Na osnovu člana 70. stav 1. tačka 2. Ustava Republike Srpske i člana 116. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske", broj 10/96), Narodna skupština Republike Srpske na 10. sednici održanoj 04. maja 2000. godine, donela je
ZAKON
O VRAĆANjU ODUZETE IMOVINE I OBEŠTEĆENjU
(Objavljen u "Sl. glasniku RS", br. 13/2000 od 25. maja 2000)
Član 1.
Ovim zakonom uređuju se načela, oblici, predmet i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja (u daljem tekstu: restitucija).
Član 2.
Prava na restituciju imaju fizička i pravna lica kojima su stvari ili prava oduzeti počev od 01. januara 1945. godine.
Pod restitucijom podrazumeva se vraćanje, odnosno isplata pravične naknade ranijim vlasnicima, njihovim naslednicima ili njihovim pravnim sledbenicima, (u daljem tekstu: korisnik restitucije) stvari i prava koja su im od strane države ili njenih organa prinudno oduzeta u korist državne - društvene svojine, bez naknade ili bez pravične naknade.
Član 3.
Prava na restituciju imaju fizička lica, državljani Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine i državljani novonastalih država prestankom SFRJ pod uslovom reciprociteta.
Prava na restituciju imaju fizička i pravna lica osim u slučajevima iz člana 2. ovog zakona i oni kojima su stvari ili prava oduzeta bez pravnog osnova.
Smatraće se da je oduzimanje izvršeno bez pravnog osnova ako je izvršeno bez formalno pravnog akta nadležnog organa prema tada važećim propisima, kao i u slučajevima oduzimanja stvari ili prava licima koja su bila oglašena krivima i kojima je bila izrečena kazna konfiskacije imovine ako je postupak bio vođen u njihovom odsustvu ili nakon njihove smrti, ili uopšte nije bio vođen, ili su u krivičnom postupku rehabilitovani.
Član 4.
Pravo na restituciju nemaju raniji vlasnici kojima je za oduzete stvari i prava isplaćena pravična naknada u skladu sa zakonom ili su im u zamenu date druge stvari ili prava.
Pravo na restituciju nemaju ni lica kojima su stvari i prava oduzete na osnovu pravosnažne krivične presude za krivična dela koja po međunarodnim konvencijama predstavljaju ratni zločin, ako su stvari i prava stečena izvršenjem takvog krivičnog dela.
Član 5.
Ranijim vlasnikom, u smislu ovog zakona, smatra se lice koje je bilo vlasnik stvari ili prava u momentu njihovog prinudnog oduzimanja.
Pravnim sledbenikom smatraju se zakonski naslednici ranijeg vlasnika, kao i lice koje svoje pravo na oduzete stvari ili prava, izvodi iz prava ranijeg vlasnika u momentu prinudnog oduzimanja.
Pravnim sledbenikom smatra se i zakonski naslednik ranijeg vlasnika koji se u ostavinskom postupku odrekao nasleđa.
Zakonski i testamentalni naslednici imaju jednako pravo na oduzete stvari ili prava pod uslovima utvrđenim ovim zakonom.
Član 6.
Obeštećenje se vrši vraćanjem nepokretnosti ili prava (naturalna restitucija) ili isplatom naknade (novčano obeštećenje).
Član 7.
Obveznik naturalne restitucije u pravilu je fizičko ili pravno lice koje je na dan stupanja na snagu ovog zakona posednik stvari ili prava koja su predmet restitucije.
Naturalna restitucija u smislu ovog zakona odrediće se, ako identitet predmetne restitucije nije bitno izmenjen i ako se restitucijom neće povrediti prava savesnih trećih lica.
Obveznik isplate novčanih naknada je Republika Srpska.
Član 8.
Korisniku restitucije vraćaju se u svojinu stvari ili prava koji su bili prinudno oduzeti (naturalna restitucija).
Predmet restitucije se vraća u stanju u kome se nalazi u momentu stupanja na snagu ovog zakona.
Ako je vrednost stvari povećana u odnosu na stanje u momentu oduzimanja i ako se ono što je učinjeno može od predmeta odvojiti bez njenog oštećenja, sadašnji posednik ima pravo da taj deo odvoji i zadrži za sebe.
Član 9.
Ukoliko je osnovan zahtev korisnika restitucije za vraćanje, a ne postoje uslovi za naturalnu restituciju, korisniku restitucije pripada pravo na novčanu naknadu.
Pod novčanom naknadom u smislu ovog zakona podrazumeva se utvrđena visina potraživanja korisnika restitucije prema obvezniku restitucije iskazana u KM.
Vrednost predmeta restitucije se utvrđuje prema stanju u momentu oduzimanja, a prema tržnim cenama i momentu donošenja odluke o naknadi.
Član 10.
Kad nije moguće neposredno vraćanje stvari ili bi takav povraćaj bio skopčan sa znatnijom štetom ili troškovima koji prevazilaze vrednost predmeta vraćanja, korisnik restitucije ima pravo na stvar iste vrste i približnih osobina i vrednosti uz dopunu naknade u novcu ili drugim vrednostima ili plaćanje razlike u vrednostima ako vrednost oduzete i vraćene stvari se ne podudaraju.
Član 11.
Korisnik restitucije nema pravo da zahteva pored vraćanja stvari ili obeštećenja naknadu za izgubljenu dobit ili drugih oblika štete koju je oduzimanjem pretrpio.
Član 12.
Do momenta pravosnažnosti rešenja o restituciji stranke se mogu dogovoriti o obliku restitucije, kao i drugim načinima naknade u skladu sa zakonom.
Član 13.
Predmet naturalne restitucije je stvar koja postoji u momentu stupanja na snagu ovog zakona, kao i pravo koje je oduzeto, a podobno je za vraćanje.
Ako je stvar propala usled više sile, korisnik restitucije nema pravo na novčano obeštećenje.
Član 14.
Predmet naturalne restitucije mogu biti sve stvari ili prava koja ispunjavaju uslove za vraćanje, osim u slučaju da je sadašnji vlasnik stvar ili pravo stekao na zakonit način, u dobroj veri i teretnim poslom.
Član 15.
Nekretnine koje služe za obavljanje delatnosti državnih organa ili delatnosti zdravstva, nauke, kulture, vaspitanja i obrazovanja, kao i nekretnine koje su sastavni deo infrastrukture energetike, vodosnabdevanja, komunalija, saobraćaja i veza i sl. ne vraćaju se u svojinu korisniku restitucije u obliku naturalne restitucije.
Član 16.
Ukoliko se korisniku restitucije isplaćuje novčana naknada, Ministarstvo finansija obezbediće isplatu ugovorenih ili konačnim rešenjem određenih novčanih naknada u roku od 10 (deset) godina u deset jednakih godišnjih obroka.
Član 17.
Stanovi na kojima postoji stanarsko pravo ne vraćaju se korisniku restitucije nego se određuje novčana naknada.
Član 18.
Poslovna zgrada i poslovne prostorije vraćaju se u svojinu korisniku restitucije.
Ako su poslovna zgrada ili poslovne prostorije osnovno sredstvo preduzeća i ako bi njihovim vraćanjem bila ugrožena njegova delatnost, korisniku restitucije će umesto naturalne restitucije biti određena novčana naknada.
Ako na poslovnoj zgradi, odnosno poslovnoj prostoriji treće lice ima pravo zakupa i ako to lice u njoj obavlja delatnost određenu ugovorom, poslovna zgrada, odnosno poslovna prostorija ne predaju se korisniku restitucije u posed, već on stupa u prava i obaveze zakupodavca.
Po isteku ugovora o zakupu iz prethodnog stava poslovne zgrade (prostorije) predaju se u posed i slobodno raspolaganje korisniku restitucije.
Član 19.
Poljoprivredno zemljište kao i neizgrađeno građevinsko zemljište vraćaju se u svojinu korisniku restitucije.
Član 20.
U slučaju kada su ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, a zbog smanjenja površine zemljišta svi korisnici restitucije ne mogu biti namireni, postojeće površine će im biti vraćene srazmerno površinama oduzetog zemljišta, a za razliku isplaćena novčana naknada, ako se korisnici restitucije drugačije ne sporazumeju.
Član 21.
Pri odlučivanju o zahtevu za vraćanje zemljišta iz kompleksa uređenog zemljišta na kojem je izgrađen hidromelioracioni sistem, vodiće se računa da se ne naruši funkcija tog sistema.
Član 22.
Šuma i šumsko zemljište vraćaju se u svojinu korisniku restitucije.
Član 23.
Preduzeće se vraća u svojinu korisniku restitucije ako njegova vrednost nije bitno veća od vrednosti u momentu oduzimanja.
Ako se preduzeće ne vrati u svojinu, korisnik restitucije ima pravo na naknadu.
Član 24.
Preduzeća koja podležu privatizaciji ne podležu naturalnoj restituciji, osim ako su osnovana nakon 01. novembra 1999. godine, a ne sastoje se u značajnom delu, od imovine, prava i obaveza preuzetih od preduzeća koje je bilo osnovano pre tog datuma.