ZAKONIK GRAANSKI

(Objavljen 25. marta 1844. godine; Izmene i dopune 1864, 1872. i 1911. godine)
UVOD
A) O građanskim zakonima uopšte
Paragraf 1.
Knjaz u saglasju sa Savetom, osnivajući se na Ustavu zemaljskom, izdaje ovaj Građanski zakonik za pravac svima žiteljima i sudovima Srbije.
Paragraf 2.
U Zakoniku ovom propisani su zakoni građanski kao postojana pravila radi pravde i pravice, koja se od svakog Srbina prema bratu svome Srbinu u uzajamnim svojim posebnim pravima i dužnostima iziskuje.
Paragraf 3.
Zakoni ovi od onoga časa, kako su svojim putem obnarodovani, imaju silu i važnost u narodu i u sudu, i ovu zadržavaju donde, dokle ih zakona vlast propisanim načinom preinačila ne bi.
Paragraf 4.
Samo Knjaz sa saglasjem Saveta moći će ovaj Zakonik ili pojedine u njemu zakone u slučaju potrebe preinačiti, dopuniti ili drugima zameniti.
Paragraf 5.
Svaki žitelj srpski, bio on u Srbiji ili van Srbije, imaće se ovih zakona držati.
Paragraf 6.
I sam inostranac u poslovima sa srpskim žiteljima, ili sa inostrancem u Srbiji naći će pravicu po ovim zakonima; osim ako on nije posao u tuđoj zemlji zaključio, ili naročito za tuđe zakone vezao, ili se on zakonim sredstvima u tuđoj zemlji nadati ima.
Paragraf 7.
Zakoni ovi nemaju povratne sile: oni se prostiru samo za unapredak. No prava iz pređašnjih dela ili postupaka po uobičajenom načinu utvrđene proističuća, u koliko sudskim putem ne bi konačnom presudom rešena bila, sudiće se po ovim zakonima, u onim događajima, gde dosad propisanoga zakona nije bilo.
Paragraf 8.
Smisao zakona niko da ne izvrće, i krivo da ne tumači. Svaki da pazi na reči, i njihovo pravo značenje, pa ako mu se ne bi tako razumeti dalo, onda neka pogleda na druge ovde izložene podobne zakone, i neka ispita nameru zakonodavca, pa sravnivši ga s ovima neka ga tako protumači, kako da se sa osnovima zdravoga razuma i prirodne pravice slaže.
Paragraf 9.
Tumačenje zakona samo će ono imati silu zakona, koje bi se putem vlasti zakonodavne, to jest od knjaza sa saglasjem Saveta učinilo.
Paragraf 10.
Ako bi se slučaj kakvi na sudu pojavio, za koji naročitog zakonog propisa ne bi bilo, onda će se isti po opštim u ovom Zakoniku postavljenim osnovima, ili opštepoznatom dosadašnjem običaju razumno i savesno rešavati, nikako ne ispuštajući iz vida zakone propise za podobne slučaje.
Paragraf 11.
Više presuda jednako izrečenih u podobnim slučajevima sačinjavaju postojano sudsko tumačenje, i samo će se kao takvo smatrati, i kao na takvo prizrenje imati; ali sile zakona još zato nema.
Paragraf 12.
Pretpisi i uredbe, kojima se crkvena, vojna, policijska, kaznačejska, zločina i ostala zemaljska dela upravljaju i svršuju, ne spadaju u ovaj zakonik građanski.
Paragraf 13.
Volja i naredba čovečija zastupa zakon, a zakon naknađa volju i naredbu čovečiju. No u ovome što se tiče javnoga poretka i blagonaravija, ne može se ništa izmeniti voljom ili ugovorom.
Paragraf 14.
Neznanje zakona već obnarodovanog nikome ne pomaže, i niko se neznanjem zakona izviniti ili braniti ne može.
B) Osnovne crte pravde i pravice u zakonima građanskim:
Paragraf 15.
Svakoga Srbina ličnost i sopstvenost, i sva s ovima skopčana prava jesu nevredima, i stoje pod zaštitom i obranom zakona. Ova se zakonska zaštita prostire i na inostrance.
Paragraf 16.
Svaki ima pravo, prilična i zakona sredstva upotrebiti protiv narušitelja svojih prava, i u slučaju narušenja pomoći kod svoje vlasti tražiti, i zahtevati, da se zakonim putem, što mu pripada, dade, i narušena prava povrate.
Paragraf 17.
Svaki čovek smatra se kao lice, i kao takvo ima prirodna sebi svojstvena prava, koja se nikom ne ukidaju.
Paragraf 18.
Ropstva u ovoj zemlji nema, to jest niko ne može čoveka u takvoj vlasti imati, da s njim samoproizvoljno kao sa stvarima postupati i raspolagati može.
Paragraf 19.
U prizrenju privatnih prava svi su pred zakonom i sudom ravni. Što je za jednoga pravo, mora i za drugoga pravo biti. I prava samoga Knjaza i Praviteljstva, koja u ovom zakoniku izvor i opredeljenje imaju, hoće se po ovom Zakonu suditi.
Paragraf 20.
Samo u slučaju nužde ili osobite opšte narodne potrebe i polze dužan će biti ko svoje dobro ustupiti, no Praviteljstvo u tom slučaju dužno je takvome potpunu naknadu dati. Je li slučaj takve nužde ili opštenarodne potrebe i polze, rešavaće sam Knjaz u saglasju sa Savetom.
Paragraf 21.
Šta je ko dužan, ono dati mora. Ako neće, sud će ga primorati.
Paragraf 22.
Ko ima kakvo pravo, od njega zavisi upotrebiti ga ili ne upotrebiti ga. I ako ga ne može ili neće da upotrebi, zato samo isto pravo ne gubi.
Paragraf 23.
Kome pravo, onome i sve polze otuda proističuće pripadaju.
Paragraf 24.
Ko pravo kako uživa, mora i breme s njim skopčano nositi. Više učesnika prava jednoga dele ravnomerno i bremena s njim skopčana, ako zakonom ili ugovorom ili samom prirodom nije protivno opredeljeno.
Paragraf 25.
Što nije ničije, ono pripada onome, koji prvi to zauzme i sebi prisvoji, ako se štetom drugoga to skopčano nije, ili zakon naročito ne zabranjuje.
Paragraf 26.
Što je svačije, ono svaki ima pravo i uživati, niti iko može pravo imati drugoga od uživanja isključiti.
Paragraf 27.
Što je čije, onaj ima pravo i raspolagati s onim.
Paragraf 28.
Tvoje pravo možeš i drugom ustupiti, i to zavisi od tvoje dobre volje, koja se u sumnji ne pretpolaže, no mora se dokazati. Samovoljstvo, sila i prevara nikome ne pomaže.
Paragraf 29.
Što ko sam nema, ono ne može ni drugome dati; i tako niko ne može drugome više prava ustupiti, nego koliko sam ima; kao ni tuđe.
Paragraf 30.
Ko ustupi drugome pravo svoje, razumeva se da je i sve s njim skopčane koristi ustupio.
Paragraf 31.
Ko drugome štetu pričini, dužan je za to naknadu učiniti.
Paragraf 32.
Ako dvojica ili više njih jednaka prava imaju, moraju se ista tako upotrebljavati, da jedno pored drugog i sva skupa u celosti opstati mogu. Ako to nije moguće, onda po količini jedno drugom treba da popušta; ako li i tako ne bi moguće bilo, onda manje većem popustiti mora.
Paragraf 33.
Prava, koja su za ličnost ili osobiti čin ili uslov vezana, s njim zajedno iščezavaju.
Paragraf 34.
Druga prava, koja neograničeno i bezuslovno kao sopstvenost kome pripadaju, sa smrću ili voljom i zakonom prelaze na drugoga.
Paragraf 35.
Zakon će opredeliti, da prava zbog dugotrajućeg neupotrebljenja na štetu drugoga prestanu i izgube se.
ČEST PRVA
O PRAVIMA LIČNIM
GLAVAI.
O licima i pravima ličnim po sopstvenim svojstvima.
Paragraf 36.
Pod imenom lica (osobe) uzima zakon svako čovečije stvorenje, bilo ono tek začeto, ili rođeno, malo ili veliko, bilo razumno ili bezumno. I sam zbor i svezu više lica jedinstvenih u prizrenju prava, koja ona u zajedini imaju, smatra zakon kao jedno lice moralno, kao što je rodbina, zadruga, opština.
Paragraf 37.
U smotrenju naredbe zakone razlika se čini između mladoletnih i punoletnih lica. Punoletna su lica ona, koja su dvadeset prvu godinu života svoga navršili. Mladoletna su ona, koja dvadest prvu godinu života još navršila nisu; i takva su ili mala deca, koja još nisu sedmu godinu, ili deca neodrasla, koja još nisu četrnaestu, ili deca dorasla, koja su prešla četrnaestu, ali dvadeset prvu godinu još navršila nisu.
Paragraf 38.
Punoletnici drže se da su zreli, i oni mogu sami sobom prava svoja držati, s njima rukovati i raspolagati.
Paragraf 39.
Mladoletnici drže se za nedozrele, i oni stoje pod osobitom zaštitom i obranom zakona.
Paragraf 40.
Zakoni uzimaju u zaštitu i one, koji su razuma i slobodne volje ili sasvim ili od česti lišeni, kao što su zgranuti, besomučni, ludi, sumanuti.
Paragraf 41.
Mladoletnima se upodobljavaju od česti i oni, koje sud za raskošnike proglasi, i koji se na strani nalaze, pa im nije moguće prava svoja zaštititi.
Paragraf 42.
Tako i zadruge ili zadružne kuće i opštine po svojoj prirodi o odnošaju zemaljskom imaju osobito pravo na zaštitu zakona.
Paragraf 43.
Dete začeto ali još nerođeno smatra se u prizrenju prava kao