Na osnovu člana 44. stav 3. i člana 55. stav 1. Zakona o društvenoj brizi o deci ("Službeni glasnik RS", br. 49/92, 29/93, 53/93, 56/93, 28/94, 47/94 i 25/96),
Ministar prosvete donosi
Pravilnik
o Osnovama programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja dece uzrasta od tri do sedam godina
(Objavljeno u "Prosvetni glasnik", br. 6 od 20 avgusta 1996)
Član 1.
Ovim pravilnikom utvrđuju se Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja dece uzrasta od tri do sedam godina.
Član 2.
Osnove programa predškolskog vaspitanja n obrazovanja dece uzrasta od tri do sedam godina sadrže: osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja dece uzrasta od tri do sedam godina, kao i način i uslove ostvarivanja osnova ovog programa na jezicima nacionalnih manjina.
Član 3.
Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja dece uzrasta od tri do sedam godina odštampane su uz ovaj pravilnik i čine njegov sastavni deo.
Član 4.
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Prosvetnom glasniku".
Broj 110-00-00028/96-02
U Beogradu, 18. jula 1996. godine
Ministar, prof. dr Dragoslav Mladenović, s. r.
OSNOVE PROGRAMA PREDŠKOLSKOG VASPITANjA I OBRAZOVANjA DECE UZRASTA OD TRI DO SEDAM GODINA
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje dece uzrasta od tri do sedam godina temelji se na naučnim i stručnim dostignućima.
Predškolsko vaspitanje je funkcionalno povezano u celinu vaspitno-obrazovnog sistema i integralni je deo sistema društvene brige o deci.
Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja dece uzrasta od tri do sedam godina (u daljem tekstu: Osnove programa) su osnove za izradu specijalizovanih programa.
Osnove programa zasnivaju se na različitosti stavova, otvorenosti i slobodi stvaralačkog vaspitno-obrazovnog procesa u predškolskim ustanovama i drugim institucijama u kojima se organizuje predškolsko vaspitanje.
Razvojne specifičnosti dece predškolskog uzrasta naglašavaju potrebu autonomnosti u programiranju, ostvarivanju i vrednovanju predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Predškolsko vaspitanje ima društveni karakter po dva osnova - porodica je osnovna ćelija društva, a staranje o razvoju i učenju mladih generacija je od vitalnog značaja za napredak samog društva.
Savremeno društveno predškolsko vaspitanje i obrazovanje polazi i od prava roditelja na aktivno učešće u vaspitanju deteta. Roditelji imaju slobodu izbora postojećih vaspitnih ustanova, programa vaspitno-obrazovnog rada, organizacionih oblika, kao i direktnog uključivanja u proces vaspitno-obrazovnog rada.
Primena Osnova programa podrazumeva poboljšanje osnovnih uslova za rad u predškolskim ustanovama, utvrđivanje pedagoških standarda, u skladu sa mogućnostima društva i roditelja kao i podizanje nivoa stručne osposobljenosti i motivacije za rad pedagoških radnika.
FUNKCIJE DRUŠTVENOG PREDŠKOLSKOG VASPITANjA I OBRAZOVANjA
Predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem se obezbeđuje ostvarivanje prava deteta i zadovoljavanje potreba dece, porodice i društva. Dečje potrebe i prava su da se rode i žive u sredini koja će unapređivati njihovo fizičko i mentalno zdravlje, u kojoj će se osećati prihvaćena i voljena, u kojoj će postojati najbolji uslovi za njihov rast, razvoj i učenje.
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje je nastavak i dopuna porodičnom vaspitanju, kojim se obezbeđuje aktivno učestvovanje deteta, u zajednici dece slične sebi, a u uslovima koji su prilagođeni njemu, njegovim mogućnostima, interesima i razvojnim potrebama. Predškolsko vaspitanje i obrazovanje je otvoreno za roditelje, njihove uticaje, ideje, potrebe i neposredno učešće.
Razvijanjem sposobnosti za samostalno učenje, rad i kreiranje, predškolsko vaspitanje i obrazovanje, kao prvi stepen vaspitno-obrazovnog sistema, ima važnu ulogu u pripremanju deteta za školu i sistematsko obrazovanje.
Kompenzatorskom funkcijom predškolsko vaspitanje i obrazovanje ublažava razlike među decom nastale u socijalnim i kulturno-ekonomski uskraćenim sredinama.
Deci ometenoj u razvoju predškolsko vaspitanje i obrazovanje pruža, kroz odgovarajući korektivni postupak, vaspitanje, brigu i povećanu društvenu pomoć.
Darovitoj deci kroz posebne vaspitne postupke, predškolsko vaspitanje i obrazovanje stvara mogućnosti ispoljavanja i razvijanja stvaralačkih sposobnosti.
SHVATANjA O DETETU I NjEGOVOM RAZVOJU
Osnove programa temelje se na humanističkom shvatanju prirode deteta i njegovog fizičkog i duhovnog razvoja. Suštinska odrednica je da je dete vrednost samo po sebi, da u sebi nosi pozitivne razvojne potencijale i da je i samo činilac sopstvenog razvoja, socijalizacije i vaspitanja.
Srž humanističkog shvatanja deteta čini istovremeno postojanje dve protivurečne komponente - biti dete i biti budući čovek. Ova dijalektička priroda deteta, naučno utemeljena u savremenim teorijskim i empirijskim saznanjima, definiše ga kao aktivno, interaktivno i kreativno biće.
Dete je aktivno biće po svojoj biološkoj i psihološkoj prirodi. Aktivna priroda deteta se ispoljava u njegovoj inicijativnosti, u spontanim i eksplorativnim ponašanjima i iznad svega, u dečjoj igri, kao osnovnom obliku samodelatnosti deteta.
Snažan pokazatelj detetove aktivne prirode je njegova uloga kao aktivnog partnera u socijalnim interakcijama. Iz toga sledi shvatanje deteta kao interaktivnog bića. Po svom nasleđu i prirodi svog razvoja, dete je socijalno biće za čije formiranje su nužni uslovi: - socijalna sredina, socijalna interakcija i kultura. Od rođenja, ono pokazuje selektivnu osetljivost za podsticaje iz socijalnog sveta, selektivnu pažnju za druge osobe, razvija aktivna inicijativna ponašanja usmerena ka drugim osobama, uspostavlja socijalne odnose i afektivne veze sa drugim osobama i pokazuje socijalnu kogniciju. Interakcija deteta ima različite oblike: saradnju kroz zajedničke aktivnosti, komplementarno delovanje, opoziciju, konflikt i partnerstvo.
Kao aktivno i interaktivno biće, dete je nužno i kreativno biće, koje u svim domenima svog ponašanja stvara i konstruiše. Znanja, modele ponašanja i vrednosti koje postoje u njegovoj sredini, dete aktivno otkriva i konstruiše. Normalni uslovi u fizičkom, socijalnom i kulturnom okruženju uslovljavaju mogućnost da dete bude sposobno i za diverzivna, divergentna i inovativna ponašanja.
Ove osnove programa polaze od deteta kao fizičkog, saznajnog, socijalnog i afektivnog bića, koje je aktivno u procesu vaspitanja. Proces vaspitanja se temelji na: pozitivnoj dečijoj motivaciji, programima vaspitanja i obrazovanja koji uvažavaju uzrasne i razvojne mogućnosti deteta i na evaluaciji postignuća.
Osnove programa polaze od poštovanja detetove ličnosti, nastojeći da se detetu pruži prilika da postane svesno svojih osobenosti, da ih prihvati i razvija samostalno i kroz socijalne odnose sa vršnjacima i odraslima.
Pomoć, podrška i usmeravanje od strane odraslih (vaspitača, roditelja) u Osnovama programa se određuje pre svega, u prilagođavanju sadržaja dečjim mogućnostima, uklanjanju prepreka dečjim aktivnostima, ohrabrivanju i vođenju deteta u njegovim samoaktivnostima.
Ove osnove programa suštinu predškolskog vaspitanja i obrazovanja definišu kao očuvanje, podsticanje i oplemenjivanje spontanih stvaralačkih mogućnosti i svojstava predškolskog deteta, zahtevajući obezbeđivanje uslova za normalan fizički, intelektualni, socijalni, emocionalni i moralni razvoj.
NAČELO ZA IZBOR METODA VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA
Aktivnost od posebnog razvojnog značaja u predškolskom uzrastu je igra deteta, njegovo igranje, njegova igračka delatnost.
Igra je aktivnost koja se rađa iz društvenog položaja malog deteta. Na ulasku u predškolsko doba dete, u većem stepenu no što je bilo ranije, postaje društveno biće i za sebe i za svoju okolinu. Međutim, malo dete nije u položaju da stvarno utiče na zbivanja koja presudno određuju njegovo življenje.
Igra je izraz napora malog deteta da prevaziđe raskorak između sopstvenih mogućnosti i normi ponašanja koje, neminovno, mora da usvoji da bi se uspešno uključilo u društvenu sredinu.
Igra ima niz karakteristika koje joj daju vodeću ulogu u razvoju deteta:
a) igra je prva manifestacija sposobnosti deteta da sopstveno iskustvo pretvori u nešto zamišljeno i da svoju svest upotrebi na nov i jedinstven način;
b) dete doživljava u igri - istražujući i eksperimentišući na duplikatu stvarnosti - odlučujući prelom kada prestaje da bude zavisno od neposredne unutrašnje i spoljašnje sredine. Taj događaj je presudan za njegov celokupni dalji razvoj ljudskog bića, a naročito za razvoj njegovog stvaralaštva;
v) igra se odnosi na one delove stvarnosti koji sadrže zbivanja od najvećeg interesa i značaja za dete. Zato igra nosi sopstvenu motivaciju, njena svrha i cilj su u njoj samoj, ona omogućava slobodan izbor i odluku, ali istovremeno zahteva da se dete povinuje pravilima igranja;
g) igra je jedinstven čin u kome se aktiviraju svi psihički domeni i potencijali malog deteta. Zbog toga, vaspitač kroz igru razvija, usavršava, oplemenjuje, kultiviše: pamćenje, maštu, mišljenje, volju, saznavanje i sl.;
d) igra je i poseban oblik učenja. Dete teži da razume i ovlada onim što za njega ima lični smisao i značenje. Ono ima potrebu da razume svet koji ga okružuje i da njime ovlada. Netačne ideje i tumačenja, sa stanovišta odraslog, dete treba da zameni na osnovu interakcije sa fizičkom i socijalnom sredinom (praktičnom primenom, isprobavanjem, proveravanjem i dr.). U igri, dete prerađuje i prisvaja stečena iskustva i postaje svesno tih iskustava.
Zato je važno pružiti detetu dovoljno mogućnosti da se spontano i slobodno igra. To zahteva da mu se pruži dovoljno doživljaja, iskustava, znanja i dobrih indirektnih uzora. Dete mora da raspolaže sa dovoljno vremena, prostora i materijala za igru; mora da ima priliku da nađe partnera za igru.
Stvaranje opštih uslova za slobodnu igru je bitan preduslov za njeno oplemenjivanje. A oplemeniti dečju igru znači dovesti je u vezu sa tvorevinama kulture, preneti je u sve one medije koji stoje na raspolaganju odraslima.
Zbog toga u ostvarivanju Osnova programa poseban značaj ima sistem igara (motoričke, muzičke, jezičke, likovne, dramske, matematičke i sl.).
Igra se kultiviše (razvija i bogati) u fleksibilnoj unutrašnjoj organizaciji predškolske ustanove. Iako je vaspitna delatnost - manje ili više - planirana, u toku samog izvođenja valja uzimati u obzir dobre spontane povode i elastično koristiti grupne, individualne (izuzetno i frontalne) oblike rada.
MODELI I IZBOR MODELA
U Osnovama programa jedinstvena i celovita koncepcija je razrađena u dva modela - model A i model B .
- Model A - je otvoreni sistem predškolskog vaspitanja i obrazovanja i sadrži: polazište programa, ciljeve, načela, planiranje i evaluaciju vaspitno-obrazovnog rada i ulogu vaspitača kao praktičara, kreatora, istraživača sopstvene prakse.
- Model B - se oslanja na pozitivna iskustva vaspitno-obrazovne prakse i sadrži: načela, ciljeve, sistem aktivnosti, organizaciju života i vaspitno-obrazovnog rada, saradnju sa porodicom i lokalnom zajednicom.
U predškolskoj ustanovi izbor između modela A i B vrši se na nivou svakog posebnog objekta (a ne celine predškolske ustanove), a na osnovu slobodnog stručnog raspravljanja: o razlikama (i sličnostima) između dva modela, vodeći računa o prethodnom praktičnom iskustvu onih koji se opredeljuju; procene prednosti i nedostataka, kao i evidentiranja problema koji proističu iz izbora jednog ili drugog modela; utvrđivanje načina kako rešiti određena pitanja koja proizlaze iz učinjenog izbora i sl.
Osnove programa su osnove za izradu svih specijalizovanih programa za različite oblike predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Osnove programa zahtevaju uvođenje pedagoške dokumentacije, odnosno, radne knjige za vaspitače i druge oblike propisane evidencije.
MODEL - A
Model A je koncept programa otvorenog sistema vaspitanja i obrazovanja.
Polazište programa je dete, kao nedeljiva dinamična ličnost. Vaspitač je kreator, istraživač, praktičar i kritičar sopstvene prakse. Ovaj model programa definiše koncepciju vaspitanja i obrazovanja, ne zadaje program učenja i podučavanja.
Na osnovu ovog programa, predškolske ustanove (vaspitači) vrše izbor uslova i podsticaja (sadržaja), koji će obezbediti optimalan psihički i fizički razvoj dece.
POLAZIŠTE PROGRAMA
Dete ima potrebu i pravo da bude ono što jeste, raste i razvija se.
Dete je jedinstveno biće. Razvoj deteta se ne ostvaruje izdvojenim delovanjem na pojedine strane ličnosti ili aspekte razvoja.
Svako dete uči i razvija se sopstvenim tempom.
Dete je socijalno biće i ima potrebu za odraslima, vršnjacima i decom drugih uzrasta.
Svako dete ima prirodnu potrebu da razume sebe i svet koji ga okružuje.
Dete ima urođenu motivaciju da uči i saznaje.
Dete uči kada za to ima lični razlog i kada ono što uči za njega ima značenje.
Učenje je proces izgrađivanja, a ne usvajanja znanja.
Dete uči putem interakcije sa socijalnom i fizičkom sredinom, tako što neprestano menja i prilagođava svoja prethodna iskustva i saznanja.
Za dete je igra posebno značajna aktivnost. Ona je način izražavanja i specifičan oblik učenja.
Predškolsko dete funkcioniše na osnovu onoga što u datom trenutku jeste, ima i ume. Sopstvenom aktivnošću, kroz interakciju sa fizičkom i socijalnom sredinom, ono se potvrđuje i time stiče neophodne pretpostavke za proširivanje sopstvenih principa, za menjanje i razvoj. Dete će biti spremno da reaguje na izazove novih učenja i saznanja, ako ima mogućnosti da dela, misli i izražava se u skladu sa svojim trenutnim moćima i ako je prihvaćeno i uvaženo takvo kakvo jeste.
Svako dete u predškolskoj ustanovi je osobena ličnost, ono ima svoj način mišljenja, osećanja, delanja, sopstvene potrebe, navike i interesovanja i svoje osobeno iskustvo. Vaspitni postupak koji polazi od poštovanja detetove ličnosti, mora pružiti priliku svakom detetu da bude "svoje", mora mu pomoći da postane svesno svojih osobenosti, da ih prihvati i razvija se sopstvenim tempom (vaspitno-obrazovni postupak ne treba da po unapred isplaniranom sledu usmerava razvoj cele grupe dece).
Dete reaguje celim svojim bićem, te je podsticanje optimalnog i harmoničnog razvoja deteta nemoguće delovanjem samo na pojedine strane njegove ličnosti ili aspekte razvoja.
Za ukupan razvoj deteta presudnu ulogu ima socijalna interakcija - socijalni odnosi sa odraslima i vršnjacima.
Dete predškolskog uzrasta jasno i gotovo neprestano ispoljava potrebu da razume svet koji ga okružuje i da njime ovlada. Ono ima ideje o stvarima i tumačenja za pojave i događanja koje je formiralo na osnovu ranijih iskustava. Netačni odgovori deteta sa stanovišta odraslog ne mogu se zameniti "tačnim" gotovim odgovorima. Dete treba da ih zameni na osnovu interakcije sa fizičkom i socijalnom sredinom - praktičnom primenom, isprobavanjem, proveravanjem, obrazlaganjem i dr.
Dete teži da razume i ovlada onim što za njega ima lični smisao i značenje. Za takva učenja nije ga potrebno spolja "motivisati" ali, to ne znači, da decu treba prepustiti samima sebi. Postoji suštinska razlika između izazova koji pruža primer odraslog, deteta, nivoa informacije, i izlaganja gotovih znanja koje deca treba da usvoje.
Specifičan i posebno vredan oblik učenja predškolskog deteta je igra. U njoj ono, angažujući sve svoje kapacitete, prerađuje i prisvaja stečena iskustva, što znači da istovremeno postaje svesno tih iskustava (emocionalnih, socijalnih, kognitivnih...).
Predškolska ustanova mora da obezbedi dovoljno prostora, materijalnih sredstava i povoljnu klimu za slobodnu igru dece, da je kultiviše indirektnim uzorima iz umetnosti i drugih domena ljudskog stvaralaštva.
OPŠTI CILj I CILjEVI PREDŠKOLSKOG VASPITANjA
Polazeći od prirode deteta i njegovog razvoja, kao i od mogućnosti i funkcija predškolske ustanove opšti cilj predškolskog vaspitanja i obrazovanja je da se doprinese celovitom razvoju deteta predškolskog uzrasta, tako što će mu pružiti uslove i podsticaje da razvija svoje sposobnosti i svojstva ličnosti, proširuje iskustva i izgrađuje saznanja o sebi, drugim ljudima i svetu.
Opšti cilj predškolskog vaspitanja može se prevesti u tri grupe ciljeva, koji istovremeno označavaju tri globalne sfere razvoja i vaspitanja deteta: upoznavanje i ovladavanje samim sobom, razvijanje odnosa i saznanja o drugim ljudima i izgrađivanje saznanja o okolini i načinima delovanja na nju.
Ciljevi predškolskog vaspitanja i obrazovanja su da dete:
1. otkriva, upoznaje samoga sebe - da razlikuje delove tela, upoznaje svoje potrebe, opažanja, osećanja i misli; otkriva, izgrađuje i ovladava različitim načinima izražavanja: telom, pokretom i gestom, likovno i plastično, muzički i verbalno; istražuje i prihvata svoje moći i granice kao osnovu poverenja u sebe; proširuje svoje moći i granice, delovanjem na sredinu i interakcijom sa drugima; pomoću umetničkih medija i kroz igru razvija svoje kreativne potencijale;
2. razvija odnose i stiče iskustva i saznanja o drugim ljudima - da na osnovu sigurnosti i poverenja u sebe gradi otvorenost i poverenje prema drugima; upoznaje i razume pravila ponašanja i ophođenja u grupi i sredini u kojoj živi i izgrađuje elementarne moralne norme; nauči da prepozna i uvaži potrebe i osećanja drugih; razvija prijateljske i saradničke odnose sa vršnjacima i odraslima; proširuje iskustva i produbljuje razumevanje društvene i kulturne stvarnosti (ljudski rod, socijalne institucije, običaje i tradicije, kulturne razlike); koristi i razvija različite načine komunikacije sa drugim ljudima; uči da sasluša i uvaži ideje i mišljenja drugih ali i da im suprotstavi svoje gledište; razvija sposobnosti pregovaranja i dogovaranja;
3. saznaje svet oko sebe i razvija načine delovanja na njega - da otkriva i upoznaje svojstva i odlike predmeta i pojava u svojoj okolini na osnovu sopstvene aktivnosti (posmatranja, poređenja, praktičnih radnji, istraživanja, isprobavanja i proveravanja pretpostavki, funkcionalnih i konstruktivnih igara) gradeći diferenciranu sliku sveta; razvija intelektualnu samostalnost kroz samostalno iznošenje svojih ideja, isprobavanjem, oslobađanjem dominacije perceptivnih informacija; osposobljava da na konstruktivan i kreativan način koristi predmete i informacije.
Sfere detetovog delovanja, saznanja i razvoja se preklapaju i uzajamno uslovljavaju: dete otkriva svoje moći i granice upravo u interakciji sa fizičkom i socijalnom sredinom isto kao što njegovi odnosi sa socijalnom sredinom i snalaženje u materijalnom svetu zavise od toga koliko poznaje samog sebe i koliko je u stanju da svoje postupke uskladi sa informacijama koje dobija iz sredine.
Ciljevi se s jedne strane odnose na postignuća - razvojne ishode ili izgrađena saznanja a s druge, na delanje - akcije i interakcije, koji vode izgrađivanju saznanja i razvojnim postignućima.
Imajući u vidu ciljeve vaspitanja, a polazeći uvek od konkretne dece i njihove životne situacije, postavljaju se zadaci za indirektne i direktne vaspitne relacije.
U prevođenju ciljeva u zadatke prilikom planiranja sopstvenih vaspitnih akcija vaspitač se daleko više oslanja na drugu grupu ciljeva. (Jednom aktivnošću se ne može "razviti radoznalost, samostalnost" ili "logično mišljenje", mogu se samo stvarati uslovi i podsticaji za takve akcije deteta koje će tek dugoročno moći da vode razvijanju radoznalosti, samostalnosti i logičkog mišljenja).
Vaspitni ciljevi ostvaruju se u predškolskoj ustanovi kroz niz spontanih situacija, slobodno odabranih ili zajednički planiranih aktivnosti (životno-praktičnih, govornih, društvenih, igrovnih, sportsko-rekreativnih, umetničkih, izražajno-stvaralačkih, istraživačko-saznajnih...), pri čemu se koriste različita sredstva (sopstveno telo, usmeni i pisani jezik, likovni, plastični i vizuelni mediji, muzika i ples, matematika), materijali (predmeti svakodnevne upotrebe, igrovni i didaktički materijali, produkti kulture i umetnosti) i metode (posmatranje, isprobavanje i istraživanje, izražavanje, vežbanje, stvaranje).
NAČELA VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA I ULOGA VASPITAČA
U skladu sa polazištem ovog programa osnovna načela vaspitno-obrazovnog rada su:
1. Načelo poštovanja drugog
Poštovanje ličnosti deteta podrazumeva samopoštovanje vaspitača i poštovanje drugih ljudi (posebno kolega i roditelja) i razumevanje i uvažavanje razvojne činjenice da dete postaje ličnost na osnovu toga što ga drugi (roditelji, vaspitači) smatraju takvim i postupaju u skladu sa tim. Poštovanje ovog načela je osnova demokratskih odnosa u vaspitanju. To iziskuje uvažavanje i podsticanje prava da samostalno dela, bira, iznosi svoje mišljenje i osećanja, prava da uči i razvija se na svoj način, sopstvenim tempom. Ovo načelo podrazumeva spremnost i sposobnost da se dete upozna i razume.
2. Načelo angažovanosti
Kvalitetna vaspitna relacija mora da bude ne samo svesna i namerna već i lično angažovana, posvećena. To znači da ukupan odnos vaspitača i dece, njihove interakcije i komunikacije, kako po formi tako i po sadržaju moraju biti smisaoni i za decu i za vaspitača. Angažovanost i posvećenost znače, bilo da se radi o detetu ili o odraslom, više od spoljašnje "zaposlenosti" i površne "sentimentalnosti"; oni podrazumevaju traganje sa ličnim značenjem, odgovorom na sopstvena pitanja i dileme. Vaspitač može biti daleko više angažovan i posvećen kada naizgled "ništa ne radi" kada posmatra dete ili grupu dece sa težnjom da razume značenje i motive neke njihove aktivnosti nego kada izlaže unapred pripremljen sadržaj; isto, kao što dete može biti mentalno angažovano i onda kada nije fizički aktivno.
3. Načelo životnosti
Načelo upućuje na uvažavanje životnog iskustva deteta i otvaranje ustanove prema porodici i društvenoj sredini, njenu transformaciju u mesto zajedničkog življenja dece i odraslih. Predškolska ustanova bi trebalo da bude mesto gde dete susreće i pribavlja neposredna različita životna iskustva (a ne samo da biva podučavano). Uvažavanje ovog načela traži suprotstavljanje bezličnosti i uniformnosti uloge vaspitača. Vaspitač najviše vaspitava onim što jeste kao ličnost i onim što ume da radi.
4. Načelo realističnosti
Razumevanje deteta i njegovog razvoja, razumevanje prirode, funkcije i dometa vaspitanja u predškolskoj ustanovi i razumevanja sopstvene uloge vaspitača, pretpostavke su za izgrađivanje realnog odnosa prema sebi samom, deci i okolnostima u kojima se vaspitno-obrazovni proces odvija. To znači biti realan u zahtevima i očekivanjima koja se postavljaju deci ali i samom sebi.
5. Načelo doslednosti
Doslednost proističe iz kontinuiteta (povezanosti) i smislenosti. To ne znači biti uvek isti ili postupati na isti način, već delati u skladu sa pobudama i konsekvencama. Dosledan postupak teži harmoniji između ciljeva, zadataka, akcija koje pokreću i efekata do kojih dovode. Ova relacija između vaspitnih ciljeva i zadataka koji se postavljaju, sopstvene vaspitne prakse i procenjenih efekata kod dece je polje neprestanog preispitivanja i istraživanja vaspitača.
ULOGA VASPITAČA
U skladu sa ciljevima i načelima uloga vaspitača je da:
1. stvara uslove za kvalitetan život, učenje i razvoj dece, tako što će:
- organizovati fizičku sredinu (prostor, sredstva, materijale),
- organizovati socijalnu sredinu (način grupisanja dece, vremensku organizaciju života u ustanovi i van nje, stvara opštu socijalnu klimu);
2. direktno podstiče razvoj dece i učenje tako što će:
- pružati podršku, pomoć i informacije,
- dogovarati se i učestvovati u zajedničkim aktivnostima,
- modelovati ponašanje, postupke, tehnike,
- predlagati aktivnosti, načine rada,
- pružati povratne informacije.
Struktura i način korišćenja prostora i materijala, socijalni sastav, pravila i norme koji regulišu socijalne odnose i ukupan život u predškolskoj ustanovi čine bitan deo "skrivenog programa institucije". Zbog toga se organizacija fizičke i socijalne sredine ne može odvajati od ukupnog vaspitno-obrazovnog delanja niti bi smela da bude unapred uniformno postavljena polazeći od nepedagoških kriterijuma (ekonomskih i dr.).
Indirektne vaspitne intervencije - strukturiranje prostora i materijala, vremenska organizacija aktivnosti i posebno način grupisanja dece i otvorenost ustanove, čine bitan deo vaspitnog programa i ne mogu se posmatrati nezavisno od osnovnih načela i ciljeva predškolskog vaspitanja niti propisati uniformno za sve sredine i uslove. Sadržaj i ritam života u ustanovi, način korišćenja prostora i materijala, pravila ponašanja, odnos prema igri i učenju treba da budu smisaoni, realistični i dosledni, kako za decu tako i za odrasle - vaspitače, roditelje i druge.
Vaspitač omogućava deci u predškolskoj ustanovi da se susreću i sa: individualnim pristupom, radom u malim grupama, frontalnim radom, igrom u stalnim i povremenim kutićima, formalnim i neformalnim grupama, sa decom istog i mešovitog uzrasta i ljudima različitog statusa, zanimanja i ophođenja.
Vaspitač omogućava uslove koji će indirektno voditi decu da sama zaključuju, da ih porede i sukobljavaju sa zaključcima i mišljenjem drugih, i praktično ih proveravaju. Tek kada je siguran da deca poseduju sopstveno mišljenje i doživljaj određene problematike, deci nudi i sopstveno mišljenje, odnosno iskustvo drugih ljudi. Vaspitač svoje predloge treba da daje onda kada deca sama pitaju, kada proceni da deca više nemaju sopstvenih ideja, kada želi da dečje iskustvo proširi za još neku mogućnost. On pažljivo bira direkcije i uputstva a samoj deci prepušta čar otkrića.
Za izgrađivanje saznanja posebno su značajne interakcije među decom u malim grupama. Usmerena na jedan predmet saznanja deca iznose ideje, dopunjuju jedni druge ili sukobljavaju mišljenja, dolaze do zajedničkih rešenja. Uloga vaspitača je da stvara uslove za takve konstruktivne razmene među decom, organizacijom rada u malim grupama i sopstvenim partnerskim i neautoritarnim stavom.
PLANIRANjE I EVALUACIJA VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA
Vaspitač, kao kreator programa vaspitno-obrazovnog rada u vaspitnoj grupi i istraživač sopstvene vaspitne prakse, planira ukupan rad i vaspitnu sredinu, polazeći od posmatranja i razumevanja određene dece u posebnim uslovima, dela u skladu sa tim planom i procenjuje njegove efekte i valjanost.
Planiranje vaspitno-obrazovnog rada je uslovljeno: opštom koncepcijom vaspitanja, organizacijom života u predškolskoj ustanovi, dužinom boravka dece, formiranjem vaspitnih grupa i strukturom prostora.
Planiranje pedagoškog rada se odvija na tri nivoa: na nivou vaspitne grupe, nivou manje grupe dece i nivou individualnog deteta.
Planiranje u duhu načela vaspitnog delovanja uvažava određeno dete (decu), uključuje ih u sam proces stvaranja plana, realistično je u ciljevima i adekvatno u načinima njihovog ostvarivanja.
Planiranju vaspitno-obrazovnog rada prethodi sistematsko praćenje: posmatranje, slušanje, spremnost i sposobnost da se svako dete upozna i razume.
Plan predstavlja hipotezu koja sadrži predloge za vaspitne akcije sa pretpostavljenim (željenim, očekivanim) efektima.
Vaspitno-obrazovni rad se planira na osnovu uočenih interesovanja dece (deteta), problema ili uočenih teškoća.
U otvorenom sistemu vaspitanja detaljan program učenja i obrazovanja nije dat unapred, već nastaje u interakciji dece, odraslih i sredine u kojoj borave. Stoga je planiranje kontinuiran proces, sastavni deo vaspitne prakse, a ne formalan, unapred dat i svrha sam sebi.
Da bi planiranje vaspitnih intervencija bilo smisleno i funkcionalno, vaspitač mora prethodno dobro da poznaje decu, njihova iskustva, znanja, potrebe i interesovanja.
Plan treba shvatiti kao hipotezu koju će vaspitač naknadnim praćenjem, posmatranjem i analizom proveriti i utvrditi koliko to što je planirano stvarno dovodi do željenih efekata. Ovo posmatranje je osnova za evaluaciju planiranog, a rezultat same evaluacije je polazište za dalje planiranje.
Na praktičnom planu, planiranje vaspitnog rada ne polazi samo od pitanja šta i kako ("šta ću da radim", "šta želim da postignem", "kako da stvorim uslove za to"...) nego istovremeno i od pitanja zašto ("zašto želim baš to da postignem", "zašto planiram takav način rada"...). Bavljenjem ovim pitanjem vodi evaluaciji samog planiranja, preispitivanju da li su i u kom stepenu planirane konkretne akcije, saglasne sa pretpostavkama o detetu, njegovom učenju i razvoju, ciljevima vaspitanja i načelima vaspitno-obrazovnog rada.
Planirati je moguće tematski, kao i po vaspitno-obrazovnim oblastima. Tematsko planiranje (rad po projektima ili centrima interesovanja) saglasno je sa osnovnim pretpostavkama i koncepcijom vaspitanja i obrazovanja ovih osnova programa. Isto tako, moguće je planirati i sledeći disciplinarni pristup, posebno ako se aktivnosti iz više različitih područja (oblasti) ili različiti materijali i aktivnosti u okviru iste oblasti nude kao izbor deci.
U planiranju kao i u praktičnom radu u grupi, važno je dosledno slediti ciklus: posmatranje (poznavanje i razumevanje dece i to ne samo globalno nego u različitim konkretnim situacijama i u vezi sa specifičnim ciljevima vaspitanja) - planiranje (na osnovu opaženog i procenjenog) - delanje (direktne i indirektne intervencije vaspitača) - praćenje i procena efekata delovanja (koja postaje osnova za dalja planiranja).
Evaluacija je srž angažovanja, posvećenja i osvešćenja u vaspitnom delovanju.
Evaluacija je sredstvo i put profesionalnog razvoja - sastavni deo učenja i usavršavanja pedagoškog radnika.
Evaluacija ima pedagošku svrhu i opravdanje samo ako pomaže samoevaluaciji (samoosvešćenju) onoga koji se vrednuje i onoga koji procenjuje.
Samoevaluacija je procena odnosa između namere vaspitača, njegovog delovanja i postignutih efekata.
Evaluacija je i potencijalni sastavni deo učenja predškolskog deteta koji vodi osvešćivanju znanja (svest da nešto znam).
U pedagoškoj praksi vaspitač ima određene namere, očekivanja i ciljeve, i dela u ime i zbog njih; želi da zna da li se te namere i ciljevi ostvaruju, očekivanja ispunjavaju i ako ne zašto ne?
Praćenje i procena razvoja dece, njihovog ponašanja, potreba, napredovanja u razvoju, ali i teškoća koje imaju, upravo imaju funkciju u planiranju vaspitnog rada i proceni njegove valjanosti i adekvatnosti.
Iako svaki praktičar neminovno vrednuje i decu i sopstveni rad, te spontane evaluacije ne moraju biti (i po pravilu nisu) uvek pouzdane, tačne i sigurne, niti automatski dovode do osvešćivanja i samokorekcije u skladu sa uvidima. Zbog toga je veoma korisna profesionalna kritika, uzajamna i zajednička evaluacija grupe vaspitača - posebno ako se zasniva na snimljenom materijalu, otvorenoj, tolerantnoj i demokratskoj raspravi sa argumentima.
Evaluacija je i sastavni deo svakog učenja, pa i učenja predškolskog deteta. To je aspekt učenja koji vodi osvešćivanju znanja. Podsticanje smisaonog učenja kod dece, vodi razvoju integrisane i zrele ličnosti. Podržavanje i stimulisanje svesti o sopstvenom znanju jedan je od bitnih zadataka vaspitača. Konstruktivne razmene i interakcije među decom u malim grupama, zajedničko rešavanje problema i partnerske intervencije vaspitača, pomažu takve interakcije. Sa druge strane, vaspitač podstiče dečje samouvide, njihovu svest o sopstvenom znanju, sopstvenim primerom: tako što opisuje, obrazlaže i procenjuje sopstvene postupke ali i postupke i načine rada deteta.
IZBOR I PLANIRANjE SADRŽAJA OBRAZOVANjA
"Deca uče ono što žive". Kakvu će sliku o sebi, drugima i o svetu deca da izgrade u dečjem vrtiću, zavisi od toga kakav "svet" čini predškolska ustanova. Sadržaj života u predškolskoj ustanovi je istovremeno u najvećoj meri i sadržaj obrazovanja koje mu se nudi. Zbog toga se izbor i planiranje sadržaja obrazovanja u predškolskoj ustanovi ne može svesti samo na izdvojene sekvence u formi planiranih aktivnosti iz pojedinih područja (oblasti) vaspitno-obrazovnog rada.
Sadržaj obrazovanja ne čine samo znanja o sebi, drugima i svetu u kome živimo, već isto tako, pa čak i pre znanja "da" - umeća, veštine, sposobnosti. Najbolji primer ove druge vrste znanja je jezik, odnosno jezici: i prvo znamo da govorimo pa tek pišemo, čitamo a tek potom izgrađujemo znanja o jeziku. Načini izražavanja i opštenja, veštine pa čak i konvencije i vrednosti uče se praktičnim, proživljenim iskustvom, delanjem a ne kao izdvojena, gotova znanja koja se mogu "odjednom usvojiti".
Učenje je proces aktivne konstrukcije i rekonstrukcije znanja. Početak bilo kog učenja nije neznanje već prethodno znanje, rezultat ranijih iskustava i učenja. Učenje ima sopstvenu, unutrašnju motivaciju, ono je vođeno i pokrenuto ličnim smislom, potrebama i interesovanjima. Stoga je uloga vaspitača u procesu učenja dece više uloga posrednika i pomagača nego direktnog izvora znanja. Ona podrazumeva praćenje, prepoznavanje i otkrivanje onoga što deca znaju, njihovih potreba i interesovanja i tek na osnovu toga planiranje sredine, materijala i aktivnosti koji mogu biti podsticaj i prilika za nova učenja ali i za širenje i stvaranje novih potreba i interesovanja.
U izboru i planiranju sadržaja obrazovanja vaspitač se rukovodi istim načelima koja važe za celinu vaspitno-obrazovnog rada, uz uvažavanje prirode vrsta znanja kao i njihove kulturne specifičnosti i značaja.
Izvori sadržaja nalaze se pre svega u realnom životnom kontekstu deteta, kako u detetu tako i van njega, a tek potom su to skupovi znanja i umeća pohranjeni u naukama, umetnosti, usmenoj, pisanoj i materijalnoj tradiciji, koji pre služe vaspitaču kao izvor ideja za planiranje i organizaciju vaspitno-obrazovnog rada nego što mogu biti doslovni sadržaji koji se saopštavaju deci.
USLOVI ZA REALIZACIJU
Polazeći od ovog modela Osnova programa, timovi u predškolskim ustanovama razvijaju konkretne programe za i sa svojim grupama dece. Realizacija ovakve koncepcije predškolskog programa podrazumeva praktičare kao istraživače i kreatore/evaluatore sopstvene prakse. To je proces koji znači transformaciju i predškolske ustanove kao institucije i vaspitne prakse koja se u njoj ostvaruje ali i profesionalni razvoj praktičara.
Osnovne pretpostavke za takav proces su:
1. dovoljno vremena,
2. obuka vaspitača u vidu instruktivnih seminara,
3. pokretanje i podrška akcionim istraživanjima na nivou predškolskih ustanova,
4. stalna stručna pomoć,
5. dalje razvijanje teorijskih shvatanja o otvorenom predškolskom sistemu vaspitanja i obrazovanja.
MODEL - B
Model B sadrži: načela, ciljeve sistema aktivnosti, delimično programske sadržaje, organizaciju života, saradnju sa porodicom i lokalnom zajednicom.
NAČELA PREDŠKOLSKOG VASPITANjA I OBRAZOVANjA
Načela predškolskog vaspitanja i obrazovanja ukazuju na osnovna obeležja vaspitno-obrazovnog rada sa predškolskom decom i služe kao orijentacija za pripremanje, organizaciju, izvođenje i vrednovanje tog rada.
a) Načelo celovitosti i integriteta
Ovo načelo se zasniva na shvatanju o jedinstvu i međuzavisnosti telesnog i duhovnog, nasleđenog i stečenog, emocionalnog i socijalnog, individualnog i društvenog razvoja ličnosti. Dete je uvek više nego njihov prosti zbir, zbog čega treba izbegavati vaspitno-obrazovne uticaje samo na jedan aspekt kako se ne bi izgubila iz vida jedinstvena organizacija i totalitet dečje ličnosti. Harmoničnom razvoju deteta treba da doprinosi svaka vaspitno-obrazovna situacija, oblast, sadržaj, strukturni element (raspored dana, aktivnost), u porodici, predškolskoj ustanovi i društvenoj sredini u kojoj se dete kreće.
Navedeni zahtev istovremeno znači da sadržaji koje deca upoznaju kroz organizovane aktivnosti, ne smeju nikada postati cilj sami sebi, niti se ciljevi vaspitno-obrazovnog rada smeju ograničiti samo na to da dete stekne neki pojam ili usvoji određenu veštinu i naviku.
b) Načelo orijentacije ka opštim ciljevima
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje treba da se usmeri ka opštim i fundamentalnim ciljevima - razvoju najvažnijih sposobnosti i karakternih crta ličnosti kojima treba da se postavi odgovarajuća osnova, a svaki sadržaj se procenjuje prema doprinosu razvoju deteta u celini.
Vaspitanje teži ciljevima koji se definišu iz dugoročne razvojne perspektive dece, kao što su emocionalna stabilnost, samostalnost, pozitivna slika koju stiču o sebi i svojoj okolini, radoznalost, inicijativnost, kreativne crte ličnosti i sl.
v) Načelo praćenja i podsticanja dečjeg razvoja
Uvažavajući postavku da je za svako razvojno postignuće potreban određen stepen zrelosti i da kod dece postoje najpogodniji periodi (periodi osetljivosti) za učenje, ističe se zahtev da vaspitanje i obrazovanje treba da prate dečji razvoj ali na poseban način - idući ispred njega. Podsticaji vaspitača treba da se kreću u razvojnoj narednoj zoni, tako što će u njegove, aktivnosti deteta da unose elemente koji su neposredno povezani sa bitnim svojstvima ličnosti koje tek treba da se pojave. Tako bi se postiglo svojevrsno ubrzavanje toka dečjeg razvoja radi njegovog prelaska na više nivoe, ali i usklađeno sa njegovom amplifikacijom - pojačavanjem, radi dostizanja najvišeg mogućeg nivoa formiranosti, onih psiholoških kvaliteta i sposobnosti za koje je dete u tom trenutku sposobno.
U skladu sa tim postavlja se i zahtev za uvažavanje zakonitosti razvoja intelektualnih funkcija što podrazumeva da se iskustveno poreklo određenih shema može nalaziti u prethodnim aktivnostima znatno različitim po strukturi od shema koje su vežbane ili koje se primećuju na određenom uzrastu (npr. možda se likovni izraz deteta može bolje unaprediti pričanjem maštovitih priča nego direktnim uvežbavanjem percepcije i likovnih tehnika). Kod deteta treba vežbati ono što je u određenom trenutku izazvalo maksimalnu pažnju, bez obzira što svrha određene radnje nije odmah vidljiva.
g) Načelo aktivnosti i životnosti
Efektivnost ovog načela je u direktnoj srazmeri sa kvantitetom i kvalitetom dečje aktivnosti, iz čega proizlazi zahtev da deca budu stalno nečim angažovana, imajući pri tome inicijativu, zainteresovanost i snažnu motivaciju.
Da bi upoznalo stvari, dete treba da deluje na njih, odnosno da ih transformiše, počev od najelementarnijih senzomotornih akcija do najfinijih intelektualnih operacija, koje su još uvek akcije (udruživanje, ređanje, dovođenje u korespondenciju, itd.), ali interiorizovane i izvršavane u mislima. Isto tako, učenje uvek treba da započinje na nekom intuitivnom nivou a kasnije da prelazi na analitičke postupke.
Dete svoja znanja u najvećoj meri stiče uzgredno, kao sporedan proizvod spontanog učenja u igri ili u nekoj praktičnoj delatnosti. Ono usvaja samo ono što mu je trenutno potrebno za aktivnost koju vrši ili namerava da izvrši. Iskustva koja dete stiče potrebno je povezati sa socijalnim kontekstom u kojem dete živi i ukazivati na njihovu praktičnu upotrebljivost u životnim situacijama.
d) Načelo dominacije igara i igrovnih postupaka
Između igre i razvoja postoji međusobna uslovljenost; dok razvoj otvara nove mogućnosti igri, ona, sa svoje strane, potpomaže njegov prirodan tok. Svaka faza, kroz koju prolazi razvitak deteta, označena je "eksplozijom" aktivnosti koje ga za izvesno vreme potpuno obuzimaju.
Na taj način osnovne psihičke promene koje se mogu zapaziti u određenom periodu razvoja deteta najneposrednije zavise od sadržaja i intenziteta igranja, a sukcesija igara označava njegovo funkcionalno napredovanje ka višim stadijumima razvoja.
Imajući u vidu navedenu zakonitost postavlja se zahtev da duh igre treba da prožima sve dečje aktivnosti i određuje osnovna obeležja strukture vaspitno-obrazovnog procesa koji se organizuje na ovim uzrastima. Igra omogućava da osnova vaspitnog postupka postane interes dece za aktivno uključivanje u život i sredinu koja ih okružuje, na njima dostupan način, kao i da se za motivaciju razvoja i učenja iskoristi ono što već nose u sebi - radoznalost, žeđ za saznanjem i potrebu za stvaralačkim izražavanjem. Poštovanje duha igre, pre svega - dobrovoljnosti, slobode i samostalnosti, pruža deci priliku da neposrednije, potpunije i aktivnije učestvuju u procesu sopstvenog vaspitanja i obrazovanja, da se pitaju i da odlučuju o najvažnijim pitanjima svog života i rada u skladu sa svojim narastajućim mogućnostima.
đ ) Načelo usklađenosti sa uzrasnim i individualnim karakteristikama dece
Da bi vaspitanje i obrazovanje bili celishodni, svaki sadržaj i aktivnost treba da budu ponuđeni deci i u pravo vreme i na odgovarajući način, prilagođeno njihovim mogućnostima, tempu za koji su sposobni, psihičkoj strukturi i aktuelnom iskustvu, potrebama i interesovanjima, kao polaznoj osnovi za sticanje novih iskustava i za dalji razvoj potreba i interesovanja.
Deca su različita, jer svako od njih predstavlja jedinstvenu i neponovljivu ljudsku jedinku. Dete ima svoje lične intelektualne, afektivne, socijalne, fizičke i druge karakteristike (sklonosti, želje, očekivanja, motive, temperament, emocije, crte karaktera, navike, nezavisnost, način reagovanja na spoljašnje uticaje, tempo razvoja, zdravstveno stanje itd.), svoje specifično iskustvo, kao i poseban način na koji se izražava i stupa u dodir sa svojom društvenom i prirodnom sredinom. Da bi vaspitno-obrazovni postupci vaspitača i uticaji koje vrši bili podsticaj, podrška i pomoć dečjem razvoju, oni treba da idu u susret pomenutim osobenostima i usklađuju se sa njima.
e) Načelo postepenog osamostaljivanja dece
Osamostaljivanje dece teče postepeno i povezano je sa postupcima koji obezbeđuju sve veću nezavisnost od usluga odraslih. Zato vaspitač umesto deteta, ne bi trebalo da čini ništa što je ono sposobno samo da učini, osim da ga, ako zatreba - motiviše.
Od prenošenja gotovih saznanja važnije je osposobiti dete da ih samostalno stiče, od rešenja specifičnih problema značajnije je naučiti ga da rešava probleme uopšte, od uklanjanja teškoća i prepreka na koje dete nailazi, korisnije je da ono stekne veštinu prevazilaženja oslanjanjem na sopstvene snage.
Za to su, pored podsticanja samostalnosti potrebni i odgovarajući stimulativni postupci, aktivne metode i zahtevi prema deci koji se povećavaju u skladu sa njihovim narastajućim mogućnostima kako bi proizveli što optimalniji razvojni učinak.
ž) Načelo socijalne integracije i kontinuiteta
Življenje se prevashodno sastoji od socijalnog iskustva, zbog čega su razvoj i učenje deteta kao pojedinca neodvojivi od njegovih međusobnih odnosa sa odraslima, s vršnjacima i drugom decom. Ovi procesi su mogući samo zahvaljujući uspešnoj integraciji u grupu vršnjaka i društvenu zajednicu kojoj ono pripada. Uticaji na dete ne moraju uvek ići neposredno od vaspitača, već i preko male zajednice dece, što mu olakšava uklapanje u društvene okvire i nalaženje pravih podsticaja da ispolji ono što nosi u sebi.
Pored toga, treba zadovoljiti i zahtev za prilagodljivošću specifičnim uslovima socio-kulturnih slojeva i regiona u kojima deca rastu. To je bilo potrebno da se ne bi ugrožavao tzv. "egzistencijalni kontinuitet", odnosno, povezanost iskustva koje deca stiču unutar društvenog konteksta u kome se podižu i iskustva koje se predviđa planovima i programima vaspitno-obrazovnog rada u predškolskim ustanovama.
CILjEVI VASPITANjA I OBRAZOVANjA PREDŠKOLSKE DECE
Osnovni cilj je celovit razvoj ukupnih potencijala deteta i napredovanje u svakom od njegovih aspekata, uz proširivanje, odnosno, kvalitativno usavršavanje onih domena koje je već osvojilo. Teži se formiranju emancipovane ličnosti, svesne sebe i svojih potencijala, svoje društvene i prirodne sredine, ličnosti koja je otvorena, komunikativna, konstruktivna i kreativna, zadovoljna, koja se rukovodi humanim vrednostima i težnjama, kod koje su uravnotežene intelektualna, emocionalna i socijalna svojstva, odnegovane autentične potrebe, razvijene lične karakterne crte kao i individualne sklonosti i sposobnosti.
Ovi ciljevi se ostvaruju kroz sistem aktivnosti koji doprinosi ostvarivanju pojedinih aspekata razvoja i dečje ličnosti u celini, budući da teže sticanju iskustva i saznanja, a ostvaruju se u skladu sa potrebama i mogućnostima svakog konkretnog deteta.
Ciljevi sistema aktivnosti
Fizički razvoj
a) Ciljevi telesnih aktivnosti
Razvoj motorike
Zdravo, fizički dobro i skladno razvijeno dete.
Bolje i ekonomičnije funkcionisanje i jačanje organizma.
Sticanje bogatog motoričkog iskustva (utisaka o fizičkom svetu prikupljenih zahvaljujući kretanju kroz njega, delovanju u njemu i manipulativnim aktivnostima) povezanim sa ostalim vrstama iskustva.
Upoznavanje sopstvenog tela, njegovog izgleda i sheme (sličnosti i razlike sa telom drugih ljudi).
Podsticanje razvoja lateralizacije, odnosno dominacije one polovine moždane hemisfere koja upravlja razvojno najvišim funkcijama kod deteta (urođene desnorukosti ili levorukosti).
Razvoj telesnih svojstava: brzine, okretnosti, gipkosti, snage, izdržljivosti, preciznosti i dr.
Slobodno, efikasno i graciozno vladanje svojom motorikom i ekonomičnost u trošenju mišićne energije i snage.
Razvoj stabilnosti koja podrazumeva fleksibilnost u zauzimanju raznih položaja tela i udova prilikom promena u centru gravitacije i oslonca tela.
Sposobnost da se brzo i ispravno povrati poremećena stabilnost odgovarajućim pokretima tela i udova, kao što su okretanje, uvijanje, savijanje, protezanje, njihanje i sl.
Uspostavljanje ravnoteže prilikom stajanja (normalno, na rukama), kotrljanja (napred, nazad, u stranu), zaustavljanja iz pokreta, doskoka sa različitim položajem ruku.
Održavanje stanja aparata za kretanje, posebno zglobova, veza i mišića.
Formiranje i učvršćivanje sposobnosti ovladavanja prostorom kroz kretanje u njemu, koje je koordinirano, skladno, graciozno, uravnoteženo i ritmično.
Razvijanje bogatog repertoara usavršenih kretnji i radnji, primenljivih za razne svrhe i uslove delovanja.
Razvijanje svih mišićnih grupa (trupa, kičme, stomaka, nogu, ramenog pojasa, ruku, šake, prstiju, stopala, vrata, očiju i lica, kao i mišića i spojeva svih unutrašnjih organa), posebno mišića-opružača.
Osposobljenost za rukovanje predmetima uz pomoć krupnih mišićnih grupa.
Razvoj sve složenijih, preciznijih, efikasnijih i ekonomičnijih pokreta i radnji koje angažuju samo pojedine grupe mišića ili sitne mišiće, kada je za to stvorena osnova razvojem krupnih mišićnih grupa.
Jačanje disajne muskulature, razvoj pokreta grudnog koša, osposobljenost za dublje disanje i ekonomično trošenje vazduha, stabilnost ritma disanja, povećavanje kapaciteta pluća.
Stvaranje uslova za pravilan razvoj nervnog sistema.
Pripremljenost deteta za fizičke napore koji ga očekuju u osnovnoj školi.
Postavljanje osnove za dalji fizički razvoj u skladu sa mogućnostima deteta.
b) Ciljevi perceptivnih aktivnosti
Usavršavanje funkcija čulnih organa: vida (boje, oblici, dimenzije, konfiguracije, položaj i pravci kretanja u prostoru), sluha (jačine zvuka, pravac iz koga dolazi, visina), dodira (temperatura, prepoznavanje osobina materije dodirom), mirisa (običnih mirisa i mirisa cveća, odnosno, mirisa parfema) i ukusa (osnovnih).
Usvajanje senzornih etalona, odnosno, unutrašnjih slika određenih svojstava predmeta i pojava koje će imati funkciju modela za njihovo prepoznavanje, kao što su:
- oblik - krug, kvadrat, trougao, lopta, kocka, valjak, itd.;
- boja - sedam boja spektra, kao i crna i bela boja;
- veličina - veliko, malo, široko, usko, dugačko, kratko, itd.;
- položaj u prostoru - levo, desno, pravo, u, na, pored, iznad, ispod, itd.;
- zvuk - visoki i niski tonovi, glasni i tihi, dugi i kratki itd.;
- dodir - tvrdo i meko, glatko i rapavo, toplo i hladno itd.;
- miris - karakteristični prijatni i neprijatni mirisi;
- ukus - slatko, slano, kiselo, gorko itd.
Osposobljenost za korišćenje perceptivnih i misaonih postupaka za tačno, detaljno, ali i celovito opažanje i ispitivanje predmeta, pojava i procesa, kao i njihovih raznovrsnih svojstava i odnosa.
Poznavanje ograničenja svojih čula, odnosno formiranje vesti o mogućnostima da ona mogu pod određenim uslovima navoditi i na pogrešne zaključke.
Osposobljenost za samokontrolu prilikom interpretiranja čulnih utisaka tako što će se dete naučiti da predmete i pojave predstavlja sebi drugačije, na način koji protivreči njegovoj težnji za perceptivnim osloncem, primenjujući istovremeno nekoliko alternativnih načina.
Postepeno prevazilaženje osobenosti dečjeg mišljenja koje deformišu opažanje, kao što je sinkretičko, globalno opažanje, subjektivnost i vezanost za pojavno, nesposobnost da se u jednom trenutku vodi računa o više aspekata situacije.
Razvijanje koordinacije između pojedinih čula, kao i percepcije i motorike (očiju i gornjih i donjih ekstremiteta).
v) Ciljevi zdravstveno-higijenskih aktivnosti
Pravilan rast i razvoj dečjeg organizma, očuvanje i jačanje dečjeg telesnog i mentalnog zdravlja.
Razumevanje osnovnih zahteva za čuvanje zdravlja, kao što su svakodnevno vežbanje, odmor, pravilna ishrana i higijena, kao i motivisanost za njihovo izvršavanje.
Samostalnost u zadovoljavanju higijenskih potreba.
"Očeličenost" organizma, odnosno, postojanje otpornosti prema promenama u klimatskim uslovima (toploti, hladnoći, vetru i vlazi).
Navika da se spava pored otvorenog prozora i svakodnevno kreće na svežem vazduhu.
Disanje kroz nos uz odvikavanje od disanja na usta. Pravilan razvoj funkcije kože u pogledu termoregulacije disanja.
Pravilno i pravovremeno okoštavanje, jačanje i formiranje elastičnog kičmenog stuba, razvoj svoda stopala i učvršćivanje koštano-vezivnog aparata.
Pravilan položaj tela prilikom sedenja, stajanja, hodanja i vršenja određenih radnji radi predupređivanja poremećaja motorike i telesnih deformiteta (posebno kičmenog stuba i stopala).
Poznavanje pravila lične higijene, izgrađivanje i učvršćivanje higijenskih navika (pranje ruku i staranje o čistoći tela, odeće, obuće i okoline).
Navika na pravilan san i odmor.
Navika na pravilnu i umerenu ishranu.
Socijalno-emocionalni razvoj
a) Ciljevi društvenih aktivnosti
Šire, sređenije i zrelije socijalno iskustvo od onoga koje je dete steklo u porodici, koje podrazumeva početak razumevanja drugih ljudi, njihove delatnosti i osnovnog društvenog odnosa u užoj društvenoj zajednici u kojoj odrasta.
Poznavanje i razumevanje društvenih događaja i društvenog života svoje sredine i, srazmerno mogućnostima, aktivno uključivanje putem interakcije sa vršnjacima i odraslima, uz izgrađivanje zadovoljavajućeg repertoara uloga neophodnih za snalaženje u najraznovrsnijim društvenim situacijama.
Stvaranje osnova za objektivnije postavljanje u socijalnim odnosima, što podrazumeva da dete postane osetljivije i uviđavnije za stavove drugih ljudi koje treba poštovati.
Shvatanje smisla usklađivanja svojih želja i potreba sa željama i potrebama drugih ljudi i spremnost na primanje i davanje, kao i stvaranje kompromisa.
Sposobnost za interakciju sa drugim u datom socijalnom kontekstu.
Sposobnost za uspostavljanje verbalne i neverbalne komunikacije i kontakta sa osobama drugih socijalnih struktura i grupa (nepoznate dece, dece drugog pola, odraslih ljudi, stranaca i sl.).
Sticanje iskustva u samostalnom i konstruktivnom razrešavanju konflikata u vaspitnoj grupi; praktično razvijanje spremnosti za dogovaranje sa drugima; za obavljanje zajedničkih aktivnosti uz uzajamnu pomoć i sve složenije oblike saradnje.
Uspostavljanje bliskih odnosa sa drugima, odnosa koje karakteriše toplina, otvorenost i uzajamno razumevanje i poštovanje.
Razumevanje porodičnih odnosa, rodbinskih veza, osećanja ponosa što je dete član određene društvene zajednice (porodice, predškolske ustanove, rodnog kraja).
b) Ciljevi aktivnosti za razvoj pozitivne slike o sebi
Razvijanje početnog znanja o sebi (svom nastanku, rođenju, mogućoj budućnosti) kao jedinki, o svojim karakteristikama.
Stvaranje situacija u kojima će se razvijati početak svesti o sopstvenim mislima, osećanjima, namerama, potrebama, motivima, željama, snovima, maštanjima, svemu ostalom što predstavlja unutrašnji svet deteta.
Svest o svom fizičkom identitetu (izgledu, nazivima delova tela, njihovim funkcijama i osobinama, mogućnostima i sl.).
Svest o svojoj polnoj ulozi (u sadašnjosti i budućnosti) na njeno pozitivno vrednovanje (uz razumevanje uloge suprotnog pola).
Pozitivan odnos i očekivanja u pogledu svoje društvene i fizičke sredine i samoga sebe, sklad sa njima i otvorenost za susrete i iskustva.
Sigurnost i poverenje u svoje snage i mogućnosti razumevanja i delovanja u svetu oko sebe. Osećanje da mu je taj svet naklonjen i otvoren za njega, bogat mogućnostima u kojima će moći da se snađe.
Razvijanje početnog pojma o sebi, što znači: da dete ceni sebe, da veruje u ono što misli, kaže i čini, da je sposobno za postizanje uspeha u onome što preduzima, da može rešiti probleme, da slobodno izražava osećanje sopstvene vrednosti i ličnog dostojanstva.
Poverenje da je ono čime se bavi (posebno u samostalno izabranim i stvaralačkim aktivnostima) na svoj način vredno i ima smisla čak i kada se razlikuje od opšteg ukusa ili objektivno sadrži neke nedostatke.
Aktivan pristup problemima u životu i poverenje u mogućnosti njihovog prevazilaženja; spremnost za suočavanje sa neuspesima, ali tako da budu izvor pouke i podsticaj za nove napore i pokušaje.
v) Ciljevi afektivnih aktivnosti
Emocionalna stabilnost, osećanje sigurnosti, poverenja i prihvaćenosti u grupi.
Izgrađivanje sopstvenih načina za izražavanje emocija prihvatljivih i prepoznatljivih za druge.
Osetljivost na osećanja drugih ljudi, odnosno sposobnost za saosećanje; u čijoj osnovi leži identifikacija sa bližnjima i razumevanje njihovih osećanja.
Izgrađivanje otpornosti prema stresovima, napetostima i frustracijama kroz razrešavanje svakodnevnih životnih problemskih situacija.
Sposobnost da se kontroliše ispoljavanje negativnih osećanja ne potiskujući ih i ne opterećujući se osećanjem krivice.
g) Ciljevi ekoloških aktivnosti
Poštovanje i ljubav prema prirodi, uz motiv da se ona čuva i unapređuje zbog svoje lepote, korisnosti i shvatanja sveta, pre svega kroz praktična ponašanja u odnosu na sredinu u kojoj dete živi.
Shvatanje čovekovog uticaja na okolinu, zapažanje pozitivnih i negativnih promena koje nastaju kao rezultat ljudskog delovanja.
Shvatanje nekih od najozbiljnijih posledica nepromišljenog odnosa čoveka prema prirodi i njenim zakonitostima.
Interesovanje i pažljiv odnos prema biljkama i životinjama iz neposredne okoline.
Brižljiv i ekonomičan odnos prema materijalnim vrednostima (čuvanje svojih stvari, odeće, igračaka, racionalno trošenje hrane i materijala koji se koriste u aktivnostima i sl.).
Kognitivni razvoj
a) Ciljevi otkrivačkih aktivnosti
Otkrivanje živog sveta
Razlikovanje živog od neživog. Osnovna svojstva živih bića i životnih procesa (ishrana i uzimanje vode, opstajanje, polne karakteristike i funkcije svakog od polova, razmnožavanje, rađanje, rastenje i umiranje).
Otkrivanje povezanosti izgleda biljaka i životinja sa karakteristikama sredine i njene adaptivne vrednosti.
Praktično otkrivanje uzajamne zavisnosti živih bića od tla, međusobnih odnosa u ekosistemima (prirodnim i veštačkim); životne zajednice (polje, bara, reka, more, šuma, park, ljudska naselja i prirodno okruženje).
Praktično poznavanje građe, funkcije i naziva važnijih organa kod biljaka i životinja i njihovo dovođenje u vezu sa načinom njihovog opstanka u sredini.
Svet životinja
Poznavanje karakterističnih oblika ponašanja životinja (trči, pliva, leti, skriva se, napada, brani, lovi, nadmeće se i sl.).
Poznavanje životnih ciklusa životinja; rađanje, odrastanje, razmnožavanje, uginuće.
Poznavanje životne sredine podesne za opstanak pojedinih vrsta životinja (temperaturni uslovi, osunčanost, čistoća, hrana itd.).
Poznavanje načina kretanja životinja, zatim, načina ispoljavanja straha, agresije, udvaranja, znakova prijateljstva i sl.
Poznavanje suštine prilagođavanja pomenutih načina kretanja i ponašanja životinja (npr. borba za stanište, za sopstveni prostor, za vođstvo u krdu ili jatu).
Poznavanje nekih načina, komuniciranja među životinjama.
Poznavanje izgleda i ponašanja mladunaca životinja, kao i staranja roditelja o njima.
Upoznavanje nekih od tipičnih predstavnika životinjskog carstva (razni insekti, gušter, kornjača, žaba, miš, zec, ptice selice, stanarice, plovište, zveri - vuk, medved, lisica, jež, životinje dalekih krajeva - lav, kamila, zebra, slon, tigar, itd.).
Razlike i sličnosti među njima.
Razlikovanje domaćih i divljih životinja, odnos čoveka prema njima, koristi od njih, način staranja čoveka o njima.
Upoznavanje domaćih životinja (krave, ovce, koze, svinje, psa, mačke, konja, kokoške, guske, ćurke, goluba itd.).
Kućni ljubimci i staranje o njima (papagaj, kanarinac, zeba morsko prase, ribica u akvarijumu, itd.).
Biljni svet
Poznavanje karakteristika biljaka (njihov životni ciklus: sejanje, klijanje, rast, cvetanje, ispuštanje semena, uvenuće).
Poznavanje uslova za rast i razvoj biljaka (dobro tlo, voda, vazduh, svetlost...) uz shvatanje posledice usled nedostataka nekih od njih.
Izgled i nazivi osnovnih delova biljaka (stabljika, lišće, cvetovi kod cveća i stablo, grane, lišće ili iglice kod drveća) i njihove funkcije.
Razlikovanje bilja koje slobodno raste u prirodi, njegovih karakterističnih predstavnika (poljsko cveće, gljive, predstavnici zimzelenog i četinarskog drveća i sl.) od biljaka koje je kultivisao čovek (žitarice, krmno bilje, voće, povrće) i njihovo korišćenje.
Biljke u pojedinim ekosistemima (polje, šuma, bara, njiva, voćnjak i sl.).
Čovek
Saznanja o čoveku kao prirodnom biću; neka poređenja sa životinjama i biljkama u pogledu bioloških funkcija na nivou konkretnih zapažanja.
Praktično poznavanje i upoznavanje, kroz igru, izgled i građu čovekovog tela (koža, udovi, mišići, kosti, kosa, čula i dr.).
Poznavanje osnovnih unutrašnjih organa i njihovih fizioloških funkcija (kucanje srca, disanje, ishrana, varenje, krvotok, vršenje nužde i dr.).
Poznavanje karakteristika rasta i razvoja (rast kose, noktiju, težina, visina, snaga i sl.).
Poznavanje uslova za život čoveka (vazduh, higijena, hrana, zaštita od nevremena, hladnoća i dr.).
Poznavanje (kroz igru, radionice) sopstvenog tela (izgleda, udova, funkcija, načina negovanja).
Poznavanje osnovnih polnih razlika kod ljudi i procesa donošenja dece na svet, zavisno od interesovanja dece i uz uvažavanje njihovog stepena razvoja.
Otkrivanje materijalnog sveta
Ogledi i posmatranje o mehaničkim pojavama: kretanje, brzina, sila (ako jače gurne, baci predmet - dalje će otići, trke za demonstriranje odnosa brzine, vremena i pređenog puta); pritisak (teže stvari jače pritiskaju); ravnoteža (na primeru klackalice, vage, klatna).
Uočavane svakodnevnih meteoroloških pojava i podsticanje razmišljanja o njima: nastajanje kiše, snega, leda, magle i drugih atmosferskih pojava (eksperiment sa kondenzovanjem vodene pare); vremenske promene (u vezi sa suncem, geografskim položajem).
Toplotne pojave (ogledi, podsticanje razmišljanja): izvori toplote (sunce, vatra); ponašanje tela pri zagrevanju (topljenje, širenje, isparavanje).
Razmišljanje o geografskim pojavama: prirodne i veštačke vode (nastajanje reka, mora, bara); reljef zemljišta (brdo, planina i ravnica, izrada jednostavnih reljefa - od peska, kockama, itd.).
Svetlosne i zvučne pojave (interesni ogledi, podsticaji na rasuđivanje): izvori svetlosti, svetlost i viđenje, zakoni i senke: boje (mešanje boja, duga); nastajanje zvuka (zvuci koje proizvode razni predmeti); razlikovanje buke, šuma, zvuka i tona; prostiranje zvuka (kroz vazduh, vodu, čvrsta tela).
Predmeti, njihova svojstva i odnosi. Jednostavno eksperimentisanje predmetima i materijalima da bi se podstaklo razmišljanje dece (na primer, topljivost, rastvorljivost, privlačenje na bazi magnetizma i elektriciteta, itd.). Praktične klasifikacije na osnovu izvedenih svojstava (na primer, predmeti koji se menjaju u vodi i oni koji se ne menjaju, materijali koji se mogu naelektrisati trljanjem i oni koji ne mogu).
Informatika - upoznavanje sa kompjuterom; igre dostupne deci starijeg uzrasta.
b) Ciljevi logičko-matematičkih aktivnosti
Skupovi, veličine, brojevi
Sposobnosti uočavanja i izdvajanja karakterističnih oznaka predmeta i pojava, njihovog poređenja i uopštavanja po ovim oznakama.
Kroz praktične aktivnosti i primerene aktivnosti i zadatke - razvijati formiranje prvo jednostavnijih, a zatim složenijih pojmova dobijenih spajanjem više karakteristika (npr. veličina i boja, oblik i položaj) i sposobnosti njihovog opisnog definisanja.
Sposobnost klasifikovanja (grupisanja) predmeta na osnovu jednog izdvojenog svojstva. Sposobnost da se izvrši klasifikacija istog predmeta po nekom drugom svojstvu.
Praktični logički zadaci vođenja računa o više osobina predmeta i situacija istovremeno (uz uviđanje njihovog međusobnog odnosa) kao i pokušaj vršenja klasifikacija.
Praktični zadaci serijacije.
Formiranje pojmova o veličinama, isprva elementarnim (npr. veliko - malo, debelo - tanko, teško - lako) uz poređenje po ovim osobinama (veći - manji - jednaki, debeli - tanki - jednaki, teški - laki - jednaki) a zatim formiranje pojmova po suprotnosti (malo - veliko, kratko - dugačko, lako - teško, nisko - visoko, plitko - duboko, kao manje - veće, lakše - teže, uže - šire, pliće - dublje) i po gradaciji (malo - manje - najmanje, kratko - kraće - najkraće, lako - lakše - najlakše, usko - uže - najuže, nisko - niže - najniže).
Sposobnost za procenjivanje, od oka, pojedinih dimenzija, korišćenje uslovnih mera i konvencionalnih mera (metra, kilograma i litra).
Praktično poznavanje jedinica novca i elementarni pojmovi iz ekonomije (trampa, cena, pogađanje, prodaja, kupovina, plaćanje, zajam i dug i sl.).
Praktični i igrovni zadaci skupova i utvrđivanja pripadnosti određenom skupu, pokušaji poređenja prvo istorodnih, a zatim raznorodnih skupova, putem pridruživanja, uz formiranje pojmova: koliko, jednako, manje - više.
Zanemarivanje prirode elemenata, rastojanja među njima i njihovog prostornog rasporeda prilikom brojanja, na osnovu shvatanja da je broj svojstvo jednakobrojnih skupova (praktične logičke igre ovog tipa).
Struktura prostora
Praktično poznavanje prostora oko sebe i sopstvene sheme, pravca kretanja kroz prostor i položaja predmeta u odnosu na sebe (levo, desno, u sredini, ispred, iza, gore, dole, ispod, iznad, pored i sl.).
Razdvajanje sopstvenog tela od spoljašnjih elemenata, odnosno shvatanje prostora nezavisno od sebe (unutar, izvan, duž predmeta, na granici, preko, ispred, iza, pored, naokolo, između, dotiču se, seku se, obilaze se i sl.).
Praktične igre menjanja gledišta tačke u posmatranju prostora sa stanovišta drugih, na stvari, na sebe i iz perspektive drugih stvari.
Praktično uočavanje i razlikovanje geometrijskih oblika (modela i na predmetima u okolini) uz zanemarivanje njihovih drugih svojstava (npr. veličine, boje, položaja u prostoru, namene i dr.) i to prvo lopte, kocke, kruga i kvadrata, a zatim pravougaonika i kvadra, trougla, elipse, valjka i piramide. Imenovanje i opisivanje oblika.
Strukturiranje vremena
Praktično vežbanje u snalaženju u vremenu na osnovu orijentira iz svakodnevnog života (obroci, spavanje, jutro, vikend i sl.), ritmova sopstvenog tela (kucanje srca, disanje) i objektivnih orijentira (peščani sat, isticanje vode kroz malu rupu na konzervi, sagorevanje sveće, metronom).
Praktično uočavanje vremenskih odnosa: simultanosti (dok mi doručkujemo, mlađa deca još pristižu), ciklusa (žaba nosi jaja, izlegu se punoglavci, porastu nove žabe) i procesa (odrastanja i starenje - beba, malo dete, veliko dete, mladić, odrastao čovek, starac).
v) Ciljevi radnih aktivnosti
Saznavanje povezano sa neposrednim potrebama i praktičnom delatnošću deteta, s aktuelnom situacijom i njegovim pokušajima da upoznaje svoje mogućnosti i dokazuje se.
Delovanje usklađeno sa uslovima koje diktira stvarnost i potreba da se efikasno i racionalno (sa što manjim utroškom vremena i snage) dođe do cilja, odnosno rezultata rada.
Neposredno učestvovanje u životu i radu odraslih; postavljanje i izvršavanje konkretnih zadataka koji zahtevaju određen stepen veština i navika.
Usvajanje raznih tehnika kojima se ljudi služe u svojim aktivnostima; strategija za rešavanje praktičnih problema i principa delovanja upotrebljenih u više studija.
Upoznavanje tehnologije (sredstava, aparata i instrumenata), kako bi se dete snalazilo u sredini kojom se sve više upravlja na posredan način (pritisak na dugme ili taster, čitanje podataka s indikatora, korišćenjem daljinskog upravljača).
Doživljavanje vrednosti, lepote i smisla ljudskog rada; povezanosti rada ljudi i doprinos svakoga od njih u životu zajednice. Predan odnos prema radu; spremnost da se ulaže trud u ono što se radi i to dovede do kraja, snalažljivost, preduzimljivost, istrajnost, spremnost, samostalnost, odgovornost i spremnost za saradnju.
Poznavanje osnovnih podataka potrebnih za snalaženje u prvom samostalnom boravku izvan porodice: pre svega o sopstvenom identitetu (ime i prezime, uzrast, kućna adresa, ime roditelja i ostalih članova porodice), o ustanovi (gde se šta nalazi u zgradi i dvorištu, nameštaj i oprema u radnoj sobi i pravila za njihovo korišćenje i čuvanje, osoblje sa kojim najviše dolazi u dodir). Posebno, šta predstavlja potencijalnu opasnost u okolini i kako se od nje sačuvati.
Samostalnost u oblačenju, hranjenju, održavanju higijene svog tela i zadovoljavanju fizioloških potreba.
Uključivanje u svakodnevne poslove u ustanovi prema svojim mogućnostima (dovođenje prostorije u red, neki poslovi u vezi sa održavanjem higijene prostorija, dežurstva, briga o mlađoj deci, pomaganje vaspitaču i sl.).
Posedovanje osnovnih znanja o negovanju ukrasnog bilja, radu u bašti, staranju o životinjama u kutku prirode i kućnim ljubimcima, kao i brizi o životinjama kada ih ugrozi zima.
Poznavanje svojstava materijala radi njihovog odgovarajućeg korišćenja, sposobnost pravilnog rukovanja alatima i priborima prilagođenim i dostupnim deci, kojima se povećavaju njihovi motorni kapaciteti (npr. čekić, makaze, lopata, lestvice i sl.).
Poznavanje izgleda, funkcije i načina korišćenja kućnih aparata, uređaja i instrumenata, kao i sposobnost pravilnog rukovanja njima, čuvajući se opasnosti.
Poznavanje načina kako da se jednom već upotrebljena stvar ili ambalaža ponovo upotrebi na isti ili novi način (krpe, kutije, ostaci sapuna, biološki ostaci za kompost i sl.).
Veština pravljenja igračaka i jednostavnijih upotrebnih predmeta od raznih vrsta materijala kao i vršenja sitnih opravki na igračkama, knjigama i dr.
Poznavanje nekih osnovnih radnih procesa koje obavljaju ljudi u ustanovi kao i funkcije profesija sa kojima se sreću (npr. šofer, kondukter, prodavac i sl.).
Susreti sa predstavnicima pojedinih profesija, upoznavanje važnosti njihovog rezultata rada, alata i materijala koji koriste i sl.
Praktično poznavanje institucija u blizini ustanove, njihovog izgleda, organizacija i pravila ponašanja u njima (škola, zdravstvena stanica, apoteka, prodavnica, biblioteka, i sl.).
Praktično upoznavanje institucija od društvenog značaja, njihove namene, organizacije, upoznavanje s ljudima koji rade u njima, načina korišćenja njihovih usluga, specifičnog ponašanja i sl. (prodavnice, pijaca, pošta, autobuska i železnička stanica, bolnica, crkva, muzej, i sl.).
g) Ciljevi saobraćajnih aktivnosti
Sticanje neophodnog iskustva i formiranje osnovnih pojmova iz oblasti saobraćaja koji će doprineti dečjoj sigurnosti na ulici uz povećanje sposobnosti uzdržavanja i kočenja, deljenja pažnje (uzimanje više elemenata situacije u obzir u jednom trenutku), određivanja pravca levo i desno u odnosu na sebe ali i iz pozicije drugih, određivanje porekla i pravca zvuka (slušne pažnje) kao pretpostavki za dalje sistematsko osposobljavanje za samostalno i aktivno učestvovanje u saobraćaju.
Znanje svoje adrese i adrese ustanove kao i poznavanje karakteristika saobraćaja u neposrednoj okolini.
Poznavanje mesta gde je dozvoljena igra i sankanje i načina njihovog obeležavanja. Istovremeno, poznavanje mesta gde su zabranjene ove aktivnosti i mesta na kojima se deca ne smeju nalaziti sama (kolovoz, uski trotoar bez travnjaka, parking, pored puta, druma i raskrsnice) kao i razloga zabrane.
Razlikovanje trotoara, pločnika kojim se kreću pešaci od mesta gde se kreću vozila (sredina ulice, kolovoz, drum, šine).
Shvatanje razloga zbog kojih je potrebno prilagođeno i odmereno ponašanje na ulici (kretanje dalje od ivičnjaka, oprezno i bez istrčavanja, guranja i galame, krećući se uvek desnom stranom i zastajući kod garaža ili prostora iz kojih može da izađe automobil).
Poznavanje nekih pravila kretanja na putu (da je dozvoljeno prelaziti ulicu samo sa odraslima i to na specijalnim pešačkim prelazima ili prolazima ispod ulica) kao i razloga zabrane prelaženja van prelaza na ulici sa obeleženim prelazima.
Znanje o tome gde je pešacima dozvoljen prelaz preko ulice ("zebra"), odnosno kako se prelazi ulica bez obeleženog pešačkog prelaza ili otvoreni drum. Specifičnost prelaza duplog kolovoza.
Poznavanje značenja pojedinih saobraćajnih znakova (pešački prelaz, "pazi auto", "pazi deca", znak ukrštanja puteva, puta i železnice, "radovi na putu", "bolnica", "telefon" i drugi znaci značajni za okolinu predškolske ustanove).
Razumevanje uloge semafora i značenje crvenog i zelenog svetla na njima u vezi sa kretanjem vozila i pešaka.
Osnovna saznanja o raskrsnici i njenim oznakama, uloga saobraćajnog milicionera u regulisanju saobraćaja uopšte i pravilan stav prema njemu.
Poznavanje nekih vrsta putničkog i teretnog transporta, vrste saobraćaja (kopneni, vazdušni, vodeni), kao i nekih najtipičnijih vozila koja mogu sresti u svojoj okolini (njihov izgled, veličina, brzina, karakteristična buka i signali, naziv, funkcije, način pogona i kretanja, ko upravlja njima i dr.)
Poznavanje pravila ponašanja na stanicama i stajalištima gradskog i drugog saobraćaja (stajanje na obeleženim mestima, dalje od ivičnjaka) kao i u samim vozilima.
Negovanje komunikacije i stvaralaštva
a) Ciljevi govornih aktivnosti
Negovanje glasovne kulture
Razvijenost disajnih organa i disanja potrebnog za dobar izgovor.
Pravilna artikulacija glasova i, na osnovu nje, pravilno izgovaranje reči i rečenica.
Pravilan izgovor svih glasova maternjeg jezika, izgovaranjem glasova sa različitim mestom u rečima (na početku, u sredini i na kraju svake reči), u različitim strukturama reči (u susedstvu sa različitim glasovima i u rečima sa različitim brojem slogova) i u rečenicama.
Izgovor reči u skladu sa normama književnog jezika i osposobljavanje dece da koriste razne načine izgovora zavisno od situacije (gde govore, kome se obraćaju, šta žele da izraze i dr.).
Usavršavanje dikcije, odnosno sposobnosti da se jasno i razumljivo izgovara svaki glas, reč i rečenica.
Negovanje glasovnih kvaliteta (visina, snaga, boja glasa) i navike da se govori bez naprezanja, prilagođavajući glas konkretnoj situaciji (šapat, umeren govor u manjoj grupi, glasniji govor prilikom obraćanja svima i sl.).
Sposobnost regulisanja tempa govora i navika na umeren tempo radi razumljivosti izgovorenog.
Intonaciona izražajnost govora, odnosno, jasan, živ, melodičan i ritmičan govor uz odgovarajući naglasak.
Signifikativna funkcija govora
Sposobnost označavanja stvari, pre svega rečima, odnosno, bogat repertoar znakova kao zamena za stvarnost koji čine dečji jezički fond i njegove izražajne mogućnosti.
Govorne igre u nalaženju odgovarajućih reči i njihovog pravilnog korišćenja, zavisno od konkretne potrebe.
Shvatanje da su znaci na hartiji pisana verzija govora, odnosno da su štampani tekstovi i simboli nosioci određenih značenja, kako u knjigama, tako i u natpisima, etiketama, planovima itd.
Začetak prepoznavanja pojedinih slova i reči u poznatom kontekstu npr. slovo R za parking, slovo NjC za toalet, "ulaz" na vratima prodavnice, zatim, inicijali svoga imena ili celog imena i prezimena, itd., zavisno od interesovanja deteta i njegove mogućnosti za napredovanje u ovom pogledu.
Komunikativna funkcija govora
Praktično razvijanje sposobnosti komuniciranja koja podrazumeva umenje da se sasluša sabesednik i razume šta govori, da se ne prekida, da se uzdrži od želje da mu se odmah odgovori, da se održava razgovor, odgovara na pitanja, postavljaju pitanja, govori dovoljno glasno, jasno i razumljivo.
Podsticanje sposobnosti jasnog izražavanja misli i osećanja, eksplicitnog formulisanja verbalnih poruka kada je to potrebno (kada se dete obraća osobama koje ga ne poznaju dovoljno, kada govori o nekome ko je odsutan, kada se sagovornik ne vidi ili ne razume).
Slušanje, praćenje i razumevanje govora drugih uz uvažavanje sagovornika.
Izražajnost dečjeg govora: melodijom, ritmom, naglaskom i bojom uz korišćenje neverbalnih izražajnih sredstava (mimike i gestova).
Kultura govorne komunikacije: pristojno, predusretljivo i ljubazno obraćanje; isključivanje iz govora ljutitog, nervoznog, plačljivog tona; navikavanje da se govori umerenim glasom uz poštovanje sagovornika.
Sposobnost aktivnijeg učestvovanja u razgovorima na pojedine teme uz iskaze koji sadrže objašnjenja, sopstvena razmišljanja, zaključke, uopštavanja i sl.
Upoznavanje književnosti
Sposobnost slušanja, razumevanja, doživljavanja i pamćenja onoga što se čita i priča (u početku uz oslonac na očigledna sredstva, a kasnije bez toga), a zatim i prepričavanje svojim rečima.
Sposobnost da se na kraju predškolskog uzrasta razlikuje glavni junak književnog dela ("O kome je reč?"), da se izrazi svoj odnos prema njemu ("Ko mi se sviđa, a ko ne sviđa i zašto?").
Razvijanje sposobnosti zapažanja i doživljavanja zvučnosti, ritmičnosti i slikovitosti pesničkog govora, kao i razumevanje poezije za decu. Motivisanost da se pamte stihovi i izražajno recituju pred publikom.
Trajno interesovanje za književno stvaralaštvo - ispričano, pročitano, prikazano uz pomoć filma, TV emisija, radija, pozorišne predstave (lutkarskog pozorišta, pozorišta senki i dr.), sposobnost njihovog razumevanja, osećanja i tumačenja.
Sposobnost elementarnog ocenjivanja karakteristika junaka umetničkog dela (dobar, vredan, hrabar, plašljiv, zao i sl.) i vrednovanje njegovih postupaka na osnovu toga.
Prepričavanje i pričanje
Sposobnost prepričavanja prvo kraće, a zatim duže pričice (filma, dijafilma, predstave pozorišta senki i dr.), uočavajući bitne momente, poštujući redosled, logiku zbivanja i čineći to izražajno, bez preteranog zastajkivanja, jasno i razumljivo.
Sposobnost povezanog pričanja u kojem se srazmerno tačno opisuju predmeti i pojave iz okolne stvarnosti.
Voljno pamćenje i sećanje na pojedine događaje radi njihovog prepričavanja.
Sposobnost pričanja po sećanju o svojim iskustvima i preživljavanjima, kao i njihovo kombinovanje u nove celine na stvaralački način.
Sposobnost sve samostalnijeg, sadržajnijeg, slikovitijeg, izražajnijeg, logičnijeg, gramatički ispravnijeg, sistematičnijeg i celovitijeg pričanja, sve do nivoa kada u njemu može da se raspozna struktura priče, zaplet, kulminacija i rasplet.
Usvajanje različitih oblika i tehnika govornog izražavanja i igranja elementima govora kroz stvaralačko pričanje, izmišljanje, stihotvorstvo i dr.
Obogaćen rečnik i gramatički pravilan govor
Podsticanje razvoja sposobnosti izražavanja prema standardima književnog i gramatički pravilnog govora, uz puno uvažavanje dece koja koriste lokalne govore i dijalekt.
Usvajanje gramatički ispravnog govora, koje se ogleda kroz sistematičniju i racionalniju primenu gramatičkih pravila.
b) Ciljevi likovnih aktivnosti
Stvaranje uslova za podsticanje razvoja stvaralačkih sloboda. Dete samostalno odlučuje i bira: materijal i tehniku kojom će stvarati, bilo kao "čistu" ili kao mogućnost kombinacije; položaj tela u kome se oseća opušteno i slobodno; likovno područje, kao i "teme" za svoj stvaralački izraz.
Uvođenje deteta u svet likovnog stvaralaštva: razvijanje, sticanje i negovanje čulnog senzibiliteta u neposrednoj vizuelnoj stvarnosti; zadovoljavanje istraživačkih potreba i radoznalosti u manipulisanju različitim materijalima i tehnikama (iako se ništa ne ostvari sa stanovišta odraslog) buđenje dečje kreativnosti, razvijanje i njeno ispoljavanje.
Otkrivanje i upoznavanje likovnog jezika: upoznavanje sa svetom boja, oblika i linija u vizuelnoj komunikaciji sa spoljnim svetom.
Otkrivanje, sticanje i proširivanje novih saznanja i likovnih iskustava.
Razvijanje i podsticanje kulture posmatranja, doživljavanja i uočavanja lepog.
Kultivisanje doživljaja i likovnog izraza.
Crtanje i slikanje
a) Aktivnosti crtanja. Igre različitim crtaćim materijalima i likovnim elementima. Otkrivanje i upoznavanje sa crtaćim materijalima i tehnikama. Otkrivanje i upoznavanje sa različitim podlogama. Upoznavanje sa novim mogućnostima linija u fazi šaranja. Podsticanje dece na govornu komunikaciju o tome šta su nacrtala i beleženje njihovih komentara na poleđini rada. Sticanje sigurnosti u korišćenju materijala za crtanje. Postupnije prikazivanje predmeta i objekata iz neposredne okoline.
Istraživanje likovne igre: "crtamo neobično", crtamo na različitim podlogama, crtamo tačkicama, igre linija, "to sam ja", "započeti crtež", "dopuni sliku" itd.
Likovne tehnike ("čiste i kombinovane"): meka olovka, deblji i tanji flomasteri, deblji i tanji pasteli, olovke u boji, školske krede, tuš i guščje pero, bajc, ugljen i dr.
b) Aktivnosti slikanja. Igre i aktivnosti prepoznavanja, imenovanja i upoznavanja boja. Aktivnosti mešanja boja i otkrivanja "novih". Upoznavanje sa različitim podlogama, slikarskim tehnikama i priborom za rad. Utvrđivanje i proširivanje skale boja. Dekorativna upotreba boja.
Istraživačke igre: "otkrivamo svet boja u prirodi", slikanje klikerima, "izgubljena četkica", igre bojama, prskanje bojama, sekundarne boje, "ograničena koloristika paleta", gradacija tonova i sl.
Likovne tehnike: tempera, tuševi u boji, tapas, akvarel uz materijal za crtanje.
Vajanje
Upoznavanje sa različitim vajarskim materijalima n njihovom stvaralačkom primenom. Aktivnosti u pesku. Igre i aktivnosti testom (plejdo). Igre i aktivnosti glinom. Likovne igre na snegu.
Istraživačke igre: otiskivanje i utiskivanje u testu, igre glinom, "šta je u paketu" i sl.
Materijal: pesak, testo, sneg, glina, blato i dr.
Elementi grafike
Igre i aktivnosti otiskivanja šablonima. Igre i aktivnosti urezivanja (tragovi linija). Igre i aktivnosti protrljavanja. Igre i aktivnosti otiskivanja prskanjem.
Istraživačke igre: igre protrljavanja, otiskivanje prskanjem "dopuni sliku", započeti crtež i sl.
Likovne tehnike: otiskivanje šablonima, gravira na kartonu, gravirani pasteli, gravira na gipsu, frotaž, er braš, monotipija i sl.
Aktivnosti sa različitim materijalima.
Aktivnosti sakupljanja. Klasifikacija i serijacija različitih materijala. Igre i aktivnosti hartijom. Igre i aktivnosti sa prirodnim materijalima. Igre i aktivnosti sa otpadnim materijalima. Igre i aktivnosti sa glinamolom (glinoplastom).
Istraživačke igre: "menjamo svet", igre oblicima, slike od otpadaka, skulptura iz prirode, neobične skulpture, promeniti predmet glinomolom i sl.
Likovne tehnike: kolaž, papir maše, kasetaž i sl.
Elementi estetskog doživljaja
Posmatranje i razgovor o svojim radovima i radovima druge dece. Posmatranje i razgovor o predmetima za svakodnevnu upotrebu i o estetskim pojavama u prirodi. Posmatranje i razgovor o umetničkim delima likovne umetnosti.
Likovna radionica
Povezivanje likovnog stvaralaštva dece sa drugim stvaralačkim disciplinama (ples, film, teatar, muzika i sl.) kojima će se postepeno prevazilaziti čist karakter likovnosti i otvoriti ove mogućnosti - miksmedija. Otvaranje novih mogućnosti i pravaca za likovna istraživanja, za primenu različitih pribora za rad, različitih podloga, kao i za dalja likovna istraživanja u primeni kombinovanih likovnih tehnika i područja rada. Istraživanja sa polugotovim otpadnim materijalima.
Likovna oprema priredbi; plakati, pozivnice, maske, kostimi, dečja scenografija i sl. Uključivanje dece u estetsko uređenje prostora kako enterijera tako i eksterijera. Izrada naslovnih korica za knjige namenjene najmlađima.
Komunikacija sa kustosima muzeja, umetnicima, proizvođačima boja i papira i sl.
v) Ciljevi muzičkih aktivnosti
Sposobnost izražavanja emocija i misli muzičkim sredstvima, komuniciranja putem zvukova i glasova raznih vrsta, intenziteta, boje i tonaliteta.
Slušanje muzike
Elementarno poznavanje muzičkih formi i sposobnost za njegovu elementarnu analizu.
Sposobnost razlikovanja dinamike (glasno, tiho, glasnije, tiše) visine tona (uz pokazivanje pokretima), tempa (brz, lagan, umeren, ubrzavajući, usporavajući), trajanja (dugo, kratko; izvođača i sastava hora i orkestra (prilikom slušanja muzike), (muški, ženski hor, pojedini instrumenti i sl.), karaktera muzike (vesela, tužna, nežna, živahna, odlučna i dr.), naziva pesme na osnovu melodije i sl.
Slušanje muzike: vokalne, vokalno-instrumentalne, instrumentalne (solističke i orkestarske), narodne - tradicionalne, umetničke za decu (stranih i domaćih autora), savremene (zabavnog karaktera).
Pevanje
Razvoj dečjeg glasovnog aparata, kultivisanje njihovih mogućnosti, artikulacije i dikcije, kao i komunikacije putem vokalnog izražavanja.
Vladanje svojim glasom prilikom pevanja (umereno pevanje, bez naprezanja, grimasa, dizanja ramena i vikanja), ritmički pravilnije i intonativno čistije izvođenje većeg opsega glasa.
Sposobnost kod mlađe dece pevanja umerenom jačinom, uz međusobno usklađivanje glasa po visini i jačini u grupnom pevanju i zajedničkom završavanju pesme. Sposobnost umereno glasnog pevanja bez naprezanja, intonativno čistije i ritmički preciznije, uz što pravilnije disanje i zajedničku dikciju. Starija deca razvijaju sposobnost ispevavanja i dužih trajanja, u zajedničkom i individualnom pevanju, kao i pevanju uz instrumentalnu pratnju, držeći pravilan tempo u pevanju i usklađujući se međusobno u pogledu jačine glasa.
Pevanje pesama uz pokret, pratnju dečjih instrumenata i sl.
Sviranje, muzičke igre i muzičko stvaralaštvo
Zavisno od afiniteta i mogućnosti deteta, sviranje na dečjim muzičkim instrumentima, kretanje uz muziku, muzičke igre i plesovi, kao i razvoj sluha, muzičke memorije, uz razne oblike spontanog muzičkog stvaralaštva.
Sviranje na improvizovanim instrumentima "Orfovom instrumentariju", instrumentima za pratnju i orkestarsko muziciranje.
Muzičke igre: muzičke didaktičke igre (za razvoj sluha, ritma, memorije, koordinacije muzike i pokreta), brojalice, igre sa pevanjem, igre uz instrumentalnu muziku, plesne igre, narodne - operske igre, muzičke dramatizacije.
Muzičko stvaralaštvo: glasom (improvizacije na poznati tekst, stvaranje nove melodije sa novim tekstom), instrumentom (ritmičke improvizacije na pojedinim instrumentima, stvaranje kraćih ritmičkih motiva), pokretom (pantomima i plesom uz muziku) i kombinovano (dramsko, muzičko i plesno stvaranje).
g) Ciljevi dramskih aktivnosti
Razvoj imaginacije, invencije i stvaralaštva.
Sposobnost posmatranja i podražavanja govora, glasova, gestova, izraza lica, držanja tela, načina hodanja, postupaka, radnji i ponašanja drugih ljudi i životinja.
Razvoj sistema gestova i slika - simbola i odgovarajućih operacija za upotrebu ovih sistema (za predstavljanje i prikazivanje osećanja, ideja i raznih životnih i zamišljenih situacija).
Sposobnost simboličkih predstavljanja i mišljenja odvojenog od praktične situacije.
Oslobađanje napetosti kroz dramske aktivnosti i ovladavanje svojim emocijama.
Izdvajanje govora iz realističkog konteksta putem dramske igre.
Uviđanje značenja izgovorenog koje ne zavisi samo od reči i sposobnosti korišćenja podteksta za izražavanje svojih misli i osećanja.
Razvijanje repertoara sopstvenih izražajnih sredstava koja se u dramskim aktivnostima upotrebljavaju svesno, planski i celishodno: intonacione izražajnosti glasa, očiju, lica, gestova, položaja tela, načina disanja itd.
Mekoća, uravnoteženost i izražajnost pokreta, bolja kontrola tela i čula, auditivne pažnje i vizuelnog opažana.
Oslobađanje od egocentrizma stavljanjem u uloge drugih ljudi, zauzimanjem tuđih gledišta i sl.
Sposobnost neverbalnog komuniciranja putem gesta, mimike i pantomime.
Sticanje socijalnog iskustva i saznanja o drugim ljudima kroz igranje njihovih uloga i izgrađivanje dramskih tehnika za predstavljanje, prerađivanje; događaja iz društvenog života u kome dete učestvuje.
Veština oblačenja, prerušavanja, korišćenja maski, kostima i šminke kao izražajnih sredstava.
Sticanje elementarnih saznanja o pozorištu i dramskoj umetnosti uopšte, vrstama scenske umetnosti, (posebno pozorištima lutaka i senki), upoznavanje sa glumcima i drugim profesijama u pozorištu, sa onim što se događa iza scene pre, za vreme i posle predstave.
Dramske vežbe i igre. Raznovrsne vežbe i igre koje uvode dete u neposredno iskustvo dramske akcije (raditi nešto stvarno), sistem vežbi i igara koje pomažu praktikovanje dramskih sposobnosti (kao što su zamišljanje ili podražavanje - raditi nešto fiktivno), dramske vežbe sa jednostavno vođenom pričom, dramske vežbe s jednostavnim zadatim ulogama, dramske vežbe sa jednostavnim zadatim situacijama, poznate dečje igre sa dramskim elementima koje razvijaju akciju, koncentraciju, veštine, grupni rad; poznate dečje narodne dramske igre u kojima je glavno predstavljanje, simuliranje nečeg drugog i igranje uloga, dramske vežbe sa dodatkom drugih oblika stvaralačkog izražavanja (pričanje, crtanje, igranje i sl.).
Dramsko igranje i dramatizacija. Dramska aktivnost u kojoj se posebno ističu dramski elementi kao što su uloge, situacije, tok priče, mesto događanja, dramski sukob, borba suprotnosti itd., dramsko igranje koje se procesno pojačava ovladavanjem osnovnim dramskim zakonitostima i jednostavnim tehnikama razvoja dramske radnje, dramsko igranje kao proces u kome se kreće od dečjih shvatanja i pogleda u odnosu na neku stvar, a zatim se istražuje kroz situacije šta je tu od emotivnog značaja za dete i kako to iskustvo voditi da se stereotipi prevaziđu i da umesto njih dođe do novog razumevanja stvari; neposredne prerade i prilagođavanja raznovrsnih priča, igara ili pesama u dramske forme.
Dramske prezentacije i igranje pozorišta. Prikazivanje neke radnje, odnosno zbivanja ili događanja, u obliku prikaza niza situacija kroz igru uloga sa zapletom koji može da bude razrešen na različite načine, prezentacije malih dramskih formi koje su rezultat prethodnih procesa i koje deca igraju jedni drugima u grupi, spajanjem manjih prezentacija u kolektivnu dramsku akciju gde su svi zajedno i učesnici i gledaoci, igranje izabranih prezentacija za gledaoce, odnosno za decu iz drugih grupa, vaspitače, roditelje.
ORGANIZACIJA ŽIVOTA I VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA
Pod organizacijom se podrazumeva plansko raspoređivanje prostora, sredstava, materijala, vremena i aktivnosti dece, kao i njihovo strukturiranje u vaspitne grupe.
a) Organizacija prostora
U predškolskim ustanovama se posebna pažnja poklanja pedagoško-psihološkom, estetskom i zdravstvenom aspektu organizacije prostora u kome deca borave. Pod prostorom se podrazumevaju kako unutrašnje prostorije, tako i spoljni prostor: dvorište, igralište, pa čak i ona mesta kuda deca odlaze u šetnju i na izlete. Skladnom kombinacijom unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora se obezbeđuje da deca naizmenično borave i na vazduhu i u prostorijama.
Polazeći od zahteva da je deci predškolskog uzrasta neophodno obezbediti sticanje neposrednog iskustva aktivnim metodama i sredstvima i načela da vaspitni efekti treba da proizilaze iz životnih situacija, prostor predškolske ustanove uređuje se tako da bude privlačan, razumljiv i prilagođen uzrastima dece po obimu, kvalitetu i raznovrsnosti stimulacije, kako bi svako dete nailazilo na najbolje podsticaje i uzore za osmišljavanje i organizovanje sopstvene aktivnosti, modele ponašanja koji su društveno prihvatljivi. Sredina u kojoj se kreće dete treba da bude zdrava u svakom pogledu a dete okruženo produktima ljudskog rada i stvaralaštva i objektima iz prirode, raspoređenim sa ukusom i osećanjem za meru. U takvoj sredini, dete treba da ima slobodu kretanja i akcije, kao i priliku da otkriva istine o sebi, drugim ljudima i stvarima i rešava svakodnevne probleme.
Tome treba dodati i boje zidova, nameštaja i predmeta sa kojima deca dolaze u dodir, koji treba da su svetli, vedri i harmonično raspoređeni. Prostor treba da je moguće lako reorganizovati i prilagoditi raznovrsnim potrebama grupe i svakog deteta pojedinačno, tako da ono po svojoj volji može da se osami, ako za to oseti potrebu. Za ovo je potrebna pokretljiva oprema koja omogućava raznovrsnu organizaciju prostora, dobar izbor i dovoljna količina igračaka i drugog materijala.
b) Organizacija sredstava i materijala
Materijal za vaspitno-obrazovni rad treba da podstiče dečje aktivnosti i da je prilagođen dečjim potrebama i mogućnostima. Upotrebljeni u igrama, materijali postaju igračke i imaju višestruku ulogu u izazivanju i omogućavanju aktivnosti koje imaju razvojni učinak.
Pored ovoga, materijali i sredstva treba da: pružaju mogućnost za različitu upotrebu, da su bezopasni, privlačni, lako se održavaju, pogodni za manipulisanje, estetski oblikovani i sl.
v) Vremenski raspored dečjih aktivnosti
Vremenskim rasporedom određuje se elastična struktura i ritam dnevnih aktivnosti. Prilagođen je uzrasnim karakteristikama i individualnim potrebama i mogućnostima dece.
Elementi vremenskog rasporeda su: samostalne aktivnosti po dečjem izboru, usmerene aktivnosti i kombinovane aktivnosti, jutarnje telesno vežbanje i rekreativne pauze, vreme za zadovoljavanje higijenskih i fizioloških potreba, obroci i spavanje.
Aktivnosti po dečjem izboru su veoma pogodne za započinjanje dana jer predstavljaju najprirodniji način da se deca uključe u grupu i aktiviraju nečim što ih posebno privlači. Izvode se u manjim grupama i individualno a uticaj vaspitača je indirektan, preko izbora i organizacije materijala, (učestvujući u nekima kao ravnopravni partner).
Usmerene aktivnosti se obavljaju u periodima u kojima vaspitač okuplja decu da bi zajednički slušali priče, gledali filmove, dijafilmove, predstave lutkarskog pozorišta, pevala i plesala, igrala se, razgovarala o proteklim događajima, dogovarala se i zajednički planirala aktivnosti.
Kombinovane aktivnosti se sastoje od samostalnih aktivnosti po izboru dece i usmerenih grupnih i individualnih aktivnosti.
Jutarnje telesno vežbanje se organizuje posle okupljanja dece i obično traje 5-10 minuta, zavisno od uzrasta dece. Najčešće se koriste oni oblici telesnog vežbanja koje su deca već usvojila i, kad god je moguće, propraćeni su muzikom.
Rekreativna pauza je organizovani oblik aktivnog odmora koji se izvodi da bi se deca osvežila posle određenih mirnijih, naročito sedećih aktivnosti.
Zadovoljavanje higijenskih i fizioloških potreba vrši se individualizovano, prema potrebi.
Obroci: doručak, ručak i užina u celodnevnom, i užina u poludnevnom boravku. Iako je rasporedom vremena utvrđeno koliko će deca provesti za stolom prilikom obroka, pored uvažavanja koristi od stečene navike da se hrana uzima u određeno vreme, ističe se zahtev da se njega treba držati samo orijentaciono, uvažavajući individualne razlike.
Spavanje je vremenski fiksirano jer je korisno da deca steknu naviku da u određeno vreme lakše zaspe.
U predškolskoj ustanovi ne treba da postoji strogo utvrđeni raspored unapred propisanih sadržaja i aktivnosti. Rad se odvija kontinuirano, kroz organski spojene elemente rasporeda dana u kojima se simultano smenjuju i nastavljaju razne vrste aktivnosti, bez oštre granice među njima i strogog insistiranja na onome što je planirano.
Najznačajnije je da se obezbedi prirodno smenjivanje aktivnosti i odmora, kao i izbegavanje "praznog hoda" i "uskih grla" tokom aktivnosti i u pauzama, kada najviše dolazi do sukoba među decom.
Dosledno primenjivan vremenski raspored dana i navikavanje da disciplinska pravila, stvaraju kod deteta uverenje da se stvarnost oko njega upravlja prema nekom univerzalnijem redu koji je izvestan i opravdan. Nalazeći se u poznatoj sredini i navikavši se na ustaljeni rad, ono se oseća sigurnije jer može da sa izvesnošću predvidi zbivanja i zahteve odraslih.
Da bi vremenski raspored imao tako povoljno dejstvo na dete, on mora da bude konsekventno sprovođen (što je uslov za strukturiranje određenih vremenskih sekvenci vezanih za zadovoljavanje potreba deteta uvek u isto vreme), ali i fleksibilan, ostavljajući detetu na raspolaganje dovoljno vremena da započetu aktivnost dovede do kraja i postigne u njoj optimalni nivo bez nametanja.
g) Organizacija dece u vaspitne grupe
S obzirom na tendenciju da se izbegnu loše posledice uzrasnog podvajanja, kao i činjenicu da je uzrasna primerenost sasvim nesiguran orijentir u programiranju, a uviđajući neke prednosti mešovitih grupa, nije predviđeno grupisanje dece samo prema uzrastima. Pri strukturiranju grupa poštuju se individualne karakteristike dece, iskustvo koje sa sobom donose u ustanovu, nivo psihofizičkog razvoja, socio-emocionalna zrelost, uzrast, pol, nacionalna pripadnost, socio-kulturni sloj kome pripadaju roditelji i sl. Cilj je harmonizacija grupe i stvaranje uslova za izgrađivanje odnosa između dece, dece i vaspitača.
Izuzetak čine deca koja se pripremaju da naredne godine pođu u školu, za koju se stvara posebna organizacija bliža školskom programu po nekim karakteristikama sadržaja i načinu rada. Za njih se predviđa stvaranje uzrasno homogenih grupa.
Ovakvo formiranje vaspitnih grupa, povećava ulogu vaspitača u odmeravanju programskih ciljeva i aktivnosti i to ne samo prema uzrastu dece već i po individualnim osobinama, ne gubeći iz vida ni vaspitnu grupu u celini. To znači da će se mnoge aktivnosti odvijati pretežno ne u frontalnom, nego u grupnom i individualnom obliku rada. Čak u slučajevima istih aktivnosti za celu vaspitnu grupu biće neophodno da se odmeri nivo vaspitno-obrazovnih zahteva kako bi svako dete bilo angažovano na svom optimalnom nivou.
POVEZIVANjE PREDŠKOLSKE USTANOVE SA LOKALNOM DRUŠTVENOM ZAJEDNICOM
a) Saradnja sa porodicom
Deca stiču svoje iskustvo svuda i na razne načine, a njihovi najuticajniji učitelji i vaspitači su upravo njihovi roditelji.
Otuda odgovornost roditelja za svoju decu ne sme da bude umanjena činjenicom što ona pohađaju ustanovu koja treba svim sredstvima da potpomogne roditeljske napore pojačavajući njihovu ulogu u razvoju i učenju sopstvene dece. Posebno je važno da se oni ne osećaju potisnuti i zapostavljeni u odnosu na profesionalne vaspitače. Očekivani efekti vaspitno-obrazovnog rada su mogući samo ako se njihovi napori ujedine i ako u njih ulože sve svoje sposobnosti.
Da bi se saradnja sa porodicom odvijala uspešno potrebno je držati se sledećih preporuka:
- u svom delovanju na dete predškolska ustanova i porodica treba da su što usaglašenije. Pored obostrano dobre volje uslov za to je međusobno poznavanje: roditelji treba da upoznaju ciljeve, sadržaje i načine rada u ustanovi, čitavu njenu organizaciju i dr., a vaspitači porodične uslove u kojima dete odrasta, vaspitne stavove roditelja i njihove mogućnosti da doprinesu ostvarivanju zadataka ustanove;
- potrebno je da se između vaspitača i roditelja razvije poverenje i spremnost za saradnju, međusobno uvažavanje i podržavanje i spremnost za saradnju, međusobno uvažavanje i podržavanje, kao i svest da je kvalitet njihovih odnosa u interesu deteta o čijem se razvoju i učenju staraju;
- treba koristiti raznovrsne oblike međusobnog povezivanja i informisanja o detetu u roditeljskom domu i ustanovi, uz razmenu podataka o njegovom razvoju, značajnim i za vaspitače i za roditelje. Za ovo su naročito pogodne kućne posete i razgovori sa članovima porodice a u ustanovi - kutak za roditelje u kojem se može naći niz obaveštenja o tekućim aktivnostima;
- dobri odnosi između vaspitača i roditelja ogledaju se i kroz njihovu stalnu uzajamnu pomoć, svakoga u svom domenu a prema mogućnostima;
- ustanova treba da postane centar za razmenu pedagoških, psiholoških, medicinskih, dijetetskih i drugih iskustava između vaspitača i roditelja i roditelja među sobom, prilika da roditelji upoznaju bolje i objektivnije svoju decu u posebnim uslovima, poredeći ga sa vršnjacima; međusobno pomognu jedni drugima u rešavanju vaspitnih problema;
- potrebno je da se stvaraju prilike za zajedničko življenje i druženje, međusobno upoznavanje i razmene: u okviru svakodnevnih situacija u ustanovi, prilikom dovođenja dece, spontanih poseta roditelja i planiranih situacija, radi postizanja određenih ciljeva; prisustvo roditelja vaspitno-obrazovnom radu i neposredno uključivanje u njega; specijalne situacije; zajedničke aktivnosti za koje svi imaju interes (npr. sakupljačke aktivnosti, pravljenje nečega, dobrotvorne akcije, dovođenje dvorišta u red i sl.); zajednički izlasci (posete pozorištu, odlazak na koncert, u šetnju i sl.) i praznici i proslave;
- saradnja ustanove i porodice treba da se odvija planski i sistematski, tokom čitave godine, sa jasno formulisanim zadacima i utvrđenom dinamikom njihovog ostvarivanja, uvažavajući spontane potrebe i inicijative koje kreću kako od vaspitača tako i od roditelja;
- potrebno je i da se izvestan broj predstavnika roditelja neposrednije uključi u upravljanje ustanovom (savet ustanove i sl.) i doprinosi rešavanju problema koji se jave u njoj, uspostavljajući tako vezu sa ostalim faktorima u društvenoj zajednici.
b) Saradnja sa školom
Zahtev za obezbeđivanje kontinuiteta između predškolskog i osnovnoškolskog vaspitanja i obrazovanja ne znači njihovo poistovećivanje. On se odnosi na neophodnost da u radu sa predškolskom decom bude anticipirano ono što ih očekuje kad pođu u školu. Vaspitač u svom delovanju mora uzimati u obzir ono što će mu slediti, kao što učitelj treba da bude svestan onoga što je prethodilo njegovom radu. Učitelj i vaspitač moraju poznavati karakteristike razvoja dece koju vaspitavaju i obrazuju, kao polaznu tačku kako za dugoročno planiranje, tako i svakodnevni rad.
Posebna pažnja treba da se posveti organizaciji završne godine u predškolskom i prve godine u osnovnom vaspitanju i obrazovanju. Njome treba da se omogući uspešan prelaz iz jedne institucije u drugu, kao i da se olakša napredovanje dece koja imaju izvesne teškoće.
Osnovni zahtev za uspešnu saradnju je da ona mora biti obostrana i dvosmerna: škola treba da bude pripremljena da prihvati decu iz predškolske ustanove, a ustanova da ih priprema za školu. Saradnja treba da se odvija na svim nivoima, počev od direktora ustanove škole, preko pedagoško-psiholoških službi, vaspitača i učitelja, sve do predškolske dece i učenika. Neophodno je i aktivno uključivanje roditelja u ovu saradnju.
Saradnja između predškolske ustanove i škole, može da ima sledeće oblike:
- zajednički sastanak aktiva vaspitača pripremnih grupa i učitelja prvog razreda na početku školske godine, radi dogovora o predstojećoj saradnji i tekućim pitanjima,
- organizovana i osmišljena poseta pripremne grupe prvom razredu osnovne škole,
- poseta učitelja predškolskoj ustanovi,
- uzajamno prisustvo učitelja, odnosno vaspitača, roditeljskim sastancima i sastancima stručnih aktiva,
- povremeno uključivanje vaspitača u dogovore učitelja i članova pedagoško-psihološke službe škole, odnosno stručnih službi van škole u vezi sa učenicima prvog razreda,
- zajednički izleti, ekskurzije, posete, priredbe i manifestacije predškolske i školske dece,
- zajednička nabavka i korišćenje inventara i opreme,
- zajedničko korišćenje objekata, terena, raznih prostorija i dr.,
- uzajamne posete vaspitača i učitelja uglednim aktivnostima u predškolskoj ustanovi i časovima u školi,
- kontinuirano međusobno informisanje stručnjaka iz obe institucije (razmena dokumentacije, naročito one koja prati dečji razvoj, metodička savetovanja o programu, metodama, sredstvima i drugim važnim pitanjima vaspitno-obrazovnog rada, longitudinalno praćenje razvojnih fenomena na oba stupnja i dr.),
- uključivanje vaspitača u analizu rezultata raznih psihometrijskih i drugih merenja u prvom razredu, naročito prilikom upoređivanja školskog uspeha sa rezultatima merenja zrelosti i pripremljenosti dece za školu,
- zajednički sastanak vaspitača i učitelja sa roditeljima dece koja polaze u školu, koji se održava pri kraju školske godine.
v) Saradnja sa lokalnom zajednicom
Lokalna društvena zajednica ima posebnu ulogu u stvaranju odgovarajućih uslova za uspešno ostvarivanje ciljeva institucionalnog vaspitanja i obrazovanja predškolske dece. Značajno je njeno angažovanje u uređivanju dvorišta i igrališta, obezbeđivanju prostorija u stambenim zgradama u kojima će se povremeno okupljati deca, sale za održavanje priredbi, prevoza do određenih lokacija itd.
Predškolske ustanove mogu da okupe decu iz svoje sredine prilikom svečanosti, izložbi dečjih radova i prigodom određenih praznika i manifestacija. Takođe, deca iz ustanove mogu da izvedu svoj program u prostorijama lokalne zajednice, radnim organizacijama, prilikom smotri i sletova, javnih nastupa, takmičenja i dr. Višestruko je značajno njihovo učešće u akcijama opštijeg značaja - prikupljanje pomoći za ugrožene, dovođenje nekog prostora u red, ekološke akcije i sl., kao i posete i priredbe u staračkim domovima, u odeljenjima dečje bolnice, institucijama za hendikepiranu decu, itd.
Od izuzetnog značaja je i obostrana saradnja između predškolske ustanove i kadrovskih škola i fakulteta, stvaranjem eksperimentalnih grupa, istraživačkih radova, saradnjom u pisanju priručnika, biltena, izradi igračaka i drugih vaspitno-obrazovnih sredstava, itd. Sličnu saradnju treba ostvariti i sa odgovarajućim odeljenjima Ministarstva prosvete.
Značajno mesto u saradnji sa lokalnom, pa i širom zajednicom u osavremenjivanju vaspitno-obrazovnog rada (posebno u bogaćenju dečjeg socijalnog iskustva i širenju kulturnih horizonata) ima saradnja sa odgovarajućim institucijama kao što su zavičajni muzej, biblioteke, pozorište lutaka, galerije umetnosti, Zmajeve dečje igre, zoološki vrt, auto-moto savez, savez planinara, mladih gorana, itd. Posebno su korisni odlasci dece u šetnje i ekskurzije do izletišta, nacionalnog parka i prirodnih rezervata, koji omogućavaju zbližavanje sa svetom prirode i izgrađivanje ekološke kulture.
Otvorenost predškolske institucije prema sredini u kojoj živi i radi, podrazumeva i gostovanje književnika, muzičara, glumaca, pesnika, sportista i dr.
NAČINI I USLOVI OSTVARIVANjA OSNOVA PROGRAMA PREDŠKOLSKOG VASPITANjA I OBRAZOVANjA DECE UZRASTA OD TRI DO SEDAM GODINA NA JEZICIMA NACIONALNIH MANjINA
Organizacija vaspitno-obrazovnog rada
Ostvarivanje Osnova programa može se organizovati u:
- predškolskoj ustanovi (objektu) ili u pojedinim vaspitnim grupama, na jeziku nacionalne manjine, uz kombinovanje sa svakodnevnim kraćim aktivnostima na srpskom jeziku,
- predškolskoj ustanovi (objektu) ili u pojedinim vaspitnim grupama na srpskom jeziku u kojima su i deca nacionalne manjine, uz kombinovanje sa aktivnostima na jeziku nacionalne manjine,
- predškolskoj ustanovi (objektu), ili u pojedinim vaspitnim grupama u kojima se odvija dvojezični vaspitno - obrazovni rad (srpski jezik nacionalne manjine).
Organizacioni oblici biraju se na osnovu konkretnih uslova u svakoj datoj sredini (dvokulturnoj, višekulturnoj, gde je većina populacije srpska ili manjinska i sl.), opredeljenja roditelja, etnojezičkog sastava vaspitne grupe i početnog nivoa poznavanja srpskog, odnosno, manjinskog jezika.
Organizacija vaspitno-obrazovnog rada treba da:
- osigura međusobnu toleranciju, razumevanje i jednako uvažavanje svih kultura,
- doprinosi međusobnom upoznavanju i prožimanju kultura,
- podjednako uvažava kulturu i jezik svih nacionalnih i kulturnih grupa,
- u životu i radu u vaspitnoj grupi uključuje roditelje dece svih nacionalnih grupa,
- razvija aktivan odnos sa lokalnim socijalno-kulturnim okruženjem, koje karakterišu nacionalne i kulturne grupe (škole, muzeji, kulturno-istorijski spomenici, kulturne ustanove, mediji itd.),
- obuhvatiti proizvode svih nacionalnih i kulturnih grupa (oprema, didaktički materijal - knjige, audio i video kasete, dečji listovi, igračke, uzorci nacionalne odeće, specifičnosti uređenja enterijera, specifičnosti nacionalne kuhinje itd.).
Organizacija vaspitno-obrazovnog rada zahteva stalnu saradnju vaspitnih grupa koje organizuju rad na srpskom jeziku i onih koje taj rad organizuju na jezicima nacionalnih manjina, kao što su:
- uzajamne posete,
- zajedničke vaspitno-obrazovne aktivnosti,
- zajedničke kulturne manifestacije i priredbe na kojima su zastupljeni elementi obeju kultura (narodne pesme i igre, dečje igre, književnost za decu, narodni običaji, moderna kultura za decu),
- bratimljenja pojedinih vaspitnih grupa (predškolskih ustanova),
- prisustvovanje (ili učestvovanje) dece na kulturnim manifestacijama koje su prilagođene predškolskoj deci,
- posećivanje kulturno specifičnih ambijenata (porodičnog domaćinstva, zanatskih radionica, programa KUD i sl.
Principi za izbor sadržaja
Programski sadržaji treba da osiguraju ostvarenje definisanih ciljeva i da budu prilagođeni razvojnim i uzrasnim mogućnostima dece.
Pri izboru programskih sadržaja posebno treba voditi računa o sledećim principima:
- nacionalna kultura manjina treba da obuhvati savremenu kulturu za decu koja se stvara unutar nacionalne manjine ili u matičnoj zemlji i ne sme da bude svedena samo na folklor,
- usvajanje maternjeg jezika i nacionalne kulture ne sme da vodi decu u izolaciju,
- usvajanje elemenata nacionalne kulture i jezika, treba da doprinese uviđanju bogatstva kulturnih i jezičkih vrednosti i uviđanju zajedničkih elemenata u svim kulturama i jezicima,
- usvajanje elemenata nacionalnih kultura treba da pokaže prožimanje i međusobne uticaje svoje kulture i kulture drugih naroda iz okruženja (jezičke pozajmice, pozajmice u kulturi odevanja i ishrane, srodni muzički n igrački motivi i sl.).
Mogući izvori programskih sadržaja
Prilikom programiranja rada treba se orijentisati na sledeće izvore:
a) maternji jezik,
b) kulturnu baštinu (nasleđe) nacionalne manjine: narodne pesme, plesovi prilagođeni predškolskom uzrastu, narodna proza i poezija (bajke, basne, pesme, poslovice i izreke), komična narodna kultura, motivi i legende, tradicionalne dečje igre i igračke, narodni običaji, narodna likovna umetnost, narodno zanatstvo i druga umenja i veštine,
v) modernu kulturu za decu, dečju literaturu, muziku, moderne plesove, moderne dečje igre, medijska produkcija za decu: TV i radio emisije, filmove za decu (umetnički, edukativni, crtani), dijafilmovi i sl.,
g) elemente kulture odraslih: susreti sa odabranim delima umetničke kulture - likovne, književne i dr. - posebno ako su iskazana u medijima kao što su film, muzika, pozorište i sl.,
d) elemente nacionalne istorije manjine i zemlje u kojoj žive: muzeji, kulturno-istorijski spomenici, filmovani istorijski događaji, priče o istaknutim istorijskim ličnostima (legende o njima) i sl.,
đ ) elemente religijske kulture prilagođene uzrastu dece: običaji, mitovi i legende, moralne pouke i sl.
Ostvarivanje Osnova programa podrazumeva sledeće:
a) vaspitno-obrazovni rad se ne može svesti samo na realizaciju programskih sadržaja, nego mora da se ugradi u ukupnu organizaciju vaspitnog rada (enterijer i oprema predškolske ustanove, obezbeđivanje odgovarajućeg didaktičkog materijala i vaspitnih sredstava, razvijanje odnosa sa kulturno specifičnim okruženjem predškolske ustanove, uključivanje roditelja, obezbeđivanje kontinuiteta vaspitnog delovanja porodice i ustanove i dr.),
b) od temeljnog je značaja izgrađivati atmosferu u vaspitnoj grupi (predškolskoj ustanovi) u kojoj će vladati tolerancija za razlike, uvažavanje svih kulturnih specifičnosti i u kojoj će se negovati komunikacija dece iz različitih nacionalnih i kulturnih grupa,
v) za delovanje u tom duhu je najvažniji vaspitač, kome treba obezbediti i stalno stručno usavršavanje za ovaj delokrug rada,
g) radi provere uspešnosti ostvarivanja Osnova programa neophodan je i mehanizam evaluacije procesa i efekata (snimanje početne sociolingvističke situacije, praćenje napredovanja dece u komunikativnim sposobnostima na srpskom i nacionalnom jeziku, praćenje procesa usvajanja elemenata većinske i manjinske kulture i procesa prožimanja kultura, praćenje procesa formiranja stavova, tolerancije i razumevanja među decom iz različitih nacionalnih, kulturnih i jezičkih grupa).