ZAKON

O POTVRĐIVANjU EVROPSKE KONVENCIJE O PRENOSU POSTUPKA U KRIVIČNIM STVARIMA

(Objavljen u "Sl. listu SRJ - Međunarodni ugovori", br. 10 od 9. novembra 2001)

Član 1.

Potvrđuje se Evropska konvencija o prenosu postupka u krivičnim stvarima, sačinjena u Strazburu 15. marta 1972. godine, u originalu na engleskom i francuskom jeziku.

Član 2.

Tekst Konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:

EVROPSKA KONVENCIJA

O PRENOSU POSTUPKA U KRIVIČNIM STVARIMA

Države članice Saveta Evrope, potpisnice ove konvencije,
Smatrajući da Savet Evrope ima za cilj ostvarivanje većeg jedinstva među svojim članicama,
U želji da dopuni već ostvareno u oblasti krivičnog zakonodavstva i u cilju iznalaženja pravednih i efikasnih sankcija,
Smatrajući da je korisno da se u tom cilju, u duhu međunarodnog poverenja, obezbedi organizacija krivičnog postupka na međunarodnom nivou, posebno izbegavanjem nedostataka koji proističu iz sukoba nadležnosti,
Dogovorile su se o sledećem:

DeoI

DEFINICIJE

Član 1.

Za svrhe ove konvencije:
(a) pojam "krivično delo" podrazumeva one radnje kojima se bavi krivično zakonodavstvo, kao i pravne odredbe nabrojane u PriloguIIIuz ovu konvenciju. Pod uslovom da tamo gde krivično delo spada u nadležnost administrativnog organa licu u pitanju mora biti omogućeno suđenje u sudu;
(b) pojam "sankcija" označava kaznu ili drugu meru koja je predviđena ili izrečena u odnosu na krivično delo kršenja pravnih odredbi ili u odnosu na pravne odredbe navedene u PriloguIII.

DeoII

NADLEŽNOSTI

Član 2.

1. Za svrhe primene ove konvencije, svaka strana ugovornica nadležna je za krivično gonjenje prema svom krivičnom zakonu kad je reč o krivičnom delu na koje se primenjuje i zakon druge Strane ugovornice.
2. Nadležnost data isključivo jednoj državi ugovornici na osnovu stava 1. ovog člana može, kad je reč o postupku da se vrši u skladu sa zahtevom, druge Strane ugovornice.

Član 3.

Svaka Strana ugovornica koja je prema sopstvenom zakonodavstvu nadležna za krivično gonjenje, za svrhe primene ove konvencije, može da se odrekne ili uzdrži od gonjenja osumnjičenog lica koje je ili će biti gonjeno za isto krivično delo u drugoj državi ugovornici. Imajući u vidu član 21. stav 2. svaka takva odluka o odricanju ili uzdržavanju od gonjenja je privremena do donošenja konačne odluke druge strane ugovornice.

Član 4.

Zamoljena država obustavlja postupak isključivo na osnovu člana 2. kada prema njenom saznanju po zakonu države molilje prestaje pravo na kažnjavanje iz razloga koji nisu razlozi zastarevanja a na što se posebno odnose čl. 10(c), 11(f) i (g), 22, 23. i 26.

Član 5.

Odredbe DelaIIIove konvencije ne ograničavaju nadležnosti u pogledu gonjenja date zamoljenoj državi, a koje ona ima prema nacionalnom zakonu.

DeoIII

PRENOS POSTUPKA

Odeljak 1: Zahtev u pogledu postupka

Član 6.

1. Kada je neko lice po zakonu jedne Strane ugovornice osumnjičeno da je učinilo krivično delo, ta država može da zatraži od druge Strane ugovornice da pokrene postupak u slučaju i pod uslovima predviđenim ovom konvencijom.
2. Ukoliko, prema odredbama ove konvencije, jedna ugovorna strana može od druge strane ugovornice da zatraži pokretanje postupka, nadležni organi prve države tu mogućnost uzimaju u razmatranje.

Član 7.

1. Postupak ne može biti pokrenut u zamoljenoj državi izuzev ukoliko krivično delo za koje se pokretanje postupka traži ne bi predstavljalo krivično delo da je učinjeno na njenoj teritoriji i kada bi pod tim uslovima, učinilac krivičnog dela mogao da bude kažnjen i prema njenim sopstvenim zakonima.
2. Ukoliko je učinilac krivičnog dela lice na javnom položaju ili ukoliko je krivično delo bilo upereno protiv lica na javnom položaju, institucije ili bilo čega što uživa javno priznanje u zamoljenoj državi, smatraće se kao da je delo učinilo lice na javnom položaju ili da je ono učinjeno protiv njega, institucije ili bilo čega što uživa javno priznanje u toj državi, odnosno protiv onoga protiv kojeg je u stvari bilo i učinjeno.

Član 8.

1. Države ugovornice mogu jedna od druge da zatraže preuzimanje postupka u bilo kojem od sledećih slučajeva:
(a) ako se sumnja da lice u pitanju ima stalni boravak u zamoljenoj državi;
(b) ukoliko je osumnjičeno lice državljanin zamoljene države ili je ona njegova država porekla;
(c) ukoliko osumnjičeno lice u zamoljenoj državi izdržava ili treba da izdržava kaznu koja podrazumeva lišavanje slobode;
(d) ukoliko se postupak za isto ili druga krivična dela pokreće protiv osumnjičenog lica u zamoljenoj državi;
(e) ukoliko se smatra da je prenos postupka poželjan u interesu istine, a posebno ukoliko se glavni dokazni materijal nalazi u zamoljenoj državi;
(f) ukoliko se smatra da bi izvršenje presude u zamoljenoj državi, ako bi ista bila izrečena, verovatno poboljšalo izglede za društvenu rehabilitaciju osuđenog lica;
(g) ukoliko se smatra da se ne može obezbediti prisustvo osumnjičenog lica za saslušanja u toku postupka u državi molilji dok njegovo lično prisustvo na saslušanjima u toku postupka u zamoljenoj državi može da bude obezbeđeno;
(h) ukoliko se smatra da država u pitanju ne bi mogla da izvrši presudu ukoliko bi ista bila doneta, čak i kada bi mogla da pribegne ekstradiciji, dok bi zamoljena država to mogla.
2. Kada je protiv okrivljenog lica doneta konačna presuda u jednoj državi ugovornici, ona može da zatraži prenos postupka u jednom ili više slučajeva iz stava 1. ovog člana, samo ukoliko ona sama ne bi mogla da obavi izvršenje presude, čak i ako bi mogla da pribegne ekstradiciji, i ako druga država ugovornica u principu ne prihvata izvršenje kazne izrečene od strane suda druge zemlje, ili pak odbija izvršenje takve presude.

Član 9.

1. Nadležni organi zamoljene države razmatraju zahtev za preuzimanje postupka podnet u skladu s prethodnim članom. Oni prema sopstvenom zakonu donose odluku o načinu postupanja.
2. Tamo gde zakon zamoljene države predviđa nadležnost administrativnog organa za kažnjavanje krivičnog dela, ta država, što je moguće pre, obaveštava državu molilju izuzev ukoliko je zamoljena država dala izjavu u skladu sa stavom 3. ovog člana.
3. Svaka država ugovornica može u vreme potpisivanja, ili prilikom deponovanja instrumenata o ratifikaciji, prihvatanju ili pristupanju, ili bilo kojeg kasnijeg datuma da, putem izjave upućene generalnom sekretaru Saveta Evrope, navede uslove pod kojima njen zakon predviđa nadležnost administrativnog organa za kažnjavanje određenih krivičnih dela. Takva izjava zamenjuje notifikaciju predviđenu u stavu 2. ovog člana.

Član 10.

Zamoljena država po prijemu zahteva neće postupati ukoliko:
(a) zahtev nije sačinjen u skladu sa odredbama člana 6. stava 1. i člana 7. stava 1;
(b) je pokretanje postupka suprotno odredbama iz člana 35.;
(c) je onog datuma na zahtevu vremenski rok za krivični postupak već istekao u državi molilji prema propisima te države.

Član 11.

Izuzev u slučajevima predviđenim u članu 10. zamoljena država ne može da odbije prihvatanje zahteva u celini ili delimično, izuzev u bilo kojem pojedinačnom i većem broju sledećih slučajeva, ukoliko:
(a) smatra neopravdanim osnov na kome se zasniva zahtev iz člana 8;
(b) osumnjičeno lice nema stalni boravak u zamoljenoj državi;
(c) osumnjičeno lice nije državljanin zamoljene države i nije imalo stalni boravak na teritoriji te države u vreme kada je krivično delo učinjeno;
(d) je delo, za koje se postupak traži, krivično delo političke prirode ili čisto vojne ili fiskalne prirode;
(e) smatra da postoje značajni osnovi da se veruje da je zahtev motivisan rasnom pripadnošću,