ZAKON

O UPRAVNIM SPOROVIMA

(Objavljen u "Sl. listu SRJ", br. 46/96)

I. OSNOVNE ODREDBE

Član 1.

U upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima.

Član 2.

(1) Pravo pokretanja upravnog spora ima fizičko lice ili pravno lice ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovani interes.
(2) Državni organ, organizacija, deo preduzeća sa ovlašćenjima u pravnom prometu, naselje, grupa lica i dr. koji nemaju svojstvo pravnog lica, mogu pokrenuti upravni spor ako mogu biti nosioci prava i obaveza o kojima se rešavalo u upravnom postupku.
(3) Ako je upravnim aktom povređen zakon u korist fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, upravni spor može pokrenuti nadležni državni, odnosno javni tužilac ili drugi zakonom ovlašćeni organ.
(4) Upravni spor može pokrenuti i javni pravobranilac, odnosno državni ili javni tužilac kad je upravnim aktom povređen zakon na štetu države, jedinice lokalne samouprave i organa ili drugog pravnog lica koje on po zakonu zastupa.

Član 3.

(1) Upravne sporove rešavaju sudovi u republikama članicama, Vrhovni vojni sud i Savezni sud.
(2) U upravnim sporovima sudovi odlučuju u većima sastavljenim od najmanje trojice sudija.

Član 4.

Presude donesene u upravnim sporovima su obavezne.

Član 5.

Nadležnim organom, u smislu ovog zakona, smatraju se državni organi i preduzeća ili druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju u upravnim stvarima.

II. UPRAVNI SPOR

Član 6.

(1) Upravni spor može se voditi samo protiv upravnog akta.
(2) Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste akt kojim državni organ i preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnih ovlašćenja rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog lica ili pravnog lica ili druge stranke u upravnoj stvari.

Član 7.

(1) Upravni spor može se pokrenuti protiv upravnog akta koji je donesen u drugom stepenu.
(2) Upravni spor može se pokrenuti i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku.

Član 8.

Upravni spor može se pokrenuti i kad nadležni organ o zahtevu, odnosno o žalbi stranke nije doneo odgovarajući upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom.

Član 9.

(1) Upravni spor se ne može voditi protiv akata:
1) donesenih u stvarima u kojima je sudska zaštita obezbeđena van upravnog spora;
2) donesenih u stvarima o kojima se po izričitoj odredbi zakona ne može voditi upravni spor;
3) donesenih u stvarima o kojima neposredno na osnovu ustavnih ovlašćenja odlučuje Savezna skupština, predsednik Republike, skupština republike članice ili predsednik republike članice.
(2) U stvarima iz tačke 2. stava 1. ovog člana može se voditi upravni spor kad je organ pri donošenju upravnog akta prekoračio granice nadležnosti.

Član 10.

(1) Upravni akt može se pobijati ako:
1) u aktu nije ili nije pravilno primenjen zakon, drugi propis ili opšti akt;
2) je akt doneo nenadležni organ;
3) u donošenju akta nije postupljeno po pravilima postupka, a naročito što činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, ili što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja.
(2) Nema nepravilne primene propisa ako je nadležni organ rešavao po slobodnoj oceni na osnovu i u granicama ovlašćenja koje mu je dato propisima i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato.

Član 11.

U upravnom sporu može se tražiti i povraćaj oduzetih stvari, kao i naknada štete koja je tužiocu nanesena izvršenjem akta koji se osporava.

Član 12.

Tužilac u upravnom sporu može biti fizičko lice, pravno lice ili druga stranka ako smatra da joj je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovani interes.

Član 13.

Tužilac u upravnom sporu može biti i sindikalna organizacija ako smatra da je upravnim aktom povređeno pravo ili pravni interes člana te organizacije.

Član 14.

Tuženi u upravnom sporu je organ čiji se akt osporava.

Član 15.

Treće lice kome bi poništaj osporenog upravnog akta neposredno bio na štetu (zainteresovano lice) ima u sporu položaj stranke.

Član 16.

(1) Tužba, po pravilu, ne sprečava izvršenje upravnog akta protiv koga je podnesena.
(2) Po zahtevu tužioca, organ čiji se akt izvršava, odnosno organ nadležan za izvršenje, ako je u pitanju akt organizacije koja nije ovlašćena za izvršenje, odložiće izvršenje do pravnosnažnosti sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi se teško mogla popraviti, a odlaganje nije protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća nenaknadiva šteta protivnoj stranci. Uz zahtev za odlaganje mora se priložiti dokaz o podnesenoj tužbi. Po svakom zahtevu nadležni organ mora doneti rešenje najdocnije u roku od tri dana od prijema zahteva.
(3) Organ iz stava 2. ovog člana može i iz drugih razloga odložiti izvršenje osporenog akta do pravnosnažnosti sudske odluke, ako to nije u suprotnosti sa javnim interesom.

III. NADLEŽNOST I PRAVNI LEKOVI

Član 17.

(1) Savezni sud odlučuje o tužbama protiv upravnih akata saveznih organa i preduzeća ili drugih organizacija kojima je saveznim zakonom povereno vršenje javnih ovlašćenja.
(2) Vrhovni vojni sud odlučuje o tužbama protiv upravnih akata vojnih organa, drugih saveznih organa i saveznih organizacija ako je to određeno saveznim zakonom.
(3) O tužbama protiv upravnih akata drugih organa i organizacija, odlučuje sud određen republičkim zakonom.

Član 18.

(1) Protiv odluke donesene u upravnom sporu žalba se može izjaviti samo ako je to predviđeno zakonom u određenim stvarima.
(2) Protiv pravnosnažne odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju republike članice stranka može podneti vrhovnom sudu u republici članici zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke. Taj zahtev se može podneti zbog povrede materijalnog prava ili zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari.
(3) Zahtev za vanredno preispitivanje iz stava 2. ovog člana ne može se podneti u stvarima u kojima je zakonom dozvoljena žalba.

Član 19.

(1) Protiv pravnosnažnih odluka sudova u republikama članicama i Vrhovnog vojnog suda donesenih u upravnom sporu stranka može podneti Saveznom sudu zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke. Taj zahtev može se podneti zbog povrede saveznog zakona, drugog saveznog propisa ili opšteg akta ili zbog povrede saveznog propisa o postupku koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari, a u pitanju je primena saveznih propisa.
(2) Zahtev iz stava 1. ovog člana može se podneti samo ako je već upotrebljen zahtev za preispitivanje ili žalba iz člana 18. ovog zakona, odnosno ako nije dozvoljena žalba Saveznom sudu.
(3) O zahtevu iz stava 1. ovog člana Savezni sud odlučuje u veću sastavljenom od pet sudija.

Član 20.

(1) Protiv pravnosnažne odluke suda koji u upravnom sporu nije najviši sud u republici članici, nadležni javni, odnosno državni tužilac u republici članici može podneti vrhovnom sudu u republici članici zahtev za zaštitu zakonitosti, ako je takvom odlukom povređen zakon, drugi propis ili opšti akt.
(2) Zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti nadležni državni, odnosno javni tužilac protiv odluke veća vrhovnog suda u republici članici ako je tom odlukom povređen republički zakon, drugi propis ili opšti akt.
(3) Saveznom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke suda u republici članici i protiv odluke veća Saveznog suda podnosi Savezni državni tužilac, a protiv odluke Vrhovnog vojnog suda - Vrhovni vojni tužilac, ako je tom odlukom povređen savezni zakon, drugi savezni propis ili opšti akt ili zbog povrede saveznih propisa o