka korespondira sa politikom njenog uključivanja u EU, budući da su to i njeni globalni ciljevi.
Nacionalni program zaštite potrošača za period od 2007. do 2012. godine (u daljem tekstu: Program) sadrži: razvoj sistema zaštite potrošača, ocenu stanja u oblasti zaštite potrošača, subjekte sistema zaštite potrošača, ciljeve i zadatke zaštite potrošača, zadatke nosilaca sistema zaštite potrošača, finansijska sredstava za ostvarivanje Programa, pregled ciljeva i zadataka, nosilaca, rokova i sredstava za sprovođenje Programa. Program ima za cilj da omogući da se različiti parcijalni i nepovezani napori države, organizacija potrošača, stranih partnera, privrednih komora ili pojedinih kompanija usklade tako da u procesu izgradnje celovitog sistema koji bi odgovarao zahtevima i našeg društva i EU. Program predstavlja jasan političko-pravni dokument koji će poslužiti kao strategija i politika zaštite potrošača i podsticaj različitim državnim organima, subjektima mešovitog karaktera, kao i organizacijama potrošača (nezavisnim, neprofitnim, nevladinim i nepolitičkim udruženjima građana kao potrošača), da svoje napore i saradnju koordinišu na ostvarivanju zaštite prava i interesa potrošača.

2. RAZVOJ SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA

2.1. Razvoj zaštite potrošača u međunarodno pravnim dokumentima

Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela je, Rezolucijom broj 39/248 iz 1985. godine, smernice o zaštiti potrošača kojima je podstakla zemlje članice da zakonski urede oblast zaštite potrošača. Evropske države potpisnice Ugovora o osnivanju Evropske zajednice, potpisanog u Rimu 1957. godine, usvojile su 1973. godine Evropsku povelju o obaveštavanju i zaštiti potrošača sa preciznim definisanjem liste proširenih prava, koja se sastoje od prava na zaštitu ekonomskih interesa, prava na zaštitu od opasnosti za život, zdravlje i imovinu od proizvoda i usluga na tržištu, prava na pravnu zaštitu i podršku države, prava na obaveštavanje i obrazovanje, prava na udruživanje radi zaštite njihovih interesa, prava na predstavljanje u telima koja odlučuju o stvarima od interesa za potrošače. Ovome treba dodati i skup prava na zdravu životnu sredinu. Od tada teče proces stalnog širenja i produbljivanja ovih principa, pa je u Evropskoj zajednici, a kasnije u EU, nastalo bogato zakonodavstvo o zaštiti potrošača. U Sjedinjenim Američkim Državama donet je 1972. godine Zakon o zaštiti potrošača i na osnovu koga je uspostavljena posebna savezna komisija za sigurnost potrošačke robe, a od ranije su postojali za lekove i pojedine vrste hraneFDA (Food and Drug Administration) elementi sistema javne kontrole kvaliteta zbog odsustva standarda u američkom pravnom sistemu.

Zaštitu potrošača EU inaugurisala je još u momentu svog nastanka, kao politički, a ne i formalno obavezujući cilj, pa je efikasnija zaštita započela u 70-im godinama.