ZAKONIK GRAĐANSKI

(Objavljen 25. marta 1844. godine; Izmene i dopune 1864, 1872. i 1911. godine)

UVOD

A) O građanskim zakonima uopšte

Paragraf 1.

Knjaz u saglasju sa Savetom, osnivajući se na Ustavu zemaljskom, izdaje ovaj Građanski zakonik za pravac svima žiteljima i sudovima Srbije.

Paragraf 2.

U Zakoniku ovom propisani su zakoni građanski kao postojana pravila radi pravde i pravice, koja se od svakog Srbina prema bratu svome Srbinu u uzajamnim svojim posebnim pravima i dužnostima iziskuje.

Paragraf 3.

Zakoni ovi od onoga časa, kako su svojim putem obnarodovani, imaju silu i važnost u narodu i u sudu, i ovu zadržavaju donde, dokle ih zakona vlast propisanim načinom preinačila ne bi.

Paragraf 4.

Samo Knjaz sa saglasjem Saveta moći će ovaj Zakonik ili pojedine u njemu zakone u slučaju potrebe preinačiti, dopuniti ili drugima zameniti.

Paragraf 5.

Svaki žitelj srpski, bio on u Srbiji ili van Srbije, imaće se ovih zakona držati.

Paragraf 6.

I sam inostranac u poslovima sa srpskim žiteljima, ili sa inostrancem u Srbiji naći će pravicu po ovim zakonima; osim ako on nije posao u tuđoj zemlji zaključio, ili naročito za tuđe zakone vezao, ili se on zakonim sredstvima u tuđoj zemlji nadati ima.

Paragraf 7.

Zakoni ovi nemaju povratne sile: oni se prostiru samo za unapredak. No prava iz pređašnjih dela ili postupaka po uobičajenom načinu utvrđene proističuća, u koliko sudskim putem ne bi konačnom presudom rešena bila, sudiće se po ovim zakonima, u onim događajima, gde dosad propisanoga zakona nije bilo.

Paragraf 8.

Smisao zakona niko da ne izvrće, i krivo da ne tumači. Svaki da pazi na reči, i njihovo pravo značenje, pa ako mu se ne bi tako razumeti dalo, onda neka pogleda na druge ovde izložene podobne zakone, i neka ispita nameru zakonodavca, pa sravnivši ga s ovima neka ga tako protumači, kako da se sa osnovima zdravoga razuma i prirodne pravice slaže.

Paragraf 9.

Tumačenje zakona samo će ono imati silu zakona, koje bi se putem vlasti zakonodavne, to jest od knjaza sa saglasjem Saveta učinilo.

Paragraf 10.

Ako bi se slučaj kakvi na sudu pojavio, za koji naročitog zakonog propisa ne bi bilo, onda će se isti po opštim u ovom Zakoniku postavljenim osnovima, ili opštepoznatom dosadašnjem običaju razumno i savesno rešavati, nikako ne ispuštajući iz vida zakone propise za podobne slučaje.

Paragraf 11.

Više presuda jednako izrečenih u podobnim slučajevima sačinjavaju postojano sudsko tumačenje, i samo će se kao takvo smatrati, i kao na takvo prizrenje imati; ali sile zakona još zato nema.

Paragraf 12.

Pretpisi i uredbe, kojima se crkvena, vojna, policijska, kaznačejska, zločina i ostala zemaljska dela upravljaju i svršuju, ne spadaju u ovaj zakonik građanski.

Paragraf 13.

Volja i naredba čovečija zastupa zakon, a zakon naknađa volju i naredbu čovečiju. No u ovome što se tiče javnoga poretka i blagonaravija, ne može se ništa izmeniti voljom ili ugovorom.

Paragraf 14.

Neznanje zakona već obnarodovanog nikome ne pomaže, i niko se neznanjem zakona izviniti ili braniti ne može.
B) Osnovne crte pravde i pravice u zakonima građanskim:

Paragraf 15.

Svakoga Srbina ličnost i sopstvenost, i sva s ovima skopčana prava jesu nevredima, i stoje pod zaštitom i obranom zakona. Ova se zakonska zaštita prostire i na inostrance.

Paragraf 16.

Svaki ima pravo, prilična i zakona sredstva upotrebiti protiv narušitelja svojih prava, i u slučaju narušenja pomoći kod svoje vlasti tražiti, i zahtevati, da se zakonim putem, što mu pripada, dade, i narušena prava povrate.

Paragraf 17.

Svaki čovek smatra se kao lice, i kao takvo ima prirodna sebi svojstvena prava, koja se nikom ne ukidaju.

Paragraf 18.

Ropstva u ovoj zemlji nema, to jest niko ne može čoveka u takvoj vlasti imati, da s njim samoproizvoljno kao sa stvarima postupati i raspolagati može.

Paragraf 19.

U prizrenju privatnih prava svi su pred zakonom i sudom ravni. Što je za jednoga pravo, mora i za drugoga pravo biti. I prava samoga Knjaza i Praviteljstva, koja u ovom zakoniku izvor i opredeljenje imaju, hoće se po ovom Zakonu suditi.

Paragraf 20.

Samo u slučaju nužde ili osobite opšte narodne potrebe i polze dužan će biti ko svoje dobro ustupiti, no Praviteljstvo u tom slučaju dužno je takvome potpunu naknadu dati. Je li slučaj takve nužde ili opštenarodne potrebe i polze, rešavaće sam Knjaz u saglasju sa Savetom.

Paragraf 21.

Šta je ko dužan, ono dati mora. Ako neće, sud će ga primorati.

Paragraf 22.

Ko ima kakvo pravo, od njega zavisi upotrebiti ga ili ne upotrebiti ga. I ako ga ne može ili neće da upotrebi, zato samo isto pravo ne gubi.

Paragraf 23.

Kome pravo, onome i sve polze otuda proističuće pripadaju.

Paragraf 24.

Ko pravo kako uživa, mora i breme s njim skopčano nositi. Više učesnika prava jednoga dele ravnomerno i bremena s njim skopčana, ako zakonom ili ugovorom ili samom prirodom nije protivno opredeljeno.

Paragraf 25.

Što nije ničije, ono pripada onome, koji prvi to zauzme i sebi prisvoji, ako se štetom drugoga to skopčano nije, ili zakon naročito ne zabranjuje.

Paragraf 26.

Što je svačije, ono svaki ima pravo i uživati, niti iko može pravo imati drugoga od uživanja isključiti.

Paragraf 27.

Što je čije, onaj ima pravo i raspolagati s onim.

Paragraf 28.

Tvoje pravo možeš i drugom ustupiti, i to zavisi od tvoje dobre volje, koja se u sumnji ne pretpolaže, no mora se dokazati. Samovoljstvo, sila i prevara nikome ne pomaže.

Paragraf 29.

Što ko sam nema, ono ne može ni drugome dati; i tako niko ne može drugome više prava ustupiti, nego koliko sam ima; kao ni tuđe.

Paragraf 30.

Ko ustupi drugome pravo svoje, razumeva se da je i sve s njim skopčane koristi ustupio.

Paragraf 31.

Ko drugome štetu pričini, dužan je za to naknadu učiniti.

Paragraf 32.

Ako dvojica ili više njih jednaka prava imaju, moraju se ista tako upotrebljavati, da jedno pored drugog i sva skupa u celosti opstati mogu. Ako to nije moguće, onda po količini jedno drugom treba da popušta; ako li i tako ne bi moguće bilo, onda manje većem popustiti mora.

Paragraf 33.

Prava, koja su za ličnost ili osobiti čin ili uslov vezana, s njim zajedno iščezavaju.

Paragraf 34.

Druga prava, koja neograničeno i bezuslovno kao sopstvenost kome pripadaju, sa smrću ili voljom i zakonom prelaze na drugoga.

Paragraf 35.

Zakon će opredeliti, da prava zbog dugotrajućeg neupotrebljenja na štetu drugoga prestanu i izgube se.

ČEST PRVA

O PRAVIMA LIČNIM

GLAVA I.

O licima i pravima ličnim po sopstvenim svojstvima.

Paragraf 36.

Pod imenom lica (osobe) uzima zakon svako čovečije stvorenje, bilo ono tek začeto, ili rođeno, malo ili veliko, bilo razumno ili bezumno. I sam zbor i svezu više lica jedinstvenih u prizrenju prava, koja ona u zajedini imaju, smatra zakon kao jedno lice moralno, kao što je rodbina, zadruga, opština.

Paragraf 37.

U smotrenju naredbe zakone razlika se čini između mladoletnih i punoletnih lica. Punoletna su lica ona, koja su dvadeset prvu godinu života svoga navršili. Mladoletna su ona, koja dvadest prvu godinu života još navršila nisu; i takva su ili mala deca, koja još nisu sedmu godinu, ili deca neodrasla, koja još nisu četrnaestu, ili deca dorasla, koja su prešla četrnaestu, ali dvadeset prvu godinu još navršila nisu.

Paragraf 38.

Punoletnici drže se da su zreli, i oni mogu sami sobom prava svoja držati, s njima rukovati i raspolagati.

Paragraf 39.

Mladoletnici drže se za nedozrele, i oni stoje pod osobitom zaštitom i obranom zakona.

Paragraf 40.

Zakoni uzimaju u zaštitu i one, koji su razuma i slobodne volje ili sasvim ili od česti lišeni, kao što su zgranuti, besomučni, ludi, sumanuti.

Paragraf 41.

Mladoletnima se upodobljavaju od česti i oni, koje sud za raskošnike proglasi, i koji se na strani nalaze, pa im nije moguće prava svoja zaštititi.

Paragraf 42.

Tako i zadruge ili zadružne kuće i opštine po svojoj prirodi o odnošaju zemaljskom imaju osobito pravo na zaštitu zakona.

Paragraf 43.

Dete začeto ali još nerođeno smatra se u prizrenju prava kao da je i rođeno, tako da ako se živo rodi, dobija sva pripadajuća prava, i ta na drugog prenaša, ako li se mrtvo rodi, smatra se kao da nikad ni začeno bilo nije. Rođeno drži se svagda za živo; ko se sumnja i protivno navodi, dokazati mora.

Paragraf 44.

(Srpskom žitelju pripada potpuno uživanje građanskih prava. Srpsko pak žiteljstvo, tj. građanstvo ili pripada po samom rođenju ili se dobija prirođenjem; po čemu se svi žitelji srpski, prava građanska uživajući, ili rođeni ili prirođeni Srbi. Kod rođenih Srba prelazi pravo građanstva s roditelja na decu po samoj prirodi, prirođenje pak dobija se onda, kad bi inostranac koji punih sedam godina, bilo u službi državnoj, bilo u vođenju zanata ili zemljoradnji, ili kakvom drugom poleznom zanimanju ovde proživeo, i za sve to vreme bi pošteno i shodno zakonima zemaljskim živeo - ne učinivši nikakva zločinstva. Inače pak bez opredeljenoga vremena prebivanja polučavaće se pravo građanstva samo osobitim dozvoljenjem Knjaza sa saglasjem Saveta).

Paragraf 45.

I strance ovde živeće u prizrenju prava na njihovu ličnost i sopstvenost odnosećih se uzimaju zakoni pod savršenu zaštitu, u koliko se za uživanje kakvog osobitog prava ne bi po opredeljenju traktata ili zemaljskih ustava naročito srpsko građansko iziskivalo.

Paragraf 46.

Što god Srbin sa Srbinom u Srbiji preduzimao bude, sudiće se po ovom zakoniku; što Srbin sa Srbinom u tuđoj zemlji preduzimao bude, sudiće se također po ovom zakoniku, ako ne dokažu da su stran zakon pred očima imali, ili ako kod stranog suda pomoći ne traže zbog zakonih sledstava u tuđoj zemlji na njih proističućih. Ako Srbin sa tuđinom u Srbiji posla imao bude, sudiće se po ovom zakonu, ako tuđin ne dokaže, da su tuđezemski zakon za osnov uzeli; ako Srbin s tuđinom u tuđoj zemlji posla imao bude, sudiće se po tuđezemskom zakonu, ako ne dokažu da su srpski zakon u tuđoj zemlji pred očima imali; ako naposledak tuđin sa tuđinom u Srbiji što preduzeme, sudiće se po ovom zakonu u onom slučaju, ako bi iz toga zakona iz sledstva u Srbiji za njih proisticala, a naročita ugovora nemaju, da su pravo svoje na tuđezemaljskom zakonu osnovali.

Paragraf 47.

U opšte u svima slučajevima, u kojima strana država sa Srbima postupa kao sa svojima, smatraće i ovi zakoni strance kao i svoje. U slučaju sumnje, moraće tuđinac dokazati.

Paragraf 48.

(Tuđinka za srpskoga žitelja udata dobija sa samom udajom sva prava srpskoga građanstva, u onim slučajevima, u kojima strana država Srpkinji za njihovog pripadnika udatoj ista prava daje; kao što i Srpkinja za stranog podanika udata sva prava građanstva ovdašnjega gubi, u onima slučajevima, u kojima je strana država svoju podanicu za Srbina udatu svojih prava građanskih lišava. Žena iz druge oblasti Turske u Srbiju udata smatra se za ovdašnju, kao što se i Srpkinja u drugu tursku oblast udata u smotrenju prava građanstva za svoju drži).

Paragraf 49.

Srbin ako se na strani nalazi, smatra se kao odsustvujući, ako je mesto prebivanja njegovoga poznato; ako li to poznato nije, drži se za nestaloga. I kao takav ne samo ne gubi svoja prava, no dolazi pod osobitu zaštitu zakona.

Paragraf 50.

Ako takav nestali zastupnika prava sojih ostavio i namestio nije, dužan mu je sud radi odbrane prava njegovih zastupnika ili branitelja postaviti.

Paragraf 51.

Koga je nestalo, pa ga nema i ne zna se za njega, a drugome bi poradi prava svojih za tim stalo, da se zna, je li živ ili mrtav, te bi se toga radi sudu javio; onda će sud takvoga sudski pozvati, da dođe, ili da o svome životu izvešće dade. I na to će mu ostaviti rok od jedne godine dana. Ovaj rok ako bez svakoga glasa i traga prođe, onda će sud takvoga nestaloga proglasiti za umrloga, i to u sledujućim slučajevima: 1) Ako je od njegova rođenja prošlo 80 godina, i od 5 godina ne bi se za mesto njegova prebivanja znalo. 2) Ako se za njega za 30 godina ništa znalo nije. 3) Ako bi se dokazalo da je on u samrtnoj opasnosti bio i od onoga se doba za 10 godina za njega pročulo nije. No ako bi se takav i preko svega toga docnije pojavio, on stupa u sva svoja pređašnja prava, samo svaku otuda sebi pričenjenu štetu ili izgubljenu polzu sam sebi pripisati mora.

Paragraf 52.

Samo onaj, koji prežive drugoga može u ovoga prava, na slučaj smrti njemu pripadajuća, stupiti. Kad dvojica zajedno u isti trenutak umru, onda ne može reči o prenašanju prava s jednoga na drugoga biti. U slučaju neizvesnosti, drži se, da je onaj pre umro, koji je u ranijoj opasnosti bio; ako su pak u jednovremenoj opasnosti bili, onda se uzima, da je mlađi starijega, i muška glava žensku preživela; dokle se god protivno ne dokaže.

Paragraf 53.

Zakoni ovi uzimaju i prava žitelja srpskih i stranaca drugoga veroispovedanja u zaštitu i dopuštaju im i uživanje građanskih prava u toliko, u koliko ne bi oni zakonom naročito ograničeni bili.

Paragraf 54.

Članovi jedne rodbine po razlici stepena i odnošaja, kao i članovi zadruge ili zadružne kuće po prirodi svojoj, imaju osobita među sobom prava, koja će se na svom mestu opredeliti.

Paragraf 55.

Pod imenom rodbine (porodice, familije) razumevaju se pretci sa svima svojim potomcima, bili oni u zajednici ili odeljeni. Oni se zovu među sobom rod; sveza kojom su vezani, jest srodstvo, lica su pak takva srodna ili srodnici i rođaci. Oni mogu biti u bližem ili daljem srodstvu, po broju stepena, u kojima jedan od drugoga odstoje. Ovo su srodnici po krvi; no bivaju i postaju srodni i po braku, koje se srodstvo zove tazbina; i to je srodstvo između muža i žene sa srodnima ženina ili muževljeva roda po krvi.

Paragraf 56.

Stepen srodstva između dva lica bilo u pravoj bilo u pobočnoj ili kosoj lozi opredeljuje se po broju lica od jednoga pretka rođenih, tako, da su dva lica u onom stepenu srodna, koliko lica ima, ne brojeći prvoga pretka, sledstveno manje jednoga.
To se isto razumeva i o tazbini. - Usvojeni za sina ili kćer kako stupaju u srodstvo poočima i pomajke svoje opredeliće se na svom mestu.

Paragraf 57.

Pod zadrugom ili zadružnom kućom razumeva se više lica punoletnih samih ili sa svojim potomstvom u zajedini živećih. Oni su u odnošaju međusobno zadružni. Gde takva zajedinskoga života nema, zovu se inokosni.

Paragraf 58.

Zadruge smatraju se u prizrenju spoljnih odnošaja kao jedno lice moralno, i uživaju u skupi sva prava kao inokosni. Zadruga može u sebi zaključivati prava inokosnosti i rodbini pripadajuća. Inokosnost razrešava odnošaje zadružne ali ne rodbinske.

Paragraf 59.

Opština jedna smatra se u prizrenju privatnih prava kao jedno moralno lice, kome sva ona prava pripadaju, koja jedinstvenim licima, u koliko se to po unutrašnjem ustrojstvu ne bi osobito opredelilo.

GLAVA II.

O pravima i dužnostima supružnika.

Paragraf 60.

Prava i dužnosti supružnika proističu iz braka, koji se između dva lica raznoga pola zaključuje i venčanjem črez sveštenika po propisu pravoslavne crkve svršuje, počem se ona pred dva ili tri svedoka izjasne, da žele nerazlučno živeti, zavetujući se ujedno na vekovečitu ljubav i nenarušivu vernost.

Paragraf 61.

Pre venčanja bivaju obično razgovori i dogovori između mladoženje i devojke, i njegova i njenog roda, sa ugovaranjem poradi braka, u koji su radi stupiti; a pokraj ovoga ili za ovim biva obeležje, darovi i uzdarje.

Paragraf 62.

Razgovori ovi i darovi nemaju istina nikakva sledstva na brak, ako se ne bi zaključio; no ovako darivani ne mogu s drugim licem u pregovore bračne upustiti se, dok primljeni dar odstupajuća strana ne vrati.

Paragraf 63.

Za tim sleduje propisani ispit, koji biva pred svojim sveštenikom, određenim od duhovne vlasti načinom.

Paragraf 64.

I ovako učinjeni ispit ostaje snažan, niti koja ispitana strana u nove pregovore bračne upuštati se može donde, dokle se duhovnom vlašću svojim putem od ovoga ispita ne razreši.

Paragraf 65.

U slučaju odustanka nevina strana dobija troškove poradi braka učinjene, i naknadu za pretrpljeni uštrb natrag.

Paragraf 66.

Naterati se ona strana, koja odustaje, da mora u isti brak stupiti, ako dragovoljno neće, ne može.

Paragraf 67.

Ako su obe strane nevine, onda svaka svoju štetu nosi.

Paragraf 68.

Iz kojih uzroka crkva brak i venčanje zakonom zabranjuje, iz onih istih, ako bi se pređe pojavili, ne mogu onakva lica zakono ispitivana biti, ako li su ispitana, ispit ništa ne važi, i kriva strana ne može od druge odustavše naknadu za pričinjenu štetu tražiti.

Paragraf 69.

U brak zakono stupiti i venčani biti ne mogu:
a) Ako čovek ženu venčanu i ne po zakonu puštenu, ili žena muža nepuštena po zakonu ima.
b) Ako mladoženja nije navršio 17, a devojka 15. godinu, osim slučaja razrešenja od nadležnog Arhijereja učinjenog.
v) Bez pitanja i dopuštenja očina ili materina ili tutorskog, osim po dobivenoj dozvoli od nadležne vlasti u slučaju navršene 18. godine momka i devojke.
g) Koji su nesposobni i nemoćni za dužnosti bračne.
d) Ludi o besomučni.
e) Otmicom naterani ako oslobođeni nisu, ili ako su zaplašeni i strahom nagnani.
ž) Ako je prevarom drugo lice podmetnuto.
z) Zločinci na robiju ili zatočenje osuđeni, za vreme kazne.
i) Između hrišćana i nehrišćana.
j) Između srodnika u stepenima crkvom zabranjenim.
k) Koji su zbog brakolomstva međusobnog, i svom suprugu o glavi radenja osuđeni.

Paragraf 70.

Ima i drugih uzroka, koji ako se dogode, ostavljena strana ne može nikako tražiti naknadu štete zbog ispita prouzrokovane, kao:
a) Ako se primeti osobiti sajuz i naklanost k drugome licu.
b) Zbog trudnoće od drugoga.
v) Zbog bludnog i razvratnog vladanja.
g) Zbog javno poznatog i osvedočenog pijanstva.
d) Zbog prilepčive opasne bolesti.
e) Zbog dugog odlaganja venčanja.

Paragraf 71.

Ko pokraj žive žene zakone drugu uzme, i venča se, moraće ovu drugu otpustiti, koja, ako to nije znala, dobija naknadu za sve troškove, za uštrb i sramotu podnesenu. Preko toga muž potpada pod sud i kaznu, kao što će i sveštenik, ako je znao, pa venčao, ili morao znati, da je upotrebio pristojnu pažnju, ili ako propisani red nabljudavao nije, duhovnoj vlasti za to odgovarati.

Paragraf 72.

Ako mladoženja pri venčanju nije bio navršio 17. a devojka 15. godinu, onda će snažnost takvoga braka ispod ovih propisanih godina vlasti duhovnoj donesenoga, zavisiti od oproštaja Arhijerejskog. A sveštenik venčavši ako je znao, da nemaju propisani za brak godina, dolazi pod sud, kao i sami roditelji, i drugi, koji bi sveštenika prevarom na svršenje venčanja ovakvih lica naveli.

Paragraf 73.

Ako sveštenik, bez dopuštenja roditeljska ili tutorska venča momka i devojku pre navršene njihove 18. godine, brak istina stoji, no sveštenik ovakav potpada pod odgovor suda duhovnoga zbog nenabljudavnog propisa.

Paragraf 74.

Brak sa besomučnima i ludima nema sile ni važnosti, i prestaje kao da nije ni bio; a sveštenik sa znanjem takve venčavši pada pod sud i kaznu.

Paragraf 75.

Brak sa onim, koji je nesposoban i nemoćan bio dužnosti bračne izvršavati, prestaje i uništava se, pošto se onakva nesposobnost savršeno osvedoči, kao da nije ni bio. Sveštenik takvoga venčavši pod odgovor ne dolazi; jer niti je dužan, niti mu pristoji, u takav ispit upuštati se.

Paragraf 76.

Ako sveštenik silom otetu i neoslobođenu ili velikim strahom primoranu devojku venča, takav brak prestaje, kao da nije ni bio. Sveštenik venčavši, kum i stari svat padaju pod sud i kaznu, a tako i otmičari kazniće se strogo za učinjenu otmicu, kao prestupnici.

Paragraf 77.

Prevaren, koji je drugo želeo, a drugo mu je lice podmetnuto, nije dužan zadržati ga. Ako se ne tuži, no se svojevoljno skloni, neka mu bude, i brak neka je tvrd. I ako doznavši da je drugo lice, on ne prestane, no u dužnosti braka zaostane, da mu se posle tužba ne prima, počem je znao i dragovoljno se sklonio.

Paragraf 78.

Sa zločincem na robiju ili zatočenje osuđenim za vreme kazne zaključeni brak ima pravo nevina strana zahtevati da se razreši i naknada njoj da. Sveštenik dolazi pod odgovor sudski.

Paragraf 79.

Brak između hrišćana i nehrišćana nema sile ni važnosti, i uništava se kao da nije ni bio. Sveštenik pak venčavši dolazi pod odgovor i potpada pod kaznu duhovnoga suda.

Paragraf 80.

Brak između srodnika u stepenima crkvom zabranjenima, ako je sa znanjem, prestaje i uništava se i oni, koji su znali, dolaze pod odgovor i kaznu srazmernu dužnosti prestupljenoj i blizosti stepena srodstva. Ako li je u neznanju zaključen, onda se supružnici od zajedničkog života odmah razlučavaju i snažnost takvog braka zavisiće od razrešenja Arhijerejskog.

Paragraf 81.

Brak između onih, koji su zbog brakolomstva međusobnog, ili toga radi što su suprugu o glavi radili, osuđeni bili, prestaje i uništava se kao da nije ni bio.

Paragraf 82.

Brak sa onim koji je sa drugom ispitan, ili brak sa devojkom pod prstenom za drugoga, stoji u svojoj sili i važnosti. Ispit pak rečeni pada i razrešava se, i strana postojana zaostavša dobija potpunu naknadu za troškove učinjene i sramotu nanesenu.

Paragraf 83.

Pre venčanja dužan je sveštenik parohijalni momka i devojku načinom od duhovnog načelstva propisanim u tri jedno za drugim sledujuća praznična dana u crkvi oglasiti ili navesti, tj. javiti hrišćanima poimence, koji se momak ženiti, i koju nevestu za suprugu uzeti namerava, ako ne bi isti zaručnici od svog Arhijereja od oglašavanja oprošteni bili.

Paragraf 84.

Oni zaručnici, koji bi u čiju parohiju sa strane došli, niti će moći ispitani niti oglašeni biti, dokle se ne bi onde postojano stanili i dokle ne bi na njihove iz pređašnjeg mesta prebivanja nabavljene dovoljne isprave od duhovne vlasti nadležne k tome odobrenje posledovalo.

Paragraf 85.

Svaki, koji bi za kakvu prepreku, koja bi oglašenom braku preponu činila, znao, dužan je to nadležnom svešteniku bez odlaganja javiti.

Paragraf 86.

Ako bi se za vreme učinjenoga oglašenja ili posle pri samom venčanju otkrila kakva pravilna prepreka, koja bi zaručnicima zabranjivala u brak stupiti, to će sveštenik prestati od svršavanja braka i javljaće slučaj takav svojoj duhovnoj vlasti.

Paragraf 87.

Sveštenika na svršavanje braka pravilima crkvenim nedozvoljenoga naterivati, ili inače primoravati da se niko ne usudi; i koji bi to činio, podleći će strogoj kazni.

Paragraf 88.

Brak ne može zakono zaključen biti bez uzajamnog i neprinuđenog saglasja, sačetavajućih se lica; zato roditelji i svi drugi decu i mlađe stupiti u brak protiv svoje volje da ne prinuđavaju, koje se naročito pod odgovorom strogim zabranjuje.

Paragraf 89.

Otimanje devojaka radi stupanja s njim u brak smatra se kao prestupljenje, koje će se strogo suditi i kazniti.

Paragraf 90.

Ako sveštenik ne imajući Arhijerejskog oproštaja prenebregne navestiti, pa bi se posle venčanja pojavile prepone neoprostive, onda brak pada i uništava se, a sveštenik dolazi pod odgovor i kaznu; i sami zaručnici, ako im je prepona poznata bila, kao i svedoci pri venčanju, ako su za nju znali, dolaze pod odgovor i kaznu; ako li se kod duhovne vlasti prepona oprostiva pokaže, brak ostaje po dobivenom Arhijerejskom blagoslovu u važnosti, a krivci dolaze pod odgovor.

Paragraf 91.

Zakoni brak svršuje se u crkvi, u vreme crkvom za to propisano, pred dva ili tri svedoka, zajedno sa obručenjem, i u svemu shodno pravilima i obredima pravoslavne crkve. Samo po nuždi može se venčanje izvan crkve svršiti na drugom pristojnom mestu.

Paragraf 92.

Po venčanju dužan je sveštenik svaki brak u knjigu venčanih uvesti, zabeleživši ime i prezime venčanih, njihovih roditelja, i kuma, njihovo stanje i mesto obitavanja, dan venčanja, s dodatkom, koji im je brak, i sa potpisom sveštenika, koji je njih venčao.

Paragraf 93.

Brak zakonim načinom zaključeni, osim smrti jednoga supruga, kojom sam po sebi prestaje, samo se iz osobitih važnih crkvom propisanih uzroka uništiti, ili razvesti može. Ovi su uzroci u knjizi Kormčiji, koja duhovnim vlastima za upravljanje služi, izloženi, od kojih se ovde navode:
A) Uzroci zbog kojih se brak uništava:
1) Ako je u vreme venčanja muž imao živu ženu neraspuštenu, ili žena živog muža neraspuštenoga.
2) Ako momak 15. ili devojka 13. godinu u vreme venčanja navršila nije.
3) Ako je brak učinjen sa besomučnima ili ludima; na zahtevanje nevine strane.
4) Ako je sa nesposobnim i nemoćnim za izvršivanje bračne dužnosti; zahtevanje druge strane.
5) Ako je sa devojkom otetom i neoslobođenom ili neodoljivim strahom primoranom; na zahtevanje primorane strane, ili njenih najbližih.
6) Ako je drugo lice podmetnuto i nevina strana dokaže, da znati nije mogla, i da je odmah, kako je doznala, tužila se.
7) Ako je sa zločincem na robiju ili zatočenje osuđenim zaključen brak za vreme kazne, pa nevina strana zahteva.
Tako isto ako je brak zaključen s licem, koje je učinilo zločinstvo pre braka, ali je posle ovoga za isto osuđeno na robiju ili zatočenje, ako nevina strana zahteva.
8) Ako je između hrišćana i nehrišćana zaključen brak.
9) Između srodnika u stepenima crkvom strogo zabranjenima.
10) Brak između onih, koji su suprugu svome o glavi radili, bilo pre bilo posle presude toga radi nad njima izrečene, zaključeni.

Paragraf 94.

B) Uzroci, zbog kojih se brak razvodi:
1) Preljuba dokazana, kojom je vernost supružnika narušena.
2) Radenje o glavi svome suprugu, i dejstvovanje svirepim i ubitačnim sredstvima protivu života njegovog; kao i onda, ako je samo znala jedna strana o takvom zlom umišljaju i dejstvovanju drugog protiv života supruga, i otkrila nije.
3) Zločinstvo suprugom jednim učinjeno, zbog koga je kazna uzakonjena i sudom nam njim izrečena na robiju ili zatočenje duže od 8 godina, ako nevina strana za vreme dok te kazne traju ište razvod; a ako ga za to vreme ne ište, ostaje brak u svojoj sili.
4) Ako jedna strana od hrišćanskog zakona odstupi.
5) Neizvesno i zlokovarno odsustvo.

Paragraf 95.

Ako bi koji suprug ili u ropstvo pao, ili bi po svome delu sa znanjem vlasti kuda otišao, pa bi ga nestalo, niti bi se dokazalo, da je sa zlom namerom supruga svoga izneveriti kuda tumario, onda će ostavši drugi suprug tek po isteku punih 6 godina od vremena odsustva druga svog moći dati molbu duhovnome sudu poradi razvedenja braka svog, koji će sud, počem i sredstvom novina, i inače sredstvom zemaljskih vlasti odsustvujućeg potražiti, i ovaj se za jednu godinu ne nađe, niti mu se javi ili predstane, k razvedenju braka pristupiti, i ostavljenoj strani dozvolenje za drugi brak dati. No pri svem tom ako se posle ovakvoga dozvoljenja i zaključenja drugoga braka suprug odsustvujući povrati, ima vlast druga svoga, ako hoće, u brak uzeti, ako li neće, a on dobija dozvoljenje s drugim licem u brak stupiti, kao što će to u prvom slučaju dobiti i onaj, koji je inače nevin našavši se sa supružnikom ovoga u brak stupio, i s njim živeo.

Paragraf 96.

Ako li koji suprug, bez znanja i dopuštenja vlasti, iz otačastva pobegne, i neznano kuda tumari, li šta više i dovoljno bude pričine uveriti se, da je s namerom druga svog izneveriti udalio se, onda će ostavši suprug u provom slučaju po isteku 4 godine, a u drugom posle 3 godine od vremena onog udaljenja moći dati duhovnoj vlasti molbu poradi razvedenja braka, koji će sud, počem odsustvujućeg i sredstvom novina i sredstvom zemaljskih vlasti potražiti, i ovaj mu se za jednu godinu ne javi niti predstane, baš da bi se mesto njegova zadržavanja znalo, s razvedenju braka pristupiti, i ostavšoj strani, ako se dokaže da je nevina, i suprugu svome uzroka k udaljenju njegovom ne dala, dozvoljenje dati u drugi brak stupiti; niti će protivna strana, ako bi se posle toga pojavila, ovaj brak narušiti i druga svog natrag zahtevati moći.

Paragraf 97.

Ako se žena u slučaju ovakvog odsustva muževljeva bez nabljudavanja ovih pravila i bez dopuštenja vlasti preuda, i muž se prvi posle pojavi, onda muž nju ako hoće, uzima natrag, ili na svoje zahtevanje, ako se nevin nađe, on se od istoga braka razvodi i dobija pravo nanovo ženiti se. To biva i sa mužem, ako bi mu žena u ropstvo pala, ili onako odsustvovala.

Paragraf 98.

U slučaju uzroka za razvod braka svagda će se strane svom svešteniku prijaviti, koji će dužan biti njih primirivati, i ako u tome ne uspe, protojereju onog okružja uputiti ih. Ovoga će dužnost biti u triput, i to ne jedno za drugim, no u nekom srazmernom rastojanju vremena, primirenje među njima pokušavati, opomenuvši ih kako na svečano obećanje pri venčanju uzajamno dano, tako i na žalosna i štetna sledstva razvoda bračnog. Ako ih i on ne primiri, to se onda upućuju s tužbom na duhovni sud, koji će i sam najpre primirenje pokušati, pa ako ne uspe, tek onda o razvodu suditi, pošto svi dokazi toga radi navedeni budu.

Paragraf 99.

Sva dela sporna u smotrenju braka prinadleže sudu duhovnom, a tako i parnice poradi uništenja i razvoda preduzimaće se, raspravljati i rešavati od suda duhovnog propisanim toga radi redom i načinom.

Paragraf 100.

Za vreme trajanja parnice bračne, dužnost će biti suda duhovnog napred opredeliti, pripada li nevoljnoj strani pristojan užitak, koji će se po mugućstvu i imanju muževlju svetskim sudom izmeriti. Takođe ako bi dece bilo, postaraće se o međuvremenom njihovom snabdevanju i vaspitanju.

Paragraf 101.

U slučaju, ako su obe strane pod krivicom, nijedna ne dobija dopuštenje u drugi brak stupiti; ako li je jedna strana nevina, njoj će se dozvoliti u drugi brak stupiti. Nevinoj strani presudiće se sve koristi bračne po zakonu, po prirodi braka, ili po ugovoru njoj pripadajuće.

Paragraf 102.

Razlučenje od zajedničkog življenja, koje bi se po nuždi i na duže vreme sa užitkom ili bez užitka opredelilo, smatra se kao i drugi pokušaj primirenja između supružnika, koji, ako bi se opet sastali, javljaju to samo svome svešteniku, a ovaj isto dostavlja svojoj duhovnoj vlasti.

Paragraf 103.

Na razvod braka ne mogu supružnici ugovora činiti, niti se na uništenje ili razvedenje, ni privremeno, saglasiti mogu. No počem je tužba na razvod dana ili presuda izrečena, mogu se u prizrenju imanja svoga, ako s njim neograničeno raspolagati mogu, kao i užitka i snabdevanja i vaspitanja dece poravnati.

Paragraf 104.

Ona strana, kojoj je kao nevinoj dozvoljeno u drugi brak stupiti, moći će to bez svake prepone po zakonu činiti.

Paragraf 105.

Žena razvedena ili puštenica, ako je trudna, ne može pre porođaja, inače ako je trudnoća neizvesna, ne može pre navršenih 9 meseci posle razvoda, preudati se; osim ako po svedodžbi veštaka na sudu dokaže, da trudna nije, u kom slučaju po isteku 6 meseci moći će u drugi brak stupiti.

Paragraf 106.

Ako li žena ne dočekavši istečenje ovoga propisanog vremena preuda se, brak će zadržati svoju snagu, no ona se lišava sviju onih koristi koje bi od pređašnjeg muža po razvodu, i prestanku braka imala; a muž, koji takvu uzme, gubi pravo zahtevati uništenje braka iz uzroka pređebračne ženine trudnoće. I ako bi se u slučaju rođaja detinja sumnja rodila, da li nije u prvom braku začeto, mora se isto dete i njegova prava sredstvom zastupnika ili branioca pod zaštitu i obranu zakonu uzeti.

Paragraf 107.

Što se god sa namerenjem i opredeljenjem braka slaže, ono sve pripada supružnicima kao pravo i dužnosti, niti se što protivu ličnih prava ugovorom opredeliti može.

Paragraf 108.

Oba supružnika dužni su ljubavno među sobom i nerazdelno živeti, dužnosti bračne izvršavati, jedno drugom verni biti, pristojno jedno drugo predusretati i u svakom slučaju u pomoći biti.

Paragraf 109.

Osobito pak muž se smatra kao glava i starešina kuće i rodbine, i po tome njegova je dužnost poglavito kućom i imanjem upravljati, za snabdenje svoje supruge po mogućstvu starati se, nju od svake napasti braniti, i na svakom mestu zastupati.

Paragraf 110.

Supruga pak dužna je muža svoga slušati, naredbe njegove nabljudavati, za njim ići i gde on za dobro nađe, s njime onde živeti; njemu po silama svojim u otpravljanju domaćih poslova, u pribavljanju, a naročito čuvanju imanja pripomagati i kućevni red i čistotu nabljudavati, i naročito decu namirivati, u čistotu i blogonaraviju sadržavati i čuvati.

Paragraf 111.

U slučaju ako bi supružnici u zadruzi živeli, poglavito pripada pravo kućom i imanjem upravljati, i o snabdevanju starati se, starešini kućnom, koji je u dogovoru sa punoletnim zadrugarima dužan o kući i kućevnim poslovima brigu nositi; kuću pak i kućevne poslove u redu držati i čuvati, pripada naročito starešici, koju su dužne u tom prizrenju ostale ma i punoletne u kući žene slušati.

GLAVA III.

O pravima i dužnostima roditelja i dece.

Paragraf 112.

Deca ili su bračna, ili vanbračna, ili usvojena; i po toj razlici imaju različiti vid i odnošaj pravičan prema roditeljima i hraniteljima svojim.

Paragraf 113.

Bračna su deca sva ona, koja se u zakonom braku rode. Za takvu smatra zakon svu onu decu, koja se posle 180. dana od dana venčanja ili za 300. dana posle smrti muževljeve, ili konačnog razvoda bračne sveze od zakone supruge rode.

Paragraf 114.

Kad je dete ovako u zakonom braku rođeno, otac ne može o zakonitosti njegova rođaja posumnjati, niti se deteta odreći, osim jedinoga slučaja, ako jasno dokaže, da za vreme zakono određenoga roka od 180. i 300. dana, nije mu moguće bilo telesno smešanje sa suprugom svojom imati. Ni sama supruga priznanjem svojim ne može takvo dete lišiti zakonitih prava prema roditelju svome. Ni samo dokazano bludočinstvo supruge ništa protivu bračnosti deteta ne pomaže.

Paragraf 115.

Roditelji, pod kojima se razumeva otac i mati, bili oni inokosni ili zadružni, dužni su deci svojoj biti i hranitelji. Oni treba da se staraju za njihov život i njihovo zdravlje, da ih hrane i odevaju, da im telo snaže i podižu, vaspitavaju i duševne sposobnosti razvijaju, u zakonu božjem obučavaju, i naukom srce i dušu oblagorođavaju, i u poleznom trudu pridržavaju, i tako za srećni život pripravljaju, i osnov blagostanju njihovom polože.

Paragraf 116.

Ove dužnosti koje poglavito na ocu leže, ako bi roditelji očevidno prenebregavali na ubitak sreće dečije, onda ima vlast zadružni starešina, koji je za dobro vladanje i poredak kućana pod odgovorom, pristojnim načinom, koji ako ne pomaže, i samim sudskim putem, nastojati da ovi dužnostima svojim zadosta učine.

Paragraf 117.

Ove dužnosti roditeljske za izdržavanje dece traju donde, dokle god deca ne budu u stanju sama sebe izdržavati. Zakon za takav rok uzima punoletnost, ili navršenu 21. godinu kod muškaraca, a kod devojaka udaju.

Paragraf 118.

Raspra supružnička ili i sam razvod ne oslobađava roditelje od njihove dužnosti spram dece. Samo u tom slučaju potreba je iste dužnosti na oba roditelja razvedena srazmerno podeliti, tako, da ako se sami poravnali i složili ne bi, zakon uređuje, da deca muška do navršene 4., a ženska do navršene 7. godine pod materinu hranu i negu spadaju, a ostala pod očinu brigu dolaze; ako ne bi osobite okolnosti sreće radi dečije drugu naredbu iziskivale.

Paragraf 119.

Sve troškove poradi izdržavanja i vaspitanja dece dužan je poglavito otac snositi, a posle njega mati, za njom ded i baba od očine strane, a za ovima stričevi, a posle ded i baba od materine strane i ujaci; osim ako nisu u zadruzi, u kom slučaju ako uživaju imanje u zajednici dužan je starešina kućni o snabdevanju sviju starati se, i posle oca svu brigu poglavito nositi.

Paragraf 120.

Deca su dužna roditelje svoje poštovati i u svačemu njima poslušna biti, i protivu volje njihove ništa ne činiti, niti preduzimati. I tako niko nema vlast decu tuđu, izgubljenu, ili odbeglu protiv volje roditelja zadržati; no roditelji će takvu i pomoću vlasti natrag povratiti, šta više razvratnu i neposlušnu decu umerenom domaćom kaznom kaštigovati moći.

Paragraf 121.

Što god deca pod roditeljskom vlašću i njegovim upravljanjem pribave, to roditeljima svojima pribavljaju, kao god što naravno roditelji za svoju decu imanje pribavljaju, a njima ostavljaju.

Paragraf 122.

Ako bi pak deca osim roditeljska upravljanja što trudom ili poklonom, ili drugim zakonim načinom stekla i pribavila, ono se smatra kao njihova sopstvenost, premda do punoletnosti pod očino upravljanje spada. I otac je vlastan priplod dečije sopstvenosti upotrebiti na njihovo vaspitanje, glavno pak dužan je sačuvati, osim osobita slučaja ako bi se potrošak toga za osnivanje sreće detinje iziskivao, koje se onda sa dopuštenjem suda izdati može.

Paragraf 123.

Ovo se sve razumeva o mladoletnima, koje roditelji izdržavaju i snabdevaju; inače pak što god takovi svojim trudom sebi pribavi, ono je njegovo.

Paragraf 124.

Otac naročito ima vlast dete svoje nedoraslo za ono stanje života prepravljati i vaspitavati, koje on za dobro nađe. No počem dete odraste i 14. svoju godinu navrši, i sklonost k drugom načinu življenja u sebi oseti i pokaže, može pristojnim načinom ocu predložiti, i zahtevati da ga na onaj način života okrene i uputi, za koji sposobnost i sklonost ima, koje ako bez uspeha bude, moći će i samom nadležnom sudu molbu svoju toga radi predstaviti.

Paragraf 125.

Obaveze, koje bi deca bez roditeljske volje učinila, nemaju nikakve sile ni važnosti; osim ako ne bi zakoni u osobitom slučaju takve dozvoljavali.

Paragraf 126.

Otac je dužan maloletnu decu svoju u svakom slučaju zastupati.

Paragraf 127.

Roditelji nemaju prava od dece naknadu troškova, na vaspitanje njihovo učinjenih, iskati ako bi deca docnije imanja sebi pribavila.Ali ako bi roditelji u nemoć ili oskudnost pali, deca su dužna njih pristojno izdržavati i sa potrebama snabdevati.

Paragraf 128.

Vanbračno dete ili kopile je ono, koje je mati nevenčana začela i rodila. Za takvo drži se i ono, koje istina od matere venčane u braku, ali pre ili posle određenoga zakonoga roka od 180. ili 300. dana (paragraf 113) rođeno; osim ako je nedonošče, ili od oca za svoje priznato, ili otac za 3 meseca dana sudski odrekao se njega nije.

Paragraf 129.

Vanbračno dete ili kopile dužna je mati onako isto kao i bračno držati, za njegov život i zdravlje starati se, njega dobro vaspitavati, i na put vere i zakona i sreće nastaviti.

Paragraf 130.

Ko je otac vanbračnom detetu ne sme se istraživati i dokazivati, osim ako je slučaj odvođenja (paragraf 188 i 189 Kaznenog zakonika) ili silovanja (paragraf 191 istog Zakonika), pa bi se vreme zatrudnjenja podudaralo sa vremenom odvođenja ili silovanja, a i samo na tužbu onih, kojih se tiče.
Tako isto ne sme se vanbračno dete na ime koga drugoga osim na ime materine u crkvene knjige uvesti, van ako ko sam prizna da je otac detetu i odobri da se ono na njegovo ime u crkvene knjige uvede.

Paragraf 131.

Uz mater i posle matere dužan je otac dete vanbračno izdržavati. A posle njih dužna je kuća i rodbina, u kojoj se takvo dete rodi.

Paragraf 132.

Ako su bezbračni roditelji skupa i hranitelji detetu, onda im pristoje sva prava i dužnosti spram nebračnog deteta i njegova imanja, kao i bračnima. Inače pak u svima pravima prema takvoj deci preči je hranitelj nego roditelj.

Paragraf 133.

Nebračna deca ne isključuju se iz uživanja građanskih prava. Prava pak i odličja prema ocu i rodbini samo onda dobijaju, kad se zakonim putem najpre za bračnu oglase.

Paragraf 134.

Deca nebračna mogu se zakonom učiniti, i sa bračnom izravnati:; 1) Kad bi prepone bračne po glasu opredeljenja prediduće glave za uklonjive oglašene svojim putem uklonile se, i brak pređe ništavan bivši za tvrd oglasio se. 2) Kad bi roditelji takvog deteta docnije u brak među sobom stupili. 3) Kad bi na zahtevanje roditelja takvo dete bez štete trećega od više vlasti u odnošaj prava bračne dece postavilo se.

Paragraf 135.

Samo u slučaju ako se vanbračno dete propisanim načinom kao zakono i bračno oglasi, dobija i otac očinska prava nad njim. Inače ovo pripada materi, ili onome koji ga je hranio i vaspitavao, ili koji ga zastupao bude (hranitelju ili zastupniku njegovom), niti otac protiv volje materine sebi to prisvojiti može.

Paragraf 136.

Deca tuđa, ako se propisanim načinom usvoje, ravnaju se rođenoj, ili sasvim ili od česti.

Paragraf 137.

Usvojiti se pak mogu na tri načina: 1) kad čovek ili žena uzmu muško ili žensko dete mesto sina ili kćeri bez svakoga uslova i izuzetka, i onda je takvo ravno sasvim rođenom detetu, i zove se posinak ili poćerka, a roditelji poočim i pomajka.

Paragraf 138.

Ovako usvojeno dete dobija i ime i prezime svojih paroditelja, ne gubeći i svoje rodbine ime, stupa u rod njihov, a dobija sva prava, bila ona lična ili ugovorna ili nasledna, koja prema svojim rođenim roditeljima i rodbini ima, koja s tim ne gubi, no i posle zadržava.

Paragraf 139.

Ovakvo dete stupa pod roditeljsku vlast svojih paroditelja i obavezno je svima onim dužnostima, kojima je prema svojim rođenima obavezno bilo. Ostavlja i krsno ime svojih roditelja, pa slavi poočimovo i pomajčino, koje i u samoj punoletnosti zadržava, ako mu je i na volju ostavljeno preslavljati svoje krsno ime.

Paragraf 140.

Posinak i poćerka moraju biti barem 15 godina mlađi od svoga poočima i pomajke.

Paragraf 141.

Mladoletno dete protivu volje svojih roditelja, ako su u životu, ako li nisu, protivu volje tutora ili zastupnika, ne može se ovim načinom usvojiti. I sama punoletnost ne oslobađava dete od dužnosti saizvoljenje od roditelja u tom slučaju iskati, koje ne dobije, usvojenje bez sudskog opredeljenja nema sile ni važnosti.

Paragraf 142.

Ako se poočim ili pomajka u zadruzi nepodeljeni nalaze, moraju imati saizvoljenje od kućne zadruge, tj. starešine, i ostalih učesnika zakonih u pravima kućarskim. No ako ovi to ne saizvole, mogu oni na to dopuštenje od suda zahtevati, koje ako im se ipak odreče, mogu iz zadruge sa svojim delom istupiti.

Paragraf 143.

Usvojiti se može 2) sa pogodbom i na neke uslove, koji se ili s roditeljima mladoletnika, ili s tutorom i zastupnikom i sudom ili sa samim punoletnikom učiniti mogu. I prava ovoga usvojenja tumače se od česti po izloženim osnovima gornjim od česti pak po prirodi posla i pogodbe. U slučaju sumnje preče je tumačenje na korist usvojenoga nego usvojitelja.

Paragraf 144.

Ili se 3) usvojiti može bez izjašnjenja prvoga ni drugoga, i onda se takvi usvojitelji smatraju kao hranitelji, a usvojeni kao hranjenici, imajući samo pravo na pristojno idzržavanje i upućivanje, a ne na ime i ostala prava rodbinska.

Paragraf 145.

Za prvi i drugi slučaj usvojenja svagda je nužan pismen dokaz, koji će sveštenik i kmet, počem ispitaju, da li je slučaj usinovljenja, i da li kakve prepone nema, potpisati; i strane će to svom okružnom sudu radi potvrđivanja podneti.

Paragraf 146.

Ako bi ko posredstvom testamenta koga usvojiti želeo, to se onda smatra kao jednostavna volja poočima ili pomajke, za koje savršenu snagu iziskuje se još saizvoljenje druge strane, kojim je ono uslovljeno.

Paragraf 147.

Usvojenje takvo dobija silu od dana potvrđenja sudskog, osim ako se ne bi strane drugojačije izjasnile. I ovo usvojenje samo se onda raskinuti može, kad obe strane koje su utvrdile i zaključile sa dopuštenjem sudskim, od toga odstupe. I onda mladoletno dete opet potpada pod vlast svoga roditelja, koji i za vreme trajanja usvojenja svagda ostaje kao naravni zastupnik prava ugovorenih svoga deteta prema poočimu ili pomajci.

Paragraf 148.

Ovome usvojenju podobno može se posredstvom ugovora bez nepravde i štete trećem učinjene i pobratiti i posestriti. I onda se prava pobratima i posestrime po sili i izjašnjenju učinjena ugovora meriti moraju, u koliko ne bi zakonim uredbama protivna bila.

Paragraf 149.

Od ovih razlikuju se po Bogu otac, po Bogu majka, po Bogu brat, po Bogu sestra, koja samo jednu svezu ljubavi i blagodarnosti osnivaju, a u krugu prava građanskih nikakve promene ne čine.

Paragraf 150.

Kako punoletnost deteta nastane, taki i roditeljska vlast prestaje, tj. kad deca 21. godinu navrše, onda muško može izići iz kuće i za sebe na svoju ruku raditi, niti ga roditelji zadržati mogu, kao što se i ono ne može protiviti, ako ga roditelji otpuštaju ispod svoje vlasti; takođe i kći od 18. godina može se udati, niti joj roditelji zabraniti ili na put statu mogu.

Paragraf 151.

No ako bi nužda iziskivala, da dete i u punoletnosti pod roditeljskom vlašću ostane, može ga otac zadržati; no ako bi se dete sudu potužilo, dužan će biti otac uzroke toga zadržavanja navesti i dokazati, koje ako učiniti ne uzmože, gubi vlast roditeljsku. Uzroci takvi važni samo se u nedostacima telesnim i duševnim polažu, o onakvim osvedočenim postupcima, koji pokazuju, da dete bez nadzora svojim poslovima upravljati nije kadro, i samo na pogibao svoju i imanja svoga dela preduzima. U tom slučaju ostaju takva deca pod roditeljskom vlašću donde, dokle se god ovi uzroci uklonili ne bi.

Paragraf 152.

No deca mogu punoletnost dobiti i pre zakonoga roka. I ovo biva, kad na zahtevanje mladoletnika, koji treba da je 17. godinu navršio, i njegova roditelja sud odobri. Za važne uzroke opredeljuju se: kad bi muško oženjeno bilo, na svoju ruku kuću držalo, zanat ili trgovinu uredno vodilo ili službu javnu sa platom dobilo.

Paragraf 153.

Devojka još mladoletna udata izlazi ispod roditeljske vlasti, i stupa u odnošaj supružničkih prava i dužnosti supruga svoga i njegove rodbine ili zadruge. Ako li bi muž još za vreme maloletnosti njene umro, onda ona ostaje pod roditeljskom vlašću muževljevih roditelja, u pređašnjem odnošaju njegove rodbine; osim ako sama ne bi se toga odrekla, u kom slučaju opet potpada pod vlast roditeljsku svojih roditelja.

Paragraf 154.

Iz važnih i dovoljnih uzroka može se odredbom sudskom vlast roditeljska nad decom od oca i oduzeti. Takvi bi uzroci bili: kad bi otac s uma sišao, i u zgranilo ili ludilo pao; kad bi zbog učinjena zločinstva na duže od jedne godine dana u tamnici dopao; kad bi se nekud stepao, i za godinu dana ni glasa ni traga mu bilo ne bi; kad bi on kao raspikuća, propalica i skitnica sudski oglašen bio. No ako bi ove prepone prestale onda bi i roditeljska vlast opet nastala, i svoju pređašnju silu dobila.

Paragraf 155.

Ako bi otac decu zlostavljao, ili bi njih na zao put života upućivao, ili vaspitanje njihovo sasvim prenebregao, to će se moći ne samo deca i mati, no i srodnici i starešine i dobri ljudi sudu potužiti; i ako se nađe, da je tužba osnovana, takvom će se ocu vlast roditeljska oduzeti, i za decu shodna naredba učiniti.

ZAKON O STARATELjSTVU

PRVI DEO

O KRUGU RADA STARATELjSKOG SUDIJE

Paragraf 1.

Starateljskim delima upravljaće jedan sudija, koji će u dužnosti toj samostalno raditi.

Paragraf 2.

(O postavljanju starateljstva nad maloletnima staraće se onaj sudija koga bi okrugu po nadležnosti suda pripadao otac maloletnih u vremenu kad se njima starateljstvo ima da odredi; a gde bi po tome postojala nadležnost u više okruga, onda ovaj sudija, u koga je okrugu otac maloletnih najposle živeo).

Paragraf 3.

(Ako li pak otac detinji ne bi po nadležnosti pripadao nijednom okrugu, u takvom slučaju za nadležnog će se smatrati onaj sudija, u koga se okrugu otac maloletnih nalazio kad je nastupila potreba da se deci njegovoj staratelj postavi).

Paragraf 4.

(Vanbračnoj deci određivaće starateljstvo sudija, onoga okruga, koji bi za mater detinju nadležan bio).

Paragraf 5.

(Nahodčad, kojima se roditelji ne znaju, stavljaće pod starateljstvo sudija onoga okruga, u kome se ona našla budu),

Paragraf 6.

(Kad se pak punoletna lica imaju pod starateljstvo staviti, to će im takvo određivati onaj sudija, koji bi inače za njih nadležan bio).

Paragraf 7.

(No ako bi po smrti stranca ostalo maloletne dece, takvima će starateljski sudija onoga mesta, gde je isti stranac umro, postaviti samo privremeno starateljstvo, dok sud umrloga ne primi starateljstvo na sebe).

Paragraf 8.

(Sudija koji bude nadležan da postavi starateljstvo, nadležan je i da ga nastavi, ma da lice, koje se pod starateljstvo stavlja, svoje mesto življenja promeni ili se za neko vreme u inostranstvu zadržava. No ako bi se pokazalo, da će za lice, koje je pod starateljstvom stavljeno, korisnije biti da se uprava nad starateljstvom preda drugom starateljskom sudiji, to će se ovo sa saglasijem ovoga sudije učiniti. A ako se ne bi mogla saglasiti, onda će rešiti Apelacioni sud, po dostavi onoga prvog sudije, koji ima već upravu nad starateljstvom.

Paragraf 9.

(Protivu zaključenja starateljskog sudije moći će se žaliti samo Apelacionom sudu u roku od 15 dana. Žalba ova podnosi se istom starateljskom sudiji).

Paragraf 10.

(U slučaju sukoba o nadležnosti više starateljskih sudija paragraf 54 Građ. post. sud.) dužan je onaj starateljski sudija kome bi delo od drugog sudije poslato bilo, pa bi nalazio da nije nadležan, podneti delo Apelacionom sudu na rešenje).

DRUGI DEO

O STARATELjSTVU NAD MALOLETNIMA.

I. O određivanju staratelja.

Paragraf 11.

Maloletna lica moraju biti pod starateljstvom, ako ne stoje pod očinom vlašću, ili se ova nad njima iz zakonskih uzroka ne može da vrši.

Paragraf 12.

Starateljski sudija po zvaničnoj dužnosti staraće se, da ovakvim licima starateljstva postavlja.

Paragraf 13.

(Kad se pokaže potreba da se kakvom licu staratelj postavi, to će mati ili maćija malotnika dužna biti da dostavi taj slučaj svom kmetu ili opštinskom sudu ili starateljskom sudiji. To isto stoji u dužnosti najbližim u mestu srodnicima, kao i svešteniku koji vodi protokol umrlih. A kmet ili opštinski sud, bilo da su izvešteni ili da su sami sobom saznali, dužni su odmah da jave taj slučaj starateljskom sudiji).

Paragraf 14.

(Ako ovi za vremena ili kikako ne izveste nadležnog starateljskog sudiju o potrebi da se staratelj postavi, to će u slučaju oštećenja, oštećenoj pupili odgovarati za štetu, ako taj svoj postupak ne budu mogli opravdati).

Paragraf 15.

Ako se kome po presudi sudskoj oduzme sasvim ili za vreme očina vlast nad njegovom maloletnom decom, to će sud taj, čim ovakva presuda postane izvršna, dužan biti izvestiti o tome starateljskog sudiju.

Paragraf 16.

Otac, koji jedo smrti svoje imao očinsku vlast, a tako i mati, koja je do smrti svoje vršila starateljstvo nad svojom decom, ima pravo da odredi deci svojoj jednog ili više staratelja.
Ako su i otac i mati staratelja naimenovali, onda će se onaj, koga je otac naimenovao, pretpostaviti onome, koga je mati odredila.
Naimenovanje može se učiniti svojeručnim pismenom ili testamentom.

Paragraf 17.

No ako ni otac ni mati nisu nikako ili nisu u zakonoj formi staratelja odredili, to će se na starateljstvo pozivati ovim redom:
1) Rođeni otac usvojenog deteta;
2) Mati za svoju bračnu decu;
3) Deda sa očine strane;
4) Deda sa materine strane.

Paragraf 18.

Ako se starateljstvo ne mogne predati ni jednom od onih u članu 16. i 17. imenovanih lica, onda će starateljski sudija dužan biti staratelja sam da naimenuje, po sporazumljenju sa srodnicima maloletnih ili opštinskim sudom.

Paragraf 19.

U ovome slučaju starateljski sudija može više staratelja da naimenuje, ako se uprava imanja sastoji iz različitih i mlogostručnih radnji. Po pravilu postavljaće se jedan staratelj i kad ima više braće i sestara.

Paragraf 20.

Svaki je dužan ponuđenog starateljstva primiti se, ako samo ne bi bio nesposoban ili bi imao kakvih zakonih uzroka. I starateljski sudija staraće se svagda da pre postavlja ona lica, koja bi se rado primila i za koja se može misliti da će bolje vršiti starateljske poslove.
Ko bi se od te dužnosti izvlačio, starateljski sudija moći će ga na to nagoniti novčanom kaznom od 10 do 1000 gr. čar. i takovi posle odgovara za sve štete, koje bi zbog njegovog ustezanja proizišle; a uz to kao jemac i dobar stajati za ono lice, koje bi sudija za shodno našao, da mesto njega za staratelja postavi.

Paragraf 21.

Ne mogu biti staratelji ni spomoćni staratelji:
1.
Lica koja stoje pod starateljstvom;
2.
Lica koja nisu navršila 25. godina:
3.
Ženskinje, izuzimajući mater;
4.
Koji su zbog kakve krivice izgubili građansku čast, osim ako ih otac ili mati pupile odrede za staratelje;
5.
Kojima je oduzeto starateljstvo ili očinska vlast;
6.
Koji se pod stecištem nahode;
7.
Oni koji su se javno odali nemoralnom životu;
8.
Lica od starateljstva isključena ocem ili materom, koja je do smrti svoje svome detetu staratelj bila;
9.
Oni koji su u javnom neprijateljstvu živeli sa roditeljima pupile, ili su sada sa pupilom u takvom neprijateljstvu;
10.
Očuh svojim pastorcima;
11.
Vanbračni roditelji svojoj prirodnoj deci;
12.
Starateljski sudija u svome okrugu gde svoje zvanje vrši;
13.
Hrišćani nehrišćanima i obratno, van ako ih je naimenovao sam otac ili mati, ili su određeni da samo imanjem pupile upravljaju.

Paragraf 22.

Ko sa znanjem predloži starateljskom sudiji kakvo nesposobno lice za staratelja ili spomoćnog staratelja, odgovaraće pupili za štetu koja bi joj se time učinila.

Paragraf 23.

Starateljstva se mogu ne primiti:
1.
Mati;
2.
Oni koji su navršili 60 godina;
3.
Oni koji već imaju dva starateljstva ili spomoćna starateljstva. No ako bi se koji trećeg starateljstva po svom neophodnom položaju morao primiti, onda će se na njegovo zahtevanje od jednog starateljstva razrešiti;
4.
Upravitelji (rukovatelji) javnih kasa, ako je sa starateljstvom skopčana i uprava pupilskog imanja;
5.
Vojna lica, koja su u službi, ili na raspoloženju stoje;
6.
Činovnik, kad bi u koje drugo mesto premešten bio; i
7.
Sva uopšte lica, kad bi se odselila u drugo koje mesto da stalno žive, pa otud ne bi mogla vršiti starateljske poslove.

Paragraf 24.

Lica pod brojem 1, 2 i 3 čl. 23. dužna će biti u tečaju od 8 dana od kada im je saopšteno da su za staratelje postavljena, javiti se starateljskom sudiji da se starateljstva ne mogu primiti i uzroke za to prestaviti, inače prestaće im pravo, koje im je istim članom dato.
Koji su se pak jednom primili starateljstva, ne mogu ga više ostavljati, zbog ovakvih izvinjavajućih uzroka, koji bi docnije nastupili, osim slučaja tačke 4, 5, 6, i 7 čl. 23, ako bi se oni u tečaju starateljstva pojavili.

Paragraf 25.

Ako bi upravitelj (rukovatelj) koje javne kase hteo da primi starateljstvo ili da ovo produži, dužan je na to iziskati odobrenje od svoje pretpostavljene vlasti.

Paragraf 26.

Vojna pak lica, u službi ili na raspoloženju stojeća, tražiće odobrenje od Ministra vojnog.

Paragraf 27.

Lica, koja bi telesno ili duševno bolesna ili vrlo nemoćna bila, može sudija osloboditi da se starateljstva ne prime; a ako su se primila, može ih u svako vreme razrešiti.

Paragraf 28.

Staratelj i spomoćni staratelj u mesto zakletve zavetovaće se starateljskom sudiji, da će svoju dužnost savesno i pošteno vršiti.
Staratelj će dobiti starateljsko pismo u kome će biti naznačen i spomoćni staratelj.

Paragraf 29.

Ako je starateljski sudija izostavio koje lice koje je u čl. 16 i 17 označeno, pa ako protivu toga lica ne stoji nikakav zakoni osnov za isključenje, to će se ono moći žaliti Apelacionom sudu zbog toga, što je izostavljeno.

Paragraf 30.

Ako ima više staratelja, onda će oni ili svi zajedno starateljstvo vršiti ili će se podeliti po granama uprave, kako je naredio onaj koji ih je naimenovao.

Paragraf 31.

Pored staratelja, koji je od oca ili matere naimenovan, i kod svakog starateljstva što ima da upravlja imanjem koga godišnji prihodi prelaze godišnje izdatke na pupile, postaviće se uvek jedan spomoćni staratelj.
Ako starateljski sudija za dobro nađe, on će moći ovo i kod drugih starateljstava učiniti.
Kad ni otac ni mati nisu sami odredili spomoćnog staratelja, a nisu ga ni isključili, onda će takvog postaviti starateljski sudija.

Paragraf 32.

Ako je postavljeno više staratelja, koji zajednički starateljstvom upravljaju, to se spomoćni staratelj ne može određivati.

Paragraf 33.

Naimenovanje staratelja i spomoćnog staratelja vrediće za celo vreme starateljstva.

Paragraf 34.

(Propisi ovog zakona ne odnose se na maloletnu decu, koja žive u zadruzi sa punoletnima, koji bi bili sposobni da upravljaju zadrugom).

II. O pravima i dužnostima staratelja.

Paragraf 35.

Staratelj će u dužnosti svojoj raditi po ovom zakonu samostalno, kao što će za radnju svoju sam i odgovarati.
Odgovornost ta počinje od dana kad se dužnosti primi ili kad je ovu mogao da primi pa je nije hteo primiti.

Paragraf 36.

Staratelj i spomoćni staratelj dužni su starati se kao svaki dobar kućni starešina u svojim stvarima; inače odgovaraće za štetu, ako bi je svojom nemarljivošću učinili.

Paragraf 37.

Gde starateljstvo vrši više staratelja, tu će oni rešavati po većini glasova. Ako bi takva većina htela da štogod u postojećem stanju izmeni, no ne slaže se u izvršenju toga, onda će se sa starateljskim sudijom ta stvar po većini glasova rešiti.

Paragraf 38.

No ako je posao između više staratelja podeljen, onda će svaki staratelj o onome, što mu je dato, raditi sasvim nezavisno od ostalih staratelja.

Paragraf 39.

Staratelj će u ime nagrade za svoj trud dobijati po 5% od čistog godišnjeg prihoda po odbitku sviju troškova za vaspitanje i izdržavanje naslednika i održavanje njihova imanja; no ova nagrada ne sme biti veća od 24.000 gr.čar.
Gde ima više staratelja, tu će oni ovu nagradu između sebe deliti, no gde oni odvojeno i nezavisno sa imanjem masenim rukuju (čl. 38) to će svaki iz dohotka ovoga imanja kojim on rukuje i nagradu svoju primiti.

Paragraf 40.

Što bi staratelj, ili spomoćni staratelj, bilo po svojim starateljskim poslovima, ili na potrebe masene, potrošio iz svoje sopstvenosti, naknadiće mu se to iz imanja masenog.

Paragraf 41.

Ako bi staratelj učinio vanredne usluge masi, to ima pravo i na vanrednu nagradu, koja će mu se platiti iz imanja masenog, ili po zakonu, gde je ova zakonom određena, ili po veličini učinjenih usluga. No ako bi zbog ove naplate do spora došlo, sudovi će po zakonu to suditi.

Paragraf 42.

Staratelj neće dobiti nikakvu nagradu od prihoda onog imanja, koje je maloletniku na rukovanje predato (čl. 56), niti od prihoda novca kojima Uprava fondova rukuje (čl. 60).

Paragraf 43.

(Spomoćnom pak staratelju neće se nikakva nagrada odobravati).

Paragraf 44.

Staratelj se brine i o licu i o imanju pupile, osim ako ne bi za neko imanje naročiti staratelj postavljen bio.

Paragraf 45.

A kad bi naslednici imali između sebe kakve pravne poslove da svrše ili da kakav spor vode, staratelj neće moći nijednog od njih u tome zastupati, nego se ima pojedinima naročiti staratelj imanja odrediti.

Paragraf 46.

O ličnosti naslednika staratelj će se kao otac starati i ovoga prava i dužnosti izvršavati.

Paragraf 47.

U svima delima, koja bi se ticala masenog imanja staratelj je zakoni zastupnik naslednika.

Paragraf 48.

Spomoćni staratelj kontrolisaće rad onog staratelja koji upravlja. Na tu celj on ima pravo da pregleda stanje računa, koje staratelj vodi, i dokaze, koje za to ima; on je dužan da izveštava starateljskog sudiju o svemu što bi se odnosilo na povredu starateljskih dužnosti. Starateljski sudija dužan je da sasluša spomoćnog staratelja u svima slučajevima, gde je po važnsoti posla nužno njegovo odobrenje ili gde bi ovo odobrenje glavnom staratelju za pravac služilo. U svima pak slučajevima koji su ovim zakonom označeni, spomoćni staratelj radiće zajedno (neodvojeno) sa glavnim starateljem.

Paragraf 49.

O ličnostima naslednika treba voditi preče staranje nego o upravi njihova imanja.

Paragraf 50.

Ako bi se u zaostavšim stvarima oca ili zaveštatelja naslednika našle kakve pismene beleške, o kojima bi staratelj i spomoćni staratelj pribavili uverenje, da su zaista od oca ili zaveštatelja napisane, to su staratelji ovlašćeni, da se u smotrenju naslednika ili uprave imanja pridržavaju naređenja, koja bi se u tim beleškama sadržavala, pa ma ove i ne bile uredno sa potpisom i datumom napisane, niti kakva odostvorenja imale.

Paragraf 51.

Mati ako i ne bude staratelj svome detetu, opet ona za to ima pravo tražiti, da deca, pod nadzorom staratelja, budu kod nje na vaspitanju i izdržavanju, ako inače ne bi bilo kakvih važnih uzroka da joj se to ne odobri.

Paragraf 52.

Kad staratelj hoće u ime pupile kakav ugovor da zaključi, onda on treba to u ugovoru izrekom da kaže. A ako to ne učini, onda će pupila po takome ugovoru samo u toliko pravo zadobiti ili se obavezati, u koliko se iz sviju okolnosti videti može, da su ugovarači imali nameru da taj ugovor zaista za pupilu zaključe.

Paragraf 53.

Ugovori, koje bi naslednik sam učinio i obaveznost neku na se primio, vredeće ako to i staratelj odobri.

Paragraf 54.

Ako je staratelj uopšte dao jednom odobrenje nasledniku, da može stupiti u neku službu ili radnju, onda ovaj neće morati tražiti naknadnog odobrenja od staratelja ako bi zatim u drugu podobnu službu ili radnju hteo stati ili iz njih istupiti.

Paragraf 55.

Ako je naslednik dobio odobrenje od staratelja da sam na svoju ruku kuću vodi, ili kakvu javnu radnju otvori, on je time već ovlašćen da za produženje tih radnji može i druge nužne poslove samostalno svršavati.

Paragraf 56.

Pošto naslednik navrši 17. godina može mu staratelj, ako za dobro nađe, sve ili neki deo prihoda dati na slobodno rukovanje.

Paragraf 57.

(Što bi po isplati nužnih troškova, učinjenih na jednogodišnje izdržavanje pupile i upravu imanja, preteklo od gotovih novaca, mora ih staratelj najdalje za jedan mesec predati sudu).

Paragraf 58.

(Ako li staratelj propusti ili se zadocni da preteklu sumu prihoda dade sudu, to će po isteku jednomesečnog roka morati sam da plaća na istu sumu 10 na sto interesa).

Paragraf 59.

(Ako bi staratelj na svoju korist upotrebio što od masene gotovine, onda će od vremena, kad je to učinio, dužan biti platiti na iste novce po 12% interesa).

Paragraf 59a.

(U slučaju čl. 58 i 59 ovog zakona staralački sudija će rešenjem naložiti staraocu, da zadržatu ili neupotrebljenu sumu gotovine položi zajedno s interesom.
Rešenje staralačkog sudije podleži pregledu Apelacionog suda, usled žalbe staraoca).

Paragraf 60.

(Sve pupilne novce sudovi će po pravilu slati Upravi fondova na rukovanje.
Ako računopolagači bez zakonske potrebe iste novce više od 30 dana u kasi besplodno njihovom krivicom zadrže, platiće dotičnoj masi na zadržati tako novac 10% interesa godišnje, od tog roka pa dok isti novac Upravi fondova ne pošalju.
No manje kao neznatne mase: seoske do 400 dinara, varoške do 800, a beogradske do 1200 dinara, sud će po rešenju staralačkog sudije predati onima, koji se prime da pupile izdržavaju i podižu, na njihovu pismenu prostu obavezu i prosto jemstvo staralaca, ali tako da ih oni za pupile pričuvaju i da njima rukuju).

Paragraf 61.

Da bi se znalo kako se sa ovako neznatnim masama upravlja, spomoćni staratelj, ili ako ovoga ne bi bilo, nadležni opštinski sud, kome takve pupile prinadleže, motriće kako stoje ove mase kod onih, kojima su predate i poverene, pa ako bi videli, da se njima ne upravlja kako treba, već da one u opasnost dolaze, ili da se već u kakvoj opasnosti nalaze, oni će dužni biti da to odmah jave starateljskom sudiji, i to ili sami neposredno ili preko svoje sreske policajne vlasti.

Paragraf 62.

Kako se starateljski sudija ovako ili inače kako izvesti, da se sa kojom od ovakvih pupilarnih masa neuredno upravlja i one u rđavo stanje dolaze, on će se odmah postarati da stvar izvidi, i čim za potrebno nađe, tražiće da se maseno imanje intabulacijom ili inače drugim čim po zakonu za pupilu obezbedi i sačuva.
I sud će na prosto zahtevanje sudije ovakvo obezbeđenje dozvoljavati.

Paragraf 63.

Kao što je dužnost staratelja i starateljskog sudije starati se, da se od popisanog masenog imanja sve ono zadrži što se god pričuvati može, ili čim se god u korist pupile raditi i upravljati daje, - tako se na predloženje i sporazumljenjem staratelja, i kakvo pokretno imanje, kao što su npr. trgovina i novac k ovoj prinadležeći, može zadržati, da se njom na bolju i veću korist pupila rukuje i upravlja; i za takvo imanje, kao da se ono sve jedna glavnina, staratelji će dužni biti jemstvovati.

Paragraf 64.

Po pravilu, ovo jemstvo ima da bude onakvo, kakvo se po zakonu obezbeđenje traži; no izuzetno, ono može biti i prosto tj. takvo, da se jamci samo pismenim aktom sudu obavežu, da će povereno im imanje savesno čuvati i njim upravljati, i da će za to imanje svojim dobrima odgovarati.

Paragraf 65.

Starateljski sudija dužan će biti svagda dobro motriti kome će takvo imanje na upravu poveriti, i samo ako su staratelji srodnici pupile, koje već i sama krv vuče da se za njih svojski brinu, ili ako su staratelji poznati kao ljudi vredni i pošteni i u njihovoj opštini priznati i odabrani, a pri tom i dobrog stanja, ili bar takvog, da im dobra nisu jako dugovima opterećena i da kod drugih ljudi kredita imaju, - tada može im sudija zadržano pokretno imanje maseno na prosto njihovo pismeno jemstvo, bez prethodne procene njihovih dobara i intabulacije na ova, na rukovanje poveriti.

Paragraf 66.

Ako bi starateljski sudija, budi s koje strane doznao, ili iz podnesenog godišnjeg računa starateljskog uvideo, da ovo zadržano pokretno imanje u opasnost dolazi, ili da se njim na štetu mase upravlja, - on će tada moći neodložno sve zakone mere preduzeti, da se isto imanje potpuno obezbedi; a u slučaju potrebe, narediti, da se ono rasproda i u novac učini, s kojim će se posle po zakonu imati rukovati.

Paragraf 67.

Staratelj nije vlastan da čini poklone iz imanja pupile.

Paragraf 68.

Nepokretna dobra pupile moći će staratelj samo onda otuđiti ili opteretiti, ako to otuđenje po pravu traži sam smesničar radi deobe, ili ako je otuđenje, ili opterećenje nužno, te da se imanje pupile sačuva od štete, ili ako se time imanje pupile znatno unapređuje.

Paragraf 69.

Ako je zaveštatelj u smotrenju prodaje nepokretnog imanja naročito što naredio, onda se to tako i učiniti ima, osim ako ne bi docnije takve prilike nastupile, da bi ista naređenja po naslednike štetna bila.

Paragraf 70.

Propisi ovoga zakona ne odnose se na slučajeve gde bi se zaključenje sudsko iz imanja pupile izvršiti imalo.

Paragraf 71.

Samo po odobrenju spomoćnog staratelja moći će glavni staratelj:
1) prodati dragocenosti, zlatne ili srebrne stvari, ili papire i druge stvari od vrednosti;
2) naplaćivati dugove;
3) novce na zajam davati, gde mu je ovo dozvoljeno;
4) skinuti ili promenuti jemstvo, koje je dato za sigurnost tražbine;
5) primanja pupilska na drugoga preneta ili založiti.

Paragraf 72.

Ako spomoćni staratelj ne da svoje odobrenje u poslu gde je ovo nužno, glavni staratelj može se za to žaliti starateljskom sudiji. Ako sudija odobri taj posao, tim će se zameniti odobrenje spomoćnog staratelja.

Paragraf 73.

Ako spomoćni staratelj nije postavljen, onda će staratelj u svim slučajevima čl. 71. tražiti odobrenje od starateljskog sudije.

Paragraf 74.

Staratelj je dužan da traži odobrenje od starateljskog sudije:
1) kad bi se imalo nasleđeno imanje pupile da uptorebi na izdržavanje njeno, i
2) u slučaju kad bi pupila imala da produži kakvu nasleđenu radnju.

Paragraf 75.

Isto tako pored saizvoljenja staratelja nužno je odobrenje starateljskog sudije i u ovim slučajevima:
1) pri usvojenju pupile;
2) pri ženidbi ili udadbi pupile; no ovim se ne menja poslednji stav paragrafa 150. Građ. zakonika.
3) kad bi pupila htela da istupi iz građanstva srpskog;
4) kad staratelj hoće da dozvoli pupili da preuzme kakvu radnju;
5) pri otuđenju ili opterećenju nepokretnih dobara. Nepokretna dobra pupile redovno će se moći prodati samo javnom licitacijom, no mogu se i iz slobodne ruke prodati, ali samo onda, ako je izvesno da će to biti korisnije za pupilu. U ovakvom slučaju saslušaće se i srodnici;
6) za davanje nepokretnih dobara pod zakup ili kiriju na duže od jedne godine po navršetku punoletstva pupile;
7) za poravnanja o nepokretnim dobrima, o kakvom neprocenjivom predmetu, ili o kakvom predmetu koji prelazi vrednost 1000 gr. čar.;
8) u slučaju kakve parnice protivu pupile, kad hoće staratelj da prizna tužitelju traženje zbog kakvog nepokretnog dobra, kakvog neprocenjivog predmeta ili kakvog predmeta koji vredi više od 1000 gr. čar.;
9) kad se za račun pupile ima da učini kakav zajam;
10) kad bi se nasleđe bez popisa primalo ili kad se neće da primi kakvo nasleđe ili isporuka za pupilu; i
11) kad se ima da izvrši deoba kakvog imanja, koje je ostavljeno pupili u zajednici s kim drugim.
U svim slučajevima ovoga i predidućeg člana, starateljski sudija dužan je da sasluša i spomoćnog staratelja ako ga ima.

Paragraf 76.

Ni staratelj ni spomoćni staratelj ne mogu se ni po odobrenju starateljskog sudije osloboditi od odgovornosti svoje, koju u smotrenju starateljske dužnosti spram maloletnika imaju.

Paragraf 77.

Što maloletni shodno propisima ovoga zakona samostalno uradi, ili što u njegovo ime staratelj učini, to se više ne povraća u pređašnje stanje.

Paragraf 78.

Ako bi naslednik, izdavajući se za punoletnog i samostalnog, naveo koga da s njime što ugovori, to ovaj, ako bi zbog nevažnosti takvog posla pretrpeo kakvu štetu, može iz imanja oštetitelja tražiti naknadu (paragraf 917. Građ. zakonika).

Paragraf 79.

Staratelj mora podnositi sudiji račun o svojoj upravi, zajedno sa ostalim dokumentima koja bi na to imao.

Paragraf 80.

(Račun taj podnosiće svake godine u vremenu od 1 januara do 1 marta za prošlu kalendarsku godinu, ako prihodi starateljstva budu iznosili godišnje više od 1000 gr. čar.; ako su manji, onda će se podnositi račun u dve godine).

Paragraf 81.

Na računu staratelj treba da naznači, da je sve prihode u račun uzeo i da od drugog imanja i stvari, o kojima je brigu vodio, nije ništa izostalo.

Paragraf 82.

Spomoćni staratelj dužan je da ispita račun, i da na istom stavi svoje primedbe, ako bi kakve imao.

Paragraf 83.

Dokle mati sa maloletnom decom bude zajedno na imanju masenom živela, neće se račun o godišnjem prihodu polagati.

Paragraf 84.

Od staratelja, koji godišnje prihode redovno prikupljaju, a ovi prelaze godišnje izdatke na pupilu, može starateljski sudija tražiti za slučaj moguće opasnosti, da daju jemstvo, koje će im on opredeliti i koje po svome nahođenju u svako vreme povisiti može.
Dato jemstvo može se smanjiti ili sa svim otpustiti samo po dozvoljenju starateljskog sudije.

Paragraf 85.

Na zahtev starateljskog sudije staviće nadležni sud intabulaciju na nepokretno dobro starateljevo.

Paragraf 86.

Otac i mati mogu staratelja, koga bi oni naimenovali, osloboditi od dužnosti davanja obezbeđenja.
No to oslobođenje prestaje, ako za tim u ličnosti staratelja nastupe takve prilike, da se po nahođenju starateljskog sudije davanje obezbeđenja dužno pokaže.

Paragraf 87.

Troškovi oko stavljanja i skidanja obezbeđenja imaju se isplatiti iz imanja masenog.

Paragraf 88.

Rođeni otac usvojenog detata, mati i ded, kad vrše starateljske dužnosti, neće davati nikakvo jemstvo, dokle god ne bi nastupili takvi uzroci, zbog kojih bi po nahođenju starateljskog sudije nužno bilo jemstvo.

Paragraf 89.

Obveznice i druga dokumenta naslednika, kao i stvari od vrednosti, može sam sudija provostepenom sudu na čuvanje dati, a na zahtev staratelja on će morati to da učini.

III. O nadzoru starateljskog sudije nad starateljstvom.

Paragraf 90.

Starateljski sudija vodi nadzor nad starateljem i spomoćnim starateljem. On preduzima mere koje su nužne za obezbeđenje pupilskog imanja.

Paragraf 91.

Nadzor taj valja voditi o svima delima staratelja; i sudija, u celji nadzora, može za dokazane neurednosti kazniti i jednog i drugog staratelja od 10 do 120 groša čarš.

Paragraf 92.

Starateljski sudija dužan je tačno da ispita poslove starateljske u svima slučajevima ovoga zakona, i da ih odobri ako za uredne nađe. A gde on ne bi dao svoje odobrenje, gde je ono po ovome zakonu nužno, tu ni posao staratelja ne vredi.

Paragraf 93.

U važećim stvarima moći će starateljski sudija da sasluša mišljenje pupilskih, u zemlji živećih, punoletnih srodnika po krvi ili po tazbini.

Paragraf 94.

U sledećim slučajevima starateljski sudija dužan je da sasluša takvo mišljenje od srodnika, pa i samu pupilu ako ova živi u Srbiji i ima 17. godina:
1) u slučaju usvojenja pupile;
2) prilikom ženidbe ili udadbe pupile;
3) u slučaju istupanja iz srpskog građanstva;
4) otuđenja nepokretnih dobara masenih;
5) u slučaju poravnanja o nepokretnom dobru, ili kad starateljski sudija hoće da odobri staratelju da prizna čiju tražbinu odnosno imanja pupilskog;
6) da pupila nastavi ili otpočne kakvu radnju.

Paragraf 95.

Starateljski sudija ispitaće starateljske račune i dokaze za iste, i ako nađe da je sve u svom redu, ili je prema njegovim primedbama u red dovedeno, izdaće staratelju privremenu razrešitelnicu i oglasiće ih za uredne, a dokaze će vratiti.

Paragraf 96.

U slučaju gde staratelj još nije postavljen, ili gde na mesto odstupivšeg još nije naimenovan, sudija je dužan da se stara da međutim imanje maseno osigura, a naročito da ovo zatvori i popečati dokle staratelj ne bi to imanje primio.
To isto vredi i za slučaj kad za vreme starateljstva pripadne pupili kakvo nasledstvo, pa se staratelj ne nahodi u mestu gde se nalazi imanje koje se nasleđuje.

Paragraf 97.

Ako se, u slučaju člana 96. dotično imanje ne nahodi u mestu starateljskog sudije, to je dužna mesna opštinska vlast da se postara za obezbeđenje, a međutim odmah o tome i starateljskog sudiju da izvesti.

Paragraf 98.

Obezbeđenje neće se preduzimati ako se predmeti, koje bi popečatiti i zatvoriti trebalo, nahode u državini matere ili dede pupile, ili kao delovi nepodeljene zaostavštine u državini kakvoga punoletnoga srodnika pupile, s kojim ona to imanje nasleđuje; ili ako je zaveštatelj to obezbeđenje kod nasleđa, koje on ostavlja, u testamentu ili kakvoj javnoj ispravi, zabranio.

Paragraf 99.

Zaveštatelj može odrediti starateljstvo, i, zaveštenjem svojim ili svojeručnim pismenom, narediti da staratelj, kako drugim imanjem, tako i gotovinom masenom, sam upravlja; i tada će starateljski sudija voditi samo nadzor nad određenim starateljstvom. Ako, ako bi umrli isključio starateljskog sudiju od svakog nadzora nad određenim starateljstvom, onda se sudija neće po tome nikako u to mešati, osim slučaja ako bi docnije nastupile takve prilike da bi nadzor njegov u interesu maloletnika nuždan bio.

IV. O nadzoru rodbine nad starateljima.

Paragraf 100.

Otac, koji je do svoje smrti očinsku vlast imao, može u testamentu ili svojeručnim pismenom da naredi da porodični savet vodi nadzor nad starateljstvom njegove dece. On može i članove tome savetu da naimenuje.

Paragraf 101.

Ako otac nije naredio da se sastavi porodični savet, a nije to ni zabranio, onda će, po saglasnom predlogu glavnog i spomoćnog staratelja, ili više staratelja, i po dobivenom mišljenju od dotičnih srodnika (čl. 93), prvostepeni sud, obrazovati porodični savet. No ovo može biti samo tada, ako važni interesi maloletnika to ištu, naročito ako bi to bilo od koristi za upravu sa povećim nepokretnim dobrima. Ovaj će sud odrediti i članove porodičnom savetu, koji je otac naredio, a članove nije označio.

Paragraf 102.

U porodični savet mogu se uzeti samo oni srodnici, koji mogu biti staratelji.

Paragraf 103.

Porodični savet sastavljaju najmanje tri člana. Oni će se starateljskom sudiji zavetovati da će savesno i pošteno dužnost svoju vršiti.
Ako se broj članova ispod tri smanji, bilo da se ko od članova nije hteo primiti, bilo da je kogod istupio, to će ostali članovi predložiti prvostepenom sudu drugo lice na mesto onoga koje je istupilo.
Ako ne bude srodnika po krvi ili po tazbini, to će se starateljstvo podvrći nadzoru starateljskog sudije.

Paragraf 104.

U pismu, koje se staratelju izdaje (čl. 28), treba naznačiti, da će o starateljstvu i porodični savet nadzor voditi, kao i to iz kojih se članova savet sastoji.

Paragraf 105.

Porodični savet vodi nadzor nad redovnim i spomoćnim starateljem, umesto starateljskog sudije, i ima sva ona prava i dužnosti, koje starateljskom sudiji u tome pripadaju. No on (savet) nije dužan da traži mišljenje srodnika.

Paragraf 106.

Članovi porodičnog saveta odgovaraju nasledniku za štetu (čl. 36).

Paragraf 107.

Porodični savet rešava po većini glasova. No za punovažno zaključenje dovoljna su pored sudije dva člana porodičnog saveta.
Ako bi pri rešavanju bila tri ili više srodnika i sudija, pa se podele pri glasanju, onda rešava ona strana na kojoj je većina srodnika.
Porodični savet dostavljaće svoja rešenja staratelju napismeno; inače ovaj ih može smatrati kao i da ne postoje.

Paragraf 108.

Po predlogu staratelja ili kog člana porodičnog saveta, starateljski sudija saziva porodični savet. U tome savetu predsedava i upravlja starateljski sudija, a glavni i spomoćni staratelj imaju samo savetujući glas.

Paragraf 109.

Porodični savet nema vlasti da kazni glavnog ili spomoćnog staratelja. On može u tom smislu svoj predlog učiniti starateljskom sudiji, i ovaj će sam o tome rešavati.

Paragraf 110.

Član porodičnog saveta može se otpustiti samo iz onih uzroka sa kojih i staratelj. Prvostepeni sud rešenjem svojim otpušta članove porodičnog saveta.Ako kod kakvog člana postoji uzrok sa koga bi se on otpustiti mogao, to su ostali članovi dužni da dostave taj slučaj prvostepenom sudu.

V. O prestajanju starateljstva.

Paragraf 111.

Starateljstvo prestaje kad pupila punoletna postane ili za punoletnu oglašena bude, ili se pod očinsku vlast vrati.

Paragraf 112.

Pošto maloletnik navrši 17 god. starateljski sudija može ga oglasiti za punoletna, ako se na to saglase glavni i spomoćni staratelj, i ako su o tome saslušani srodnici (čl. 93) ili postavljeni porodični savet.

Paragraf 113.

Kad se maloletnik po dozvoljenju starateljskog sudije oženi, onda se smatra kao da je i za punoletnog oglašen.

Paragraf 114.

Maloletnik, koji je za punoletnog oglašen, moći će samo po odobrenju za to postavljenog staratelja imanja i starateljskog sudije nepokretno imanje otuđiti ili opteretiti.

Paragraf 115.

Umre li glavni ili spomoćni staratelj ili se iz starateljstva otpuste, mora se odmah na njihovo mesto nov staratelj postaviti.
Ako li ima više staratelja, pa koji od njih umre, ili se otpusti, onda se zbog toga ne mogu i ostali od starateljstva razrešiti.
Spomoćni staratelj pak neće se takođe ni onda otpuštati, ako bi se godišnji prihodi maloletnika umalili.

Paragraf 116.

Staratelj, koji radi protivno dužnosti svojoj, pošto bude zato na odgovor uzet, otpustiće se. No pre toga saslušaće se o tome spomoćni staratelj i porodični savet, ako ga ima.

Paragraf 117.

Starateljski sudija otpustiće staratelja, koji u tečaju starateljstva za to nesposoban postane, ili je već, i pored te nesposobnosti, za staratelja postavljen.

Paragraf 118.

Ako se kakvome rukovatelju javnih kasa, ili kakvom vojnom licu, ne dopušta da se starateljstva primi, ili da isto produži, to će se ovi, ako su postavljeni, otpustiti.

Paragraf 119.

Ako se mati, koja je za staraoca postavljena, preuda, onda će sudija rasuditi, da li će za decu korisnije biti da se mati od starateljstva razreši i drugim zameni, ili da se i dalje za staraoca zadrži. Ako se mati za staraoca zadržava njoj će se svagda postaviti pomoćni staralac, no taj ne sme biti njen drugi muž.

Paragraf 120.

Ako je otac ili mati maloletniku odredila staratelje tek od nekog izvesnog vremena, to će se u to vreme dotadašnji staratelj otpustiti pošto se taj određeni primi starateljstva.

Paragraf 121.

Pre no što se staratelj otpusti, valja saslušati i mišljenje spomoćnog staretelja i određenog porodičnog saveta o uzrocima, sa kojih se staratelj otpušta.

Paragraf 122.

Propisi, koji vrede za otpuštanje glavnoga staratelja, vrede i za otpuštanje spomoćnog staratelja. U mesto spomoćnog staratelja saslušaće se glavni staratelj.

Paragraf 123.

Otpušteni staratelj moći će se za 15 dana, od kad rešenje primi, žaliti Apelacionom sudu protiv rešenja kojim se otpušta.

Paragraf 124.

Staratelj će, pri predavanju svoje dužnosti, vratiti starateljsko pismo, a imanje, kojim je upravljao, predaće bivšem maloletniku ili njegovom zakonom zastupniku, ili novopostavljenom staratelju, i za 2 meseca će glavni račun položiti.

Paragraf 125.

Za naslednike umrlog staratelja počinje dvomesečni rok od dana smrti ovoga; a ako nasleđe primaju sa popisom, onda od dana kad se izjasne da nasleđe primaju.

Paragraf 126.

Staratelj se ne može osloboditi da poslednji (zaključni) račun ne polaže, osim slučaja čl. 99.

Paragraf 127.

Spomoćni staratelj staviće svoje primedbe na glavni račun, i dužan je na zahtevanje dati objašnjenje o svome spomoćnom starateljstvu, kao i o starateljskoj upravi sa imanjem.

Paragraf 128.

Glavni račun staratelj će predavati pupili ili njenom zakonom nasledniku ili zastupniku pred starateljskim sudijom, kada će se i starateljska akta izneti.

Paragraf 129.

Pri primanju računa, na ono, što su staratelju izdane privremene razrešnice od starateljskog sudijem, moći će se samo takve primedbe činiti, kojima bi se dokazivalo da je staratelj što nepažnjom svojom učinio, za koju je po zakonu odgovoran; ili da dokazi nisu istiniti; ili da su pogreške u računu učinjene; ili primanja nisu tačno uračunjena.

Paragraf 130.

Računoprimalac, po primljenom računu, izdaće kvitu i razrešnicu bivšem staratelju, ako je starateljstvo svršeno, pa i spomoćnom staratelju i starateljskom sudiji o tome, kako je verno i tačno vršeno starateljstvo i imanje mu uredno predato.

Paragraf 131.

Kvitu i razrešnicu ne može naslednik odbijati da ne izda zbog primedbi protiv pojedinih stvari, nego za ove može zadržati sebi pravo da osobeno traži objašnjenje i zakono zadovoljenje.

Paragraf 132.

Ako se kvit i razrešnica neće da izda, to glavni staratelj, spomoćni staratelj i starateljski sudija imaju pravo da sudskim putem traže da im se kvita i razrešnica izda.

Paragraf 133.

Kvita i razrešnica ne oduzima računoprimcu pravo na traženje naknade iz takvih dela ili stvari, koja u položenom računu i u primedbama na to učinjenim nisu spomenuta.

Paragraf 134.

Kvita i razrešnica moći će se samo zbog prevare ili zbog računske pogreške osporavati.

Paragraf 135.

Čim je staratelju kvita i razrešnica izdata, to će mu se dato jemstvo vratiti, i intabulacija, ako postoji, skinuti. Ako su na kvitu primedbe činjene, to će staratelj moći da zahteva da mu se vrati jemstvo do srazmerne količine.

Paragraf 136.

Kad staratelj umre, naslednici ili zadrugari njegovi ako su punoletni dužni su da o tome odmah izveste starateljskog sudiju i započete, odlaganja netrpeće poslove, dotle da nastave dokle starateljski sudija ne naredi šta treba. Oni će istog sudiju da izveste i o tome, kakve poslove oni nastavljaju.

TREĆI DEO

O DRUGIM NAČINIMA STARATELjSTVA.

Paragraf 137.

(Kad se, u slučaju potrebe, punoletna lica pod starateljstvo stavljaju, postupiće se i tu po pravilima, koja su ovim zakonom propisana o starateljstvu nad maloletnicima).

Paragraf 138.

(Punoletnima, koji pod starateljstvo dođu, postaviće se otac ili mati, ili muž i žena jedno drugom, za staratelje, ako samo ne stoje zakoni uzroci, sa kojih bi ovi za to nesposobni bili. Ovakvi staratelji oslobađaju se od davanja obezbeđenja i polaganja godišnjih računa).

Paragraf 139.

(Punoletna lica, koja ne stoje pod očinskom vlašću, a proglašena bi bila da su duševno bolesna ili inače nemoćna, moraju doći pod starateljstvo).

Paragraf 140.

Kad se preduzme izviđenje, da se ko zbog duševne bolesti, ili nemoći, pod starateljstvo stavi, starateljski sudija imaće takvima postaviti staratelja privremeno.

Paragraf 141.

I ona punoletna lica koja su gluvonema i ne mogu se sredstvom znakova razumeti, ili, koja su slepa i gluva, ili slepa i nema, moraju takođe pod starateljstvom biti, ako ne stoje pod očinskom vlašću.

Paragraf 142.

Gluvonemi, koji se sredstvom znakova mogu razumeti, a ne stoje pod očinskom vlašću, ako zatraže, mora im se starateljstvo postaviti.

Paragraf 143.

(Nad onima koji su zbog duševne bolesti, ili nemoći, pod starateljstvo stavljeni, dignuće se takvo kad se sudsko-lekarskom istragom osvedoči da su ozdravili).

Paragraf 144.

I oni, koji su za raspikuće proglašeni, a ne nalaze se pod očinskom vlašću, dolaze takođe pod starateljstvo.
Kako se protivu koga preduzme izviđenje da se zbog rastočavanja za raspikuću proglasi, starateljski sudija preduzeće odmah nužne mere za osiguranje imanja takvog lica.

Paragraf 145.

(Proglašeni za raspikuću oslobodiće se od starateljstva, kad srodnici njegovi za to mišljenje dadu (čl. 93), i starateljski sudija uveri se da se on zaista popravio).

Paragraf 146.

Starateljski sudija trebaće svagda da obznani preko novina i kad se protiv raspikuće starateljstvo postavlja i skida.

Paragraf 147.

Onim punoletnim licima, koja ne stoje pod očinskom vlašću i za koja se za godinu dana ništa ne sazna gde su i kako su; ili, koja su sprečena da se vrate, i da sa strane imanjem svojim sama upravljaju, ako nisu sebi odredila punomoćnika za upravu nad imanjem, mora se radi toga staratelj postaviti, a ako bi im godišnji prihodi prelazili 5.000 gr. čarš. onda i spomoćni staratelj.

Paragraf 148.

Po pretstavljenoj nužnoj potrebi može svaki, koga bi se stvar ticala, tražiti kod starateljskog sudije, da se odsustvujućem licu staratelj postavi.

Paragraf 149.

Pri važnim uzrocima može se odsustvujućem i pre godine dana staratelj postaviti.

Paragraf 150.

Ako bi spram lica, koje je odsustvujući za punomoćnika odredio, nastupile takve prilike, koje bi punomoćstvo poništavale, ili bi se ovo opozvati imalo, onda će se odsustvujućem staratelj postaviti.

Paragraf 151.

Staratelj odsustvujućega može za ovoga privređivati i nasleđa primati, no svagda sa popisom imanja koje se nasleđuje.

Paragraf 152.

Starateljstvo nad odsustvujućim prestaće: kad se odsustvujući vrati, ili kad za upravu svoga imanja punomoćnika odredi, kao i kad se dokaže da je odsustvujući umro ili se sudski za umrloga, ili odsustvujućeg, ili nestalog oglasi.

Paragraf 153.

I stavljanje i skidanje starateljstva nad odsustvujućim ima se svagda javno obznaniti.

Paragraf 154.

Po propisima ovoga zakona, starateljski će sudija prema paragrafu 17. Kaznenog zakonika, po zvaničnoj dužnosti, postavljati staratelje deci i nad imanjem onih, koji su na robiju ili zatočenje osuđeni.

ČETVRTI DEO

O UPRAVI SA IMANjEM

Paragraf 155.

Staratelji imanja postavljaće se za pojedine poslove, ili za neki određeni krug poslova, i za njih u odnosu na ove poslove i dela vrediće po potrebi pravila o starateljstvu nad maloletnima.

Paragraf 156.

Spomoćni staratelj postavljaće se samo tada, ako je staratelju imanja stalna uprava poverena i prihodi istoga iznose više od 5.000 gr. čarš. godišnje.

Paragraf 157.

Ko pod starateljstvom stoji, ili ko ima da se pod isto stavi, dobiće staratelja imanja, ako je njegov staratelj zakonim uzrocima sprečen da vrši svoju dužnost, naročito ako bi sopstveni interesi starateljski dolazili u sukob sa interesima onoga, koji je pod starateljstvo stavljen; ili ako bi ko drugi, koji je maloletniku, ili onome, koji pod starateljstvom stoji, zaveštao imanje svoje i svojom naredbom isključio određenog staratelja; ili ako se određeni staratelj ne može još starateljstva da primi.
Ovaj staratelj stajaće pod nadzorom spomoćnog staratelja, koji je pored glavnog staratelja postavljen.

Paragraf 158.

Maloletnom detetu, koje pod očinskom vlašću stoji, postaviće se staratelj imanja, ako bi se interesi detinji sa interesima očevim sukobljavali, ili ako bi otac sa imanjem takva naređenja hteo da učini, za koja on po zakonu sam ne bi vlastan bio; isto tako ako bi detetu imanje kakvo pripalo, gde bi otac od uprave morao biti isključen, kao i kad bi otac osporavao detetu da je zakonito.

Paragraf 159.

Ko ostavi kakvo imanje onome, koji stoji ili koji se ima staviti pod starateljstvo, ili ostavi imanje maloletniku, koji pod očinskom vlašću stoji, - može da naimenuje staratelja za to imanje, i da ovoga oslobodi da ne daje osiguranje; no i u ovom slučaju vredi naređenje prvog odeljka člana 86.

Paragraf 160.

Začeto dete dobiće staratelja imanja na slučaj, ako mati njegova ne bi bila pod zaštitom muža, oca ili staratelja.
Upravu imanja može predložiti trudna žena, ili ona lica, čija bi se prava rođenjem deteta okrnjiti mogla, a takva uprava može se i po zvaničnoj dužnosti narediti.

Paragraf 161.

Ako je naslednik nepoznat, onda se mora zarad održanja posmrtnog imanja do određenja naslednika postaviti staratelj imanja.

Paragraf 162.

Uprava imanja prestaće čim i uzrok, zbog koga je naređena, otpadne; uprava imanja, koje bi imalo pripasti utrobnjem plodu, prestaće naročito kad se dete rodi, ili se jasno pozna da se porođaj ne može očekivati.

PETI DEO

ZAKLjUČENjE

Paragraf 163.

Zakon ovaj počeće da važi od 1. januara 1873. god., i tada gube zakonu silu glava IV zakonika građanskog, kao i sva ostala zakona naređenja koja su protivna ovom zakonu.

Paragraf 164.

Kad ovaj zakon počne važiti, prvostepeni će sudovi predati sva pupilska dela, koja se kod njih u tečaju nahode, starateljskome sudiji, koji će u istima prema zakonu nastaviti dalju radnju.

Paragraf 165.

Svi pupilski novci, koji se kod Uprave fondova nalaze, ili se kod suda zateknu ili se pribrati imaju po naredbama sudskim do svršetka 1872. god. izdatim, ostaće i dalje na rukovanju kod Uprave fondova ili okružnih (državnih) štedionica.
Preporučujemo Našim ministrima: pravde, vojnom, finansije i unutrašnjih dela, da ovaj zakon obnaroduju i o izvršenju se njegovom staraju; vlastima pak zapovedamo, da po njemu postupaju a svima i svakome da mu se pokoravaju.

ČEST DRUGA

O PRAVIMA STVARNIM.

ODELjAK PRVI

GLAVA I.

O STVARIMA I PRAVIMA NA STVARI.

Paragraf 182.

Pod imenom stvari razume se u zakonom smislu sve ono, što nije čovek, ili nije lice, i na potrebu čoveku služi.

Paragraf 183.

Stvari, koje na potrebu čoveku služe, mogu se u raznom vidu smatrati, i po tome, radi jasnoga pojma i zakone upotrebe, dele se na razne rodove koji se ovde opredeliti moraju.

Paragraf 184.

Ako takve stvari u oči i ostala čula padaju, zovu se telesne, kao što je zemlja, kuća, vinograd, voćnjak, alat, plod, odelo i dr., ako li pod čula ne spadaju, zovu se bestelesne, kao na pr. pravo lovačko, pravo ribolova i dr.

Paragraf 185.

Stvari one, koje se ne mogu s jednoga mesta na drugo krenuti, ili premestiti, a da se u svojim sastavnim čestima i izgledu ne naruše, jesu nepokretne. Koje se pak u celosti svojoj mogu premestiti, one su pokretne.

Paragraf 186.

Stvar može po sebi pokretna biti, i opet u zakonom smislu kao nepokretna smatrati se, koje biva kad se ili zakonom opredeli ili sam imalac stvari uredi, da ona kao pridodatak nepokretne stvari bude; i onda se takav pridodatak kao i sama stvar za nepokretnu stvar drži. Tako je pripadnik i priraštaj, dokle je god neotcepljen od stvari, tako i sve ono, bez čega se stvar upotrebiti ne može, ili je zakon ili imalac za neprestanu stvari upotrebu opredelio.

Paragraf 187,

Trava, drva, plodovi i sve što zemlja izdaje, je nepokretno dobro, dokle se god od zemlje ne odvoji. I same ribe u vodi, i divljač u šumi postaju tek onda pokretnim dobrom, kad se riba ulovi i divljač uhvati ili ubije.

Paragraf 188.

Ona hrana, drvo, pića, stoka, les i težački alat, i svi zanatski ili fabrični i rukodelni alati, koji su za običnu upotrebu stvari ili domovodstva potrebni, smatraju se kao njihov pridodatak, sledstveno kao nepokretna stvar.

Paragraf 189.

I ona se svaka stvar za nepokretnu smatra, koja je sa glavnom stvari skopčana tako, da se bez narušenja glavne stvari od nje odvojiti ne bi mogla; tako su sve kuće i ostale zgrade i zdanja, tako i sve, što je u zemlji ukopano ili uzidano, ili prilepljeno ili prikovano, kao: kazani, uzidani rafovi, i sve, što je za običnu potrebu celoga opredeljeno, kao: đeram, kabao, uže, lanac na bunaru itd.

Paragraf 190.

Prava se smatraju kao pokretne stvari, van ako nisu sa nepokretnim dobrom skopčana.

Paragraf 191.

Više stvari skopčanih pod jednim imenom čine jednu samo stvar, i smatraju se kao jedno celo.

Paragraf 192.

Stvari, koje se mogu upotrebiti da se ne potroše, nazivaju se nepotrošne, koje pak bez potroška koristi obične ne čine, zovu se potrošne.

Paragraf 193.

Koje se stvari cena ispitati i opredeliti može po vrednosti drugih stvari, one se zovu procenjive, inače su neprocenjive ili bescene.

Paragraf 194.

Kad se vrednost stvari opredeli, zove se njena cena, koja ako se uzme obična korist po mestu i vremenu u rasuđenje, cena je obična; ako li se i druge osobite okolnosti, svojstva i ugodnosti lične u prizrenju uzmu, onda postaje cena vanredna. Gde drugo što ugovoreno nije, razumeva se cena obična.

Paragraf 195.

Stvari one, koje nikom ne prinadleže, no koje svačije biti mogu, ko ih pre zauzme, zovu se puste ili ničije. Stvari, koje svi upotrebiti mogu, i niko nikoga isključiti od njih ne može, zovu se svačije, kao drumovi, putovi, reke, obale reke. Što je za opštu upotrebu narodnu opredeljeno, ono je narodno dobro.

Paragraf 196.

Privatna su dobra ona, koja pripadaju jedinstvenim licima. Za jedinstvena lica uzima se i narod u skupi, i priviteljstvo u prizrenju svojih sopstvenih dobara. Od ovih se razlikuju dobra opštinska, koja na upotrebu opštine služe, i opštinska kasa, koja na podmirivanje opštinskih potreba služi.

Paragraf 197.

Prava na stvari mogu biti takva, da se samo na stvar odnose, ne uzimajući u prizrenje ono lice čija je stvar, i ta su prava čisto-stvarna, koja u sebi zaključuju pravo državine (pritežanja), pravo baštinsko (sopstvenosti), pravo zaloge, službenosti, i nasledstva. Gde se pak kod prava na stvari uzima i lice, čija je stvar, u prizrenje, ona su prava lično-stvarna.

GLAVA II.

O DRŽAVINI I PRAVU DRŽANjA.

Paragraf 198.

Kad jednu stvar držiš, i volje imaš zadržati je za sebe, i to zgodnim znakom označiš i pokažeš, ti si držalac ili pretežalac takve stvari.

Paragraf 199.

Tako ćeš od pokretne stvari, kao novca, hrane, marve itd. držalac ili pritežalac biti, kad to u rukama svojim imaš, u svojoj kesi, vreći, u kući itd. i to držiš kao svoje, i to će biti tvoja državina; od nepokretne pak stvari, kao kuće i kućišta, njive, livade, voćnjaka, vinograda, bašte, vodenice itd. onda si držalac ili pritežalac, kad zauzmeš, obeležiš, kao zagradiš, okrečiš, zasadiš, izradiš itd.
Ako su stvari bestelesne, kao prava, onda ćeš držalac ili pritežalac biti, kad ih uživaš u svoje ime.

Paragraf 200.

Državina onda je tvrda, i ima silu i važnost, kad je pravična tj. na pravu osnovana, koja će onda biti, kad tuđa prava s tim ostaju nevredima, niti se narušavaju.
Tako, stvari koje nisu ničije, svaki slobodno i pravično zauzeti može. Ako li su stvari tuđe, bez volje onoga čije su, ili bez presude sudske ili opredeljenja zakona, ne možeš ih zauzeti ni pravično držati.

Paragraf 201.

Kad jednu stvar pravično držiš, imaš prava držati je, i drugoga odbiti i isključiti. Ako li ti imaš pravo na državinu ili pritežanje, a drugi stvar drži, to silom nisi vlastan onoga iz državine izbiti i isključiti, nego ćeš od suda pomoći tražiti.

Paragraf 202.

Gde se raspra o pravu na državinu digne, pa se sumnja rodi, onda se drži, da je na onoga strani pravo, koji upravo stvar drži. Onaj kome to drago nije, i protivslovi, neka protivno dokaže.

Paragraf 203.

Koji jednu stvar drži kao svoju, ne znajući da je tuđa, onaj pošteno misli, i jest pošten ili savestan držalac ili pritežalac; koji pak zna ili po okolnostima doznati može da je ona stvar tuđa, i opet je ne pušta, onaj pošteno ne misli, i jest nepošten ili besavestan držalac ili pritežalac.

Paragraf 204.

Pri vraćanju i naknadi razlika se čini po zakonu između savesnog ili besavesnog držaoca ili pritežaoca. Onaj, tj. pošteno misleći, vraća stvar, pa više ništa; za ono, što je upotrebljavao, uživao, trošio ili potrošio stvar, nije dužan odgovarati; jer njemu pripadaju svi plodovi već sabrani, i sve druge uživane koristi za vreme svoga pritežavanja; šta više, njemu pripada i naknada za trošak poradi obdržavanja i veće plodorodnosti učinjeni, u koliko je s tim cena iste stvari porasla. Preko toga takovi ima prava i onu cenu, koju je za stvar dao, natrag zahtevati. Ovoga svega prizrenja besavesni pritežalac lišava se: jer on ne samo sve izgubljeno pokraj stvari naknaditi, no i onu korist, koju bi prvi pritežalac imati mogao, popuniti mora, po običnoj proceni veštaka.

Paragraf 205.

Ako li je besavesni pritežalac još preko toga zabranjenim ili zločinim načinom na državinu tuđe stvari došao, onda će po onoj ceni, koju sam pritežalac iz osobita za sebe uvažavanja polagao bude, naknadu učiniti dužan biti. U prizrenju pak osobitog troška za dobro stvari učinjenog smatraće se kao onaj, koji se bez naloga i punomoćstva za tuđu stvar zauzeo.

Paragraf 206.

Kad zadružna kuća, ili družina zajedničara, ili opština jedna, ili i samo privatiteljstvo što tuđe drži, onda se savesnost ili besavesnost onih u prizrenje uzima, koji imenom njihovim drže, i koji su za to zadruzi i ostalim zajedničarima pod odgovorom.

Paragraf 207.

Ako ko i savesno jednu stvar drži opet od onoga dana, kad je od pravog pritežaoca sudski na vraću opomenut, smatra se kao i besavesni pritežalac, o odgovara za sve kao i ovaj.

Paragraf 208.

Gde god tvoju stvar nađeš i poznaš, možeš je natrag iskati, i tebi se tvoje vratiti mora. Ali silom da ne uzimaš, osim ako nije na obrani ili na gonjenju. Inače, ako ti drugi ne pušta stvar, da ga sudom imaš naterati.

Paragraf 209.

Kad se dva ili više njih prepiru o tome, kome državina stvari jedne pripada, do presude pričuvaće je sud, ili onaj čijim imenom kogod stvar drži.

Paragraf 210.

Kako stvar izgubiš ili ostaviš, tvoja državina prestaje. Ali pravo za to ne prestaje, no stoji, dokle god volja traje. Jer ako se stvar nađe, ili se takav na svoje vrati, opet državinu dobija, niti smeta, što upotrebljavao i uživao nije, osim slučaja zastarelosti.

GLAVA III.

O SVOJINI T.J. PRAVU SOPSTVENOSTI, NAROČITO PRAVU BAŠTINSKOM.

Paragraf 211.

Sve stvari, dobra, i prava, koja Srbinu prinadleže, jesu njegova svojina ili sopstvenost, koje će reći, da je svaki Srbin savršeni gospodar od svojih dobara, tako, da je on vlastan, ova po svojoj volji uživati, s njima po volji raspolagati, i svakoga otuda isključiti, naravno po propisu zakona.

Paragraf 212.

Pravo sopstvenosti na proizvode sila čovečijih, i ostale pokretne stvari koje se silama čovečijim pridržavaju, osniva se na samoj prirodi, sledstveno već je to zakonom prirodnim opredeljeno; pravo pak sopstvenosti na nepokretna dobra, kao zemlje zasađene i naročito nezasađene, obezbeđeno je Ustavom zamaljskim i zakonom građanskim.
Ovo pravo sopstvenosti na nepokretna dobra, naziva se pravo baštinsko, ili jednom rečju baština.

Paragraf 213.

Kao god što su spahiluci, timari i zijameti ukinuti u Srbiji, tako niti ih ima, niti se unapredak uvesti mogu, no svaki je Srbin od svoga dobra (mala) savršeni gospodar, ili pravi baštinik, u kome se zakonom obezbeđava i zaštićava.

Paragraf 214.

Ograničenost prava sopstvenosti nikad se ne predpostavlja, no koji bi takvu potvrđivao, mora nju dokazati.

Paragraf 215.

Stvar jedna pokretna ili nepokretna može i nekolicini prinadležati, i onda se oni na celu stvar odnose kao jedno lice. I pravo njihovo biva pravo zajedničko, ako nije kome od njih osobita čest naznačena, koja isključivo njemu i prinadleži.

Paragraf 216.

Ko je gospodar od stvari kakve, taj ima pravo i upotrebiti, i uživati je, i svaku korist od nje vući; a i po svojoj volji ne upotrebiti, ne uživati, sasvim ili od česti na drugoga preneti. Ko je tome protivan, ili ko to sebi prisvojava, mora dokaza imati, ili u zakonu, ili u izjašnjenoj volji gospodara.

Paragraf 217.

Niko ne sme naterati drugoga, da svoju stvar, ili svoju baštinu ili jednu čest ustupi, bilo badava, bilo u promenu ili za novce. Samo ako bi opštenarodno blago iziskivalo, i to bi Knjaz u saglasju sa Savetom za dobro i pravo našao, da se čije dobro na opšte blago zemlje i naroda upotrebi, mora pojedini žitelj opšte blago svom sopstvenom pretpostaviti, i svoje dobro državi ustupiti, počem potpunu naknadu za to od države dobije.

Paragraf 218.

Ako ti tvoju stvar kod drugoga nađeš i poznaš, a ti je nisi ustupio, imaš prava iskati na sudu, da ti se tvoja stvar izda.

Paragraf 219.

U tom slučaju moraćeš na sudu dokazati, da je stvar tvoja, i kod koga se nalazi. Koje ako jasnim znacima pokažeš, stvar ćeš tvoju dobiti.

Paragraf 220.

Ako se dokaže, da je kupac pokretne stvari imao osnova posumnjati se o poštenju prodavca, bilo to po ličnim svojstvima prodavca, bilo po njegovoj radnji ili po retkosti i osobenosti stvari, ili po niskoj ceni, ili po vremenu, mestu i načinu prodaje, ili po drugim okolnostima, ili kupac ne zna da imenuje lice od koga je kupio, ili kaže da je kupio od koga, koji je umro ili u svet otišao, i ne može da se ispita, a kupovinu i ne može dokazati, - dužan je ne samo stvar povratiti bez naknade njenom pređašnjem gospodaru, nego će i svu štetu i izgubljeni dobitak naknaditi kao besavestan kupac.
A ako je kupac pokretnu stvar pribavio od lica i na način, po kome se on nije mogao posumnjati o poštenju prodavca, onda kao savestan kupac dužan je stvar, no samo tako povratiti, ako bi mu sopstvenik naknadio ono, što je za nju dao i na nju potrošio.

Paragraf 221.

No ako bi takovi optuženi, kod koga se tuđa pokretna stvar našla, dokazao, da je on tu stvar kupio ili na javnoj prodaji, ili od trgovca, koji obično s takvim stvarima trguje, ili od zanatlije, koji takve stvari pravi, ili od onoga, kome je gospodar istu stvar na poslugu, ili na ostavu, ili u zalogu dao, ili kome bi stvar ista pod kakvim god vidom poverena bila tako, da kupac o njima nije mogao zlo pomisliti, ili o poštenju njihovom posumnjati, onda tužitelj tu stvar, ako je tuženi svojevoljno ne pusti i s naknadom se od svojih predaka ne zadovolji, sudom dobiti neće, nego će pravo imati naknadu tražiti od onih, koji su odgovarati dužni.

Paragraf 222.

Što se ne da razlikovati, ono se ne može kao svoje ni tražiti; nego se samo naknada od onoga, koji je za to odgovarati dužan, putem sudskim iskati može.

Paragraf 223.

Svaki, u koga se rukama, ili u čijoj se državini stvar jedna nalazi, drži se sa poštenog držaoca, dokle se god protivno ne dokaže. Samo dokazano jače pravo može koga iz držanja stvari jedne izbiti. U slučaju ravnog prava prvenstvo pripada pritežiocu stvari.

Paragraf 224.

Ako optuženi trag stvari zameće: govori, da stvar nije kod njega; ili je ista stvar kod njega bila, a kako je tužitelj tužio, a on je nju uklonio, ili od sebe odmetnuo; on se već zato svakoga prizrenja lišava, i stvar se od njega oduzima, i tužitelju kao pravom gospodaru predaje.

GLAVA IV.

O PRIBAVLjANjU STVARI.

Paragraf 225.

Da ko postane gospodarom kakve stvari, mora takvu sebi zakono pribaviti.

Paragraf 226.

Za svako zakono pribavljanje stvari jedne iziskuje se punovažan osnov i zakoni način.

Paragraf 227.

Kao što su stvari različitoga roda i reda, tako su i načini, kojima se iste pribavljaju, različni.

Paragraf 228.

Neke stvari, koje ni u čijoj vlasti nisu može svaki zauzeti i zadržati, i tim samim one prelaze u njegovu sopstvenost, i on postaje njihovim gospodarom.

Paragraf 229.

Pusta mesta nisu ničija, i takva svaki zauzeti i osvojiti može.

Paragraf 230.

Za pusto mesto drži se i ono, koje je svojevoljno ostavljeno, s namerom ne vratiti se natrag. I ovo se drži: a) ako pravoga gospodara za 10 godina nema, niti mu se za to vreme traga ni glasa, osim ako mu nije moguće bilo vratiti se ili javiti se; b) ako je toliko vremena proteklo, da je mesto zapušteno u lug obraslo, i zato se nanovo krčiti moralo; v) ako je pravi gospodar ostavio, pa doznavši da je drugi zauzeo, za godinu dana protivan pokazao se nije, a mogao je.

Paragraf 231.

Samo onaj lug, koji se po odredbi Praviteljstva za krčenje opredeli, može svaki, počem okrči, sebi prisvojiti, i onda da mu je krčevina u baštinu.

Paragraf 232.

Zabraniti lug radi krčevine, i tom zabranom ili zahvatinom sebi prisvojiti, slobodno nije, niti se to bez osobita i naročita dopuštenja nadležne vlasti činiti može.

Paragraf 233.

Krčiti dozvoljenu čestu preče je susedu nego drugom. Između dva usporedna useda deli se krčevina na pole duž granice njihovih zemalja; i tako i sa susedom sa začelja ili uvratina. S krčevinom u bok tuđe zemlje niko da ne zailazi, no svaki da se drži svoga premačelja, osim ako mu sused dozvoli.

Paragraf 234.

Što je god svima žiteljima zemaljskim ili jedne cele opštine na uživanje opredeljeno, ono pojedina lica nemaju prava zauzeti ni sasvim ni od česti.

Paragraf 235.

Divlji zverje šumsko, kao: medvedi, kurjaci (vuci), zecovi, divlji veprovi itd. onoga su, ko ih uhvati ili ubije; a tako i divlje ptice, bile one za jelo ili ne, onoga su ko ih uhvati ili ubije. Kad i gde nije slobodno loviti, odrediće se osobitom uredbom.

Paragraf 236.

Divljač uhvaćena ili pripitomljena donde je naša, dokle se u našoj vlasti nalazi; kako pak prirodu divljačine na sebe uzme, i ispod vlasti naše iziđe, prestaje biti naša i pripada onome, koji je prvi uhvati ili ubije.

Paragraf 237.

I riba se smatra kao šumsko zverje, onde gde osobitom uredbom pravo ribolova nije zabranjeno ili kome ustupljeno.

Paragraf 238.

Životinja pitoma, kao: konji, volovi itd. guske, patke, kokoši, ćurke itd. ako i ispod vlasti naše iziđu, opet ostaju naše, i prava nam pripada na povraćaj, i svaki je dužan izdati.

Paragraf 239.

Rojevi domaći i golubovi našu su tako, kao i druga pitoma životinja.

Paragraf 240.

Roj od tvoga presada tvoj je, i ti imaš vlasti ustopce vijati ga, i gde god nađeš, uzeti ga. No, ako ti njega za 24. sata vijati prenebregneš, prestaje biti tvoj, i pripada kao i druga divljač onome, koji ga uhvati.

Paragraf 241.

Roj šumski u grmu smatra se kao stvar ničiji, i pripada onome, koji ga prvi nađe i grm zakrsti.

Paragraf 242.

Stvar izgubljenu tuđu ako nađeš, nije tvoja. Ako se po znaku kakvom pozna čija je, da je odmah onome vratiš; ako li se ne pozna, pa je stvar male vrednosti od jednog dvadesetaka do 12, da javiš mesnoj vlasti, koja će po običaju svakome na zvanje dati, ne bi li se kako gospodar iste stvari našao; ako li bi stvar više od 12 dvadesetaka vredela, onda ćeš morati javiti sreskom ili okružnom načelniku, koji će svojim načinom po potrebi i preko novina objaviti.

Paragraf 243.

Ako bi posle objavljenja nađene stvari prilično vreme proteklo, i gospodar se stvari pokazao ne bi, onda će se rečena stvar ili kod nahodnika, ako bi bezbedno bilo, ostaviti, ili kod suda, ili kod koga drugog pričuvati; ako li se ista stvar sačuvati ne bi mogla, onda će se javno prodati, i cena ustaviti i pričuvati.

Paragraf 244.

Ako se gospodar stvari pokaže, i svoje pravo jasnim znacima dokaže, onda će se nađena stvar ili cena iste njemu izdati, i on će dužan biti sve učinjene zbog stvari njegove troškove platiti, i još 20 od stotine vrednosti kao nagradu nahodniku dati.

Paragraf 245.

Ako se gospodar stvari za jednu godinu dana ne pokaže, onda će se stvar nađena ili cena predati nahodniku, koji će vlastan biti nju kao savesni pritežatelj, i njom koristiti se; tako, da on dužan bude, stvar ili cenu, ako bi se gospodar za tri godine pokazao, njemu natrag vratiti zadržavši polzu i korist za sebe; ako bi se pak gospodar stvari tek posle tri godine javio, da već ni za samu stvar odgovarati dužan ne bude, osim slučaja nepoštena mišljenja ili prevare, koja varalici ne treba da pomaže.

Paragraf 246.

Za nepošteno mišljenje uzima se i ono, kad nahodnik navedene pretpise činiti prenebregne; u kom je slučaju i za sva štetna sledstva odgovarati dužan, nitu mu ikakva nagrada pripada; no šta više, ovakav i pod kaznu srazmernu podpada.

Paragraf 247.

Ako je njih više jednu stvar zajedno našlo, to njima svima jednaka prava i jednake dužnosti pripadaju. Da je stvar jednu zajednički našao, drži se i onaj, koji je prvi opazio, i za nju se mašio, makar da bi je drugi pređe dobavio.

Paragraf 248.

Što je god po prirodi svojoj ili po uredbi zemaljskoj opštenarodno ili praviteljstveno dobro, ono niko sebi prisvojiti ne može, kao što su reke, ostrva, obale, rude, neke šume i njihov rod itd. što se osobitim uredbama opredeljuje.

Paragraf 249.

Za izgubljene stvari uzimaju se i one, koje su zakopane, uzidane, ili kako drukčije sakrivene, da im se pravoga gospodara ne zna, s kojima, kad bi se našle, onako isto postupiti valja, kao i sa izgubljenim i nađenim stvarima po gore izloženim propisima.

Paragraf 250.

Ako bi se takve zakopane, uzidane, ili drukče sakrivene stvari sastojale u novcu, zlatu ili srebru, u nakitu, dragom kamenju, ili drugim dragocenostima, koje su tako dugo sakrivane ležale, da se njihov gospodar doznati i pronaći ne može, onda se takve stvari iznađene zovu sokrovište (zakopano blago), i ovo se mora javiti načelstvu okružnom, otkuda će izvešće učiniti se vrhovnoj vlasti.

Paragraf 251.

Od ovakvoga nađenoga sokrovišta pripašće jedna trećina praviteljstvenoj kasi, jedna trećina onome, koji je našao, a jedna trećina onome, na čijoj se zemlji našlo. Ako je pak ovo dvoje u jednom licu skopčano, onda onome obadve ove trećine pripadaju.

Paragraf 252.

Ova trećina ne pripada onome, koji bi na traženje sokrovišta najmljen bio, ili koji bi nađeno pritajio, pa bi se posle doznalo; jer u prvom slučaju najmljenici dobijaju najamninu nagradu, a u drugom slučaju trećina pripada onome, koji bi za takvoga nahodnika potkazao ili ako takvog ne bi bilo, pripada opštenarodnoj kasi.

Paragraf 253.

No ako rabotnici najmljeni slučajno na sokrovište naiđu, onda njima kao nahodnicima jedna trećina pripada.

Paragraf 254.

Kakvo će pravo ko na pljen od neprijatelja dobiveni imati, opredeliće se u vojno-policajnim zakonima.

Paragraf 255.

Koji tuđu stvar pokretnu od propasti spase, onaj samo ima pravo od gospodara, koji stvar prima, zahtevati naknadu za trošak učinjeni, i srazmernu nagradu za trud. Tako:

Paragraf 256.

Ovca moja, koju ti od vuka otmeš, nije tvoja, no moja, ako i trud naplatim i štetu, koju si pretrpeo, naknadim; koje ne može više izneti od vrednosti ovce.

Paragraf 257.

Ko iz požara što iznese, nije sebi izneo, već onome, čije je; i iz sakrušene (razbijene) lađe spase onoga je, čije je bilo. Ali za trud i štetu pripada plaća i naknada, naravno koja ne može biti veća od spasenoga dobra.

GLAVA V.

PRIBAVLjANjE STVARI PRIRAŠTAJEM I PRIPATKOM.

Paragraf 258.

Sve ono, što iz jedne stvari proističe, ili se samo sobom njoj prilaže tako, da od drugoga koga ne dolazi, zove se priraštaj ili pripadak iste stvari. Ovo biva ili samom prirodom ili rukotvorinom (hudožestvom), ili i jednim i drugim.

Paragraf 259.

Svi proizvodi ili plodovi zemlje, kao trave, gljive, jagode itd. koje zemlja bez truda i radnje čovečije izdaje i izbija, prinadleže naravno onome, čija je zemlja.

Paragraf 260.

Tako i sav priplod i dobitak, koji od životinje jedne dolazi, kao tele, jagnje, vuna, mleko itd. prinadleže onome, čija je životinja.

Paragraf 261.

Muško životno pri priplodu ne uzima se u račun; niti gospodar životinje muške, od koje je priplod začet, dela tražiti može, osim slučaja osobite pogodbe.

Paragraf 262.

I ostrvo na rečici, koje postane, smatra se kao priraštaj onih zemalja, koje duž obe obale leže. I u tom slučaju gospodari zemalja prema novopostalom ostrvu ležećih imaju pravo po meri dužine svojih zemalja isto ostrvo, ako bi na sredini ležalo, podeliti; ako li bi isto ostrvo na jednoj strani bliže jedno obali postalo, onda gospodar iste obale ima pravo celo ostrvo zadržati. Ostrva na plovnim rekama postala, prinadležaće praviteljstvu, a sa dunavskim i savskim novopostalim ostrvima postupaće se po smislu javnih traktata.

Paragraf 263.

U slučaju kad voda jedna presuši, ili se na više krakova ili rukava rascepi, i tako se ostrva načine, ili se zemlje poliju i poplave, onda pređašnje pravo gospodara one zemlje mora ostati nevredimo.

Paragraf 264.

Kad voda jedna svoje korito ostavi, onda oni susedni gospodari, koji bi se takvom promenom oštetili, imaju pravo iza ostavljenoga korita štetu svoju naknaditi; a posle će se s njim onako postupati kao i s novopostalim ostrvom.

Paragraf 265.

Ona zemlja, koju bi voda malo po malo na jednu obalu nanela, pripašće gospodaru iste obale.

Paragraf 266.

Ona pak zemlja, koju bi voda silom od jedne obale otkinula, i na drugu prenela, neće pripasti onom gospodaru obale, kuda je odnesena, no samo u onom slučaju, ako bi pređašnji gospodar nju ostavio; koje se razumeva onda, kad nju za godinu dana radio, ili njom koristio se ne bi.

Paragraf 267.

Svaki onaj, čiju zemlju voda roni ili odnosi, vlastan je takvu protiv urona utvrditi; no samo u toliko, u koliko bi nužno bilo, da svoju zemlju spase i sačuva. I zato kojekakve zgrade metati, drva zasađivati, i tako tok reke promeniti, kojim bi se plovidbi, vodenicama, ribolovu, i drugim tuđim pravima šteta naneti mogla, neće smeti. Zato takvo što bez dopuštenja sreskog ili okružnog načelnika neće se preduzimati.

Paragraf 268.

Po ovim osnovama sudiće se i slučaju, kad se brdo sroni, ili vodojažom odnese, na tuđu zemlju nanese. Ako bi gornja zemlja sronjena donju tako poklopila da ona pređašnji vid svoj izgubi, gubi se i pripada onom, čija je zemlja donja; ako li zadrži svoj pređašnji vid, ostaje pređašnjeg gospodara, no ovaj je dužan onome štetu naknaditi, po proceni veštaka.

Paragraf 269.

Onaj, ko bi tuđu stvar preradio, nju sa svojom sastavio, spojio, smešao, ne dobija s tim pravo na tuđu stvar.

Paragraf 270.

U slučaju takve smeše, ako se stvari smešane ili sastavljene odvojiti ili rastaviti, i tako u pređašnje stanje postaviti mogu, stvari će se o trošku onoga, koji je smešu učinio, podeliti, i svaka će se svome gospodaru povratiti.

Paragraf 271.

Ako se pak stvari smešane ne bi u pređašnje stanje povratiti mogle, onda po meri smešanih stvari imaće svi, čije su stvari smešane, zajedno pravo donde, dokle se isto ne opredeli i ne rastavi.

Paragraf 272.

Ako bi se ta smeša bez znanja i volje gospodara stvari učinila tako, da bi pomešač na prevaru išao, i onoga oštetiti nameravao, onda pomešana stvar pripašće nevinome. I krivcu nikako drugo pravo ne pripada, no naknadu po meri najmanje cene zahtevati, koja će mu se i presuditi; no i srazmernu kaznu za prevaru svoju izbeći neće.

Paragraf 273.

Neće li nevina strana celu smešanu stvar da zadrži, onda ima prava naknadu od krivca po meri najveće cene, i samu štetu, ili korist, koju bi imati mogao, zahtevati.

Paragraf 274.

Ako bi obe strane u tome, nevine bile, i ta bi se smeša ili slučajno dogodila, ili bi drugi ko bez njihova znanja učinio, i stvari se smešane, sastavljene, ili spojene ne bi rastaviti i odeliti dale, onda ostaje pravo onome, čija je stvar skupocenija, ili stvar smešanu zadržati, i drugoga po pravoj vrednosti njegove stvari isplatiti, ili se podobnom naplatom svoje stvari zadovoljiti.

Paragraf 275.

Koji tuđu stvar na svoju potrebu upotrebi tako, da samo svoju stvar opravi ili popravi, pa se ne bi ona odeliti mogla bez porušenja, onda onaj ne može dobiti stvar svoju, no samo njenu vrednost, koju će mu ovaj, ako je navalice učinio, dvostruko naplatiti, ako li je nehotice ili u neznanju učinio, samo jednostruko, osim ako popravka nije veće vrednsoti nego sama stvar; onda naravno stvar ustupa popravci.

Paragraf 276.

Koji tuđu stvar na svoju potrebu upotrebi tako, da ona sasvim drugi, i to skupoceniji vid dobije to će onda on dužan biti, ako je hotomice učinio, dvostruko, ako li u neznanju, jednostruko vrednost njemu naknaditi.

Paragraf 277.

Ako ko na svojoj sopstvenoj zemlji zdanje kakvo ili zgradu od tuđe građevine sagradio, i to učini u naznanju, onda istina takva zgrada pripada njemu, čija je zemlja, ali mora onome, čija je građevina, platiti po ceni, kao što je među ljudima; ako li je to znajući da je građevina tuđa, ili i protiv volje onoga čija je, učinio, onda će morati istu građevine cenu dvojinom platiti, i svu štetu, ako bi koju gospodar građevine trpeo, naknaditi.

Paragraf 278.

Zdanje, koje bi ko od svoje građevine na tuđoj zemlji sagradio, ide takođe za zemljom, i pripada njenom gospodaru, samo je ovaj dužan, ako je onaj to u neznanju učinio, njemu po običnoj ceni zdanje isplatiti; ako li je onaj to znajući i hoteći, ili i protiv volje onoga učinio, onda mu na volji stoji, ili po običnoj ceni zadržati, ili ako mu nije na korist, nagnati ga da građevinu svoju krene, i njemu štetu naknadi. No ako bi gospodar zemlje onoga, koji bi neznajući takvo zdanje gradio, gledao, i opomenuo ne bi, ili bi dozvolio, i počem je sagrađeno, posle protivio se, gubi to pravo, i onaj može mu mesto njegovo običnom cenom isplatiti, i zajedno sa zdanjem zadržati.

Paragraf 279.

Koji bi s mojom građevinom na tuđoj zemlji zdanje gradio, taj je dužan meni građevinu, ako je znajući učinio, dvojinom cene, ako ne znajući, jednostrukom cenom naplatiti, a zdanje ostaje onom, čija je zemlja, pa će se postupati po propisu prednavedenog paragrafa 278.

Paragraf 280.

Što se tiče osobitog slučaja, gde je sa znanjem i ugovorom od pređašnjih vremena ko zdanje na tuđoj zemlji sagradio, za takav postoji i osobita Uredba od 3 aprila 1840. god.

Paragraf 281.

Ako ti tvojim semenom tuđu njivu zaseješ, plod nije tvoj, no onoga čija je njiva; samo ako si naznajući učinio, dobićeš naknadu za seme i radnju, ako li si znajući i navalice učinio, gubiš i seme i radnju. Tako isto ako tvojim sađenicama tuđu zemlju zasadiš, nisu tvoje, no onoga čija je zemlja, ako su već žile pustile. Ako li tuđu njivu tuđim semenom zaseješ, ili tuđu zemlju tuđim sađenicama zasadiš, odgovaraš i onom čije seme, i onom čija je zemlja, po smislu paragrafa 279.

Paragraf 282.

Onoga je voćka ili drvo, na čijoj je zemlji stablo, ma se žile i u tuđu zemlju pustile, ili grane nad ovu nadvele. Samo je svaki vlastan žile tuđega drveta u svojoj zemlji preseći, i grane nad svoju zemlju navedene skresati. Drvo, kojega stablo na međama stoji, jest opšte onima, čije su međe.

Paragraf 283.

Plod, ako s grane na tuđu zemlju opadne, gospodar drveta da nije vlastan tražiti ga, niti za to suseda preti.

Paragraf 284.

Ako se strane u prednavedenim slučajevima drukčije poravnaju, koje će svagda savetno i dobro činiti, onda neka im onako bude.

GLAVA VI.

O PRIBAVLjANjU STVARI PREDAJOM.

Paragraf 285.

Stvari one, koje već imaju gospodara, mogu se pribaviti, kad zakonim načinom od jednoga pređu na drugog, i ovome se predadu.

Paragraf 286.

Ovo biva, ili kad dva ili više njih među sobom ugovor učine, ili kad ko naredbu učini na slučaj smrti, ili kad sudija tako reši, ili kad zakon sam tako opredeljava.

Paragraf 287.

Ove pokretne stvari, koje se predati i uzeti mogu, prelaze na drugoga onda, kad se iz ruke u ruku drugome predadu.

Paragraf 288.

One pak pokretne stvari, koje se ne mogu iz ruke u ruku predati, kao što su dugovi, tovari veliki, dućanski espapi, predaju se znakom kakvim shodnim, kao što su: pismeni dokazi, ključevi od dućana ili od magaze espaske itd.

Paragraf 289.

Pokretna stvar prelazi na drugoga i onda, kad onaj, koji je pre stvar kakvu u svoje ime kao svoju sopstvenu držao, izjasni se savršeno, da će u napredak u ime drugoga, koji stvar istu prema, držati.

Paragraf 290.

Stvari pokretne, ako se poslati primaocu moraju, onda su njegove, kad ih ovaj primi, ako on nije naredbu učinio, kako da se pošalju; jer ako je on naredio, kako da se pošlju poimence, postaju njegove odmah, kako se iz ruke prilici predadu, i ako tako propadnu, njemu će propasti.

Paragraf 291.

Stvar pokretna postaje onoga, kome je gospodar njen najpre preda; a ako bi istu stvar i drugom obećao, ili dati mu izjasnio se, to će on za to odgovarati.

Paragraf 292.

Kao što je opredeljeno, da se nepokretne stvari u knjige baštinske kod sudova okružnih uvode, tako će se pri svakoj pomeni gospodara morati na novog baštinika isto nepokretno dobro preneti i upisati.

Paragraf 293.

Svaki, koji na drugoga dobro kakvo nepokretno , kao: kuću, njivu, livadu, vinograd, voćnjak itd. prenosi, mora sam gospodar ili baštinik od istoga dobra biti; inače prenašanje takvo nema sile ni važnosti.

Paragraf 294.

Da se nepokretno dobro na drugoga prepisati može, nužno je da gospodar dobra, po učinjenom ugovoru ili izjašnjavanju, sam sudu lično predstane, i na to saizvoli. U slučaju nemogućstva ili nemoći moraće činiti ili preko dovoljno na to opunomoćenoga lica, ili će pred dva iz suda izaslati člana svoju volju izjasniti, i pismeno zaključenje predati, koji će to sudu dostaviti.

Paragraf 295.

Stvar nepokretna, kao: kuća, vinograd, njiva, livada, koja se na drugoga prenosi, mora tačno naznačena i opredeljena biti, tako da se razlikovati od sviju drugih može, kao mesto naznačiti, gde leži, granice i međe označiti, susede upisati; preko toga naznačiti i mesto i vreme zaključenoga posla.

Paragraf 296.

Ako bi se promena takva, ili prenašanje na durgoga osnivalo na presudi sudskoj, i deobnom pismu, ili na testamentu, to se i takvi dokazi priložiti i navesti moraju.

Paragraf 297.

Ako ko dovoljnoga i jasnoga dokaza za uvod u knjige baštinske nema, a njemu bi na srcu ležalo u knjige uvesti se, to on može među tim zahtevati, da se uvede pod uslovom, ako svoje pravo ne pokaže sudu, da se opet izbriše, koje ako bi on po propisu dokazao, onda prvenstvo dobija kao pravi gospodar od dana uslovnog uvođenja u knjige.

Paragraf 298.

Koji pre na jednu stvar nepokretnu u knjige javne uveden bude, onoga je stvar.

Paragraf 299.

Sa uvođenjem novog gospodara u knjige javne baštinske on i zakonu državinu dobija, koja se po običaju i polučava.

Paragraf 300.

Kako je ko stvar primio i dobio, on i sva prava s njom skopčana dobija, s kojom ne treba smešati prava na samu ličnost predavaoca odposeća se; ona sleduju za licem.

Paragraf 301.

Tako isto i bremena sa stvari skopčana na javnim knjigama osnivajuća se, prelaze na novoga gospodara zajedno sa stvari. Zato ko stvar kakvu prima, valja dobro da se izvesti i o pravima i bremenima s njom skopčanima; inače sledstva sam sebi neka pripiše.

Paragraf 302.

Sopstvenost stvari gubi se ili kad je takva volja gospodara, ili kad zakon propisuje, ili kad presuda sudska tako glasa. I onda nepokretne stvari prepisuju se na drugoga, kome iste stvari po osnovu rečenom pripadaju.

Paragraf 303.

Način pak, koji pri prenašanju stvari, naročito nepokretnih, kod suda nabljudavati valja, zavisiće od osobitog propisa i upućenja.

Paragraf 303a.

(Kad dužnik svoje stvari, bilo pokretne ili nepokretne na drugoga prenese u nameri da svoje onoga vremena poverioce ošteti, prenos pada, ma da je i sudom utvrđen, i povraća se u pređašnje stanje, i to ako je prenos u vidu poklona po paragrafu 565., a ako je u vidu teretnoga ugovora, samo onda, ako je onaj, na koga su stvari prenesene, bio besavestan.
Besavestan primalac odgovara i za vrednost pokretne ili nepokretne stvari, ako ju je prestao pritežavati, a takođe i za druge koristi, po osnovima ovog zakonika.
Pod prenosom stvari razume se i prenos prava i primanje obaveza.
O tome, da li je dužnik prenosom pokretne ili nepokretne stvari išao da svoje poverioce ošteti, kao i besavesnosti onoga, na koga su prenesene, sud će, u nedostatku drugih neposrednih dokaza, suditi po okolnostima, naročito po prirodi posla, po osnovu i načinu otuđenja na koji je to zaključeno, po stanju i po ličnim odnošenjima u prenosu učestvujućih lica.
Ne važi prenos pokretnih ili nepokretnih stvari između roditelja i dece, (predaka i potomaka) između zadrugara i između muža i žene, u koliko je na štetu poverilaca prenosiočevih onoga vremena učinjen.
Zastarelost između ovih u poslednjem odeljku imenovanih lica, nema mesta, dogod oni zajedno žive. No prenos kako između onih tako i drugih lica ostaje stalan, niti se protiv njega postupati može, ako ga u zvaničnim novinama triput oglase, i niko protiv toga za šest nedelja, od dana poslednjeg oglasa u novinama, ne protestira).

GLAVA VII.

O ZALOZI.

Paragraf 304.

Stvar ona, na koju zajmodavac takvo pravo ima, da ako dužnik po obavezi na vreme njega namirio ne bi, on sebe iz nje namiri, zove se zaloga.

Paragraf 305.

Svaka stvar, koja god među ljudima prolazi, i ovima na potrebu jeste, može služiti kao zaloga. Ova ako je pokretna, rađa zalogu pokretnu, ako li je nepokretna, rađa zalogu nepokretnu, i svaka svoju prirodu zadržava.

Paragraf 306.

Svaka zaloga pretpostavlja dug. No svaki dug ne vodi za sobom pravo na zalogu. Ovo pravo mora biti ili već zakonom opredeljeno, ili na ugovoru ili poslednjoj volji gospodara osnovano, ili tek presudom sudskom dobiveno.

Paragraf 307.

Pokretna stvar onda je u zalozi, kad je upravo predana već: a nepokretna onda, kad je kao i druga sopstvenost u knjige sudske uvedena.

Paragraf 308.

Pokretne stvari, koje se ne mogu predati iz ruke u ruku, predaju se kao i kod prava sopstvenosti shodnim ili uobičajenim znacima.

Paragraf 309.

Pravo na zalogu može se i među tim pribeležiti u knjige, koje biva kao i pri uslovnoj pribelešci prava baštinskoga.

Paragraf 310.

Ko ima zalogu kakvu, taj može istu opet drugom u zalogu dati, ako mu od njegovog založioca nije naročito zabranjeno.

Paragraf 311.

Tako i na zalogu nepokretnu može drugi bezbednosti radi za sebe pravo založno pribaviti, ako svojim putem isto u knjigu sudsku uvede.

Paragraf 312.

Ko zalogu ima, onaj prava ima na određeni rok, ako dužnik dug ne isplati, cenom zaloge sebe namiriti; ako što preteče vratiće dužniku.

Paragraf 313.

Ako je zaloga u treće ruke, kao pazaloga, prešla sa znanjem gospodara iste, onda ovaj ne može dug svoj isplatiti bez znanje trećega, u čijim se rukama zaloga nalazi.

Paragraf 314.

Svaki samo svoju sopstvenu stvar založiti može. Zaloga na tuđu stvar ne važi ništa, i uništava se na tužbu gospodara stvari, kome pripada pravo na povraćaj svoje stvari, koju onaj izdati mora, imajući pravo naknadu od založioca tražiti.

Paragraf 315.

Pravo zaloge na stvar sadržava u sebi i pravo na plodove stvari, i sve što iz nje proizlazi. Samo sabrani i odvojeni već plodovi ne smatraju se kao stvari skopčani.

Paragraf 316.

Ko ima pravo zaloge, pa bi se pokazalo, da je vrednost zaloge tj. založene stvari tako malena, da se dug iz nje namiriti ne može, onda taj ima pravo iskati od svoga dužnika drugu dovoljnu zalogu za svoj dug.

Paragraf 317.

Onaj, koji dobije zalogu za sigurnost svoga duga, dužan je stvar založenu pozorljivo čuvati, da se ne bi kako izgubila, ili porušila i pokvarila; jer u tom slučaju one će za krivicu svoju ili nebreženje odgovarati, i zalogu naknaditi morati. Samo ako bi založena stvar sasvim slučajno izgubila se ili porušila i pokvarila, on se od odgovora i naknade oslobađava.

Paragraf 318.

Založenu stvar zajmodavac upotrebljavati, i njom se služiti nije vlastan; osim ako nije to od gospodara založene stvari naročito dozvoljeno.

Paragraf 319.

Ako bi držalac zaloge stvar založenu drugome u zalogu dao, onda on u slučaju kad bi založena stvar propala, ili se porušila i pokvarila, svakojako za to odgovara, i onda kad kod njega ista stvar ne bi propala, porušila se ili pokvarila.

Paragraf 320.

Ako bi vreme određenoga roka za isplatu duga prošlo, i dužnik zajmodavca namirio ne bi, niti bio zalogu iskupio, onda ovaj ima pravo sa znanjem suda založenu stvar prodati, i sebe namiriti.

Paragraf 321.

Ako bi se založena stvar skuplje prodala, nego što dug iznosi, onda će se suvišak izdati dužniku; ako li cena od prodane zaloge ne bi zalegla, onda zajmodavac može ostalo, što još ne dostaje, od svoga dužnika tražiti.

Paragraf 322.

Ako bi gospodar založene stvari za vreme, dok još zaloga traje, istu stvar na drugoga preneo, to ovaj nije dužan pustiti je iz ruke donde, dok njega dužnik ne namiri.

Paragraf 323.

Ako stvar založena propadne, ili se zajmodavac prava na zalogu odreče, ili je bezuslovno dužniku povrati, onda i zaloga prestaje, premda dug i posle ostaje.

Paragraf 324.

Ako je zaloga na neko opredeljeno vreme ograničena bila, onda kako isto vreme proteče, prestaje i pravo na zalogu.

Paragraf 325.

Kad se dug isplati, prestaje zaloga; tako, da kako god što je dužnik dužan dug platiti, tako je i zajmodavac odmah dužan zalogu izdati, niti je vlastan zadržati je zbog drugog kakvog duga. On u tome slučaju može sebe samo s tim obezbediti, što bi založenu stvar u sudske ruke predao, i zahtevao, da se sigurnosti svoje radi zadrži, i uzapti, da ne bi među tim njegov dužnik nju uprapastiti mogao.

Paragraf 326.

Pravo zaloge na nepokretna dobra, koje se hipotekom ili baštinskom ili miljačkom zalogom naziva, dobija se kad su dug, ili pismena isprava, na kojoj se dug osniva, u knjige sudske svojim putem uvede, tj. ubaštini (intabulira).

Paragraf 327.

Kad je dug kakav u knjige sudske uveden, a na nepokretno čije dobro upisan, ili ubaštinjen (intabuliran) on je onda tako za ono nepokretno dobro vezan, da ovo svagda za podmirivanje istoga duga služiti mora bez prizrenja na osobu, čije je ili u čijim se rukama nalazi isto dobro.

Paragraf 328.

Ako se takvo pod baštinskom zalogom (intabulacijom) nalazeće se dobro na drugog prenese, to ono i dug upisani sa sobom nosi. Ko takvo dobro isplati, a ne motri, da li duga na njemu ubaštinjenoga (intabuliranoga) nema, sam sebi neka pripiše, kad isti dug plaćati morao bude.

Paragraf 329.

I ovo dobro ostaje donde za dug ubaštinjeni (intabulirani) podvezano, dokle se god isti dug iz sudskih knjiga svojim putem ne izbriše.

Paragraf 330.

Kad više dugova na jednom dobru nepokretnom ubaštinjenih (intabuliranih) ima, onda se isti dugovi onim redom naplaćivati moraju, kojim su uvedeni, tako da onaj dug prvenstvo ima, koji je pre uveden. Prvi se dugovi takvi moraju potpuno namiriti, ako drugima poznijim i ništa ne dotegne.

GLAVA VIII.

O SLUŽBENOSTIMA (SERVITUTIMA).

Paragraf 331.

Službenost u opšte jeste neko breme, kojim se uživanje čijeg prava sopstvenosti (imovine) ograničava tako, da je ovaj dužan na korist drugoga, kome pravo pripada, u svojoj stvari nešto trpeti, i onome dopustiti, ili činiti, što bi inače činiti pravo imao.

Paragraf 332.

Svaka službenost po svojoj prirodi vezana je za stvar, koje pravo sopstvenosti ograničava, niti se sa promenom gospodara stvari menja, no istim pravom i bremenom prelazi s jednog na drugog.

Paragraf 333.

Ako li bi samo na nako lice, kome bi pravo na ograničenje čije imovine pripadalo, ograničavalo se, onda to naročito mora izraženo biti.

Paragraf 334.

Službenosti takve ili leže na poljskom dobru, kao: njivi, livadi, i služe na udobnost drugom poljskom dobru; ili leže na kućama i kućnim zemljama, i služe na udobnost drugoj kući ili kućnoj zemlji.

Paragraf 335.

Poljske službenosti obične i glavne bivaju sledeće:
1) Na tuđoj zemlji držati stazu, putanju za stoku ili za kola, i njima se za svoju udobnost služiti.
2) S tuđeg bunara ili izvora vodu nositi, tu stoku pojiti ili vodu odvoditi.
3) Stoku na tuđoj zemlji držati i pasti.
4) Drva tuđa seći, suho granje kupiti, ogranke kresati, žir kupiti, i list brati.
5) Na tuđoj zemlji divljač loviti, tice hvatati i ribu loviti.
6) Kamen vaditi, pesak kopati, kreč paliti.

Paragraf 336.

Kućne službenosti obične i glavne jesu:
1) Imati pravo svoje zdanje na tuđe nasloniti.
2) Gradu, rog ili drugu gradiljku u tuđ zid uvući.
3) Prozor u tuđem zidu otvoriti, bilo to zbog svetlosti, bilo zbog izgleda.
4) Strehu ili natremak nad zemljom ili kućom svoga suseda navoditi.
5) Dim kroz kimnjak suseda propuštati.
6) Kišnicu sa svoje strehe na tuđu zemlju navoditi i provoditi.
7) Svakojake tečnosti na zemlju suseda svoga prolivati, i tamo propuštati.
I ovo su sve takve službenosti, kojima jedan pravo ima što god na zemlji suseda svoga preduzimati, što ovaj trpeti mora.

Paragraf 337.

Druge su opet kućne službenosti takve, kojima je pritežalac služeći zamlje obavezan štogod ne činiti, što bi mu inače po prostranstvu pojma prava baštinskoga činiti slobodno bilo, kao što su:
8) Da je zbog ugodnosti drugoga, kome to pravo pripada, nemam vlasti kuću moju na više podići.
9) Da ne mogu kuću moju nižom načiniti, nego što je.
10) Da ne mogu ništa na mom kućištu podizati, čim bi drugoga zdanju, kome pravo to pripada, svetlost ili vazduh oduzeti mogao, ili
11) Čim bi se izgled njegov zaslonio.
12) Da kišnicu sa strehe moje kuće ne mogu odvesti od zemlje suseda, kome bi ista na zalivanje bašte ili drugim načinom na korist služila.
I ovo su službenosti obične, koje su za stvar vezane, i prelaze s jedne osobe na drugu.

Paragraf 338.

No bivaju službenosti i takve, koje se samo za osobu jednu vežu, i ne prelaze na drugu; takve su obične: kad ko pravo dobije, da stvar tuđu upotrebi, da uživa, ili da u kući tuđoj obitava.

Paragraf 339.

Biva pak često, da službenosti ove odstupe od svoje prirode, tako da one, koje su za stvar vezane, samo se licu jednome daju, ili se samo na neizvesno od volje zavisiće vreme opredeljuju. No onda u slučaju sumnje ili raspre svagda se odstupanje takvo dokazati mora.

Paragraf 340.

Svaka službenost ili se osniva na zakonu, ili na ugovoru, ili na poslednjoj volji, ili na presudi sudskoj, ili na zastarelosti.

Paragraf 341.

Zakon ograničava pravo sopstvenosti čije samo u onome slučaju, kad drugi svoje dobro ili ssvim ili od česti upotrebiti ne bi mogao, npr. kad ko na njivu svoju ne može drugojačije doći, ako preko tuđe ne pređe, onda ovaj po zakonu mora putanju preko svoje njive onome dopustiti.

Paragraf 342.

Službenosti pribavljaju se onim načinom, kao što se uopšte sopstvenosti različitih stvari ili dobara dobijaju.

Paragraf 343.

Uopšte pri ispitivanju i suđenju o službenostima valja se držati glavnoga pojma, po kome onaj, kome služeće dobro prinadleži, nije obavezan što činiti, no samo je dužan dopustiti drugome, da ovaj kakvo pravo tu ima, ili je dužan štogod ne činiti, što bi inače kao gospodar u svojoj stvari činiti pravo imao.

Paragraf 344.

Po tome se i pitanje o sadržavanju i opravljanju stvari služeće rešava, tj. sadržavanje i opravljanje stvari služeće spada na onoga, koji istu upotrebljava, dakle po redu na onoga, kome pravo na službenost pripada. No ako bi istu stvar i onaj čija je upotrebljavao, to i on po meri upotrebljavanja i k trošku priteći mora.

Paragraf 345.

Koji pravo na službenost ima, on istina to po volji može upotrebiti na onaj način, koji se njemu najshodniji vidi, ali mu nikako ne pripada pravo službenost rasprostreti na dalje, no mora se zadržati u granicama onim, koje su ili po samoj prirodi, ili po izraženoj volji gospodara služećega dobra, opredeljene.

Paragraf 346.

Službenost svaka, koja je za stvar jednu vezana, ostaje postojana; ona se ne može po volji od stvari odeliti, niti na drugu stvar ili na drugo lice preneti. I tako se svaka službenost drži za nerazdeljivu zato, što pravo ono, koje ko na služećoj stvari ima, ne može se ni preinačiti ni podeliti, ma se ista stvar umnožila ili umalila, ili iskomadala.

Paragraf 347.

Jedna stvar može ne samo jednom no i nekolicini služiti, samo ako onaj, koji je pravo isto pre dobio, s tim uštrba ne trpi.

Paragraf 348.

I po ovim osnovama valja suditi i opredeljivati odnošaje prava kod različitih rodova službenosti. Tako:
Koji na svom zidu, stubu, ili direku, suseda svoga zdanje naslonjeno drži; ili ko u svome zidu, steni (duvaru), direku, tuđu gredu uvučenu trpi; ili tuđ dim kroz svoj dimnjak propušta; taj mora od česti isti zid, stup ili direk i dimnjak i opravljati. Ali se od njega nikako zahtevati ne može, da on i gospodareće zdanje podupire, ili gredu ili dimnjak susedov opravlja.

Paragraf 349.

Onaj, kome samo pripada pravo na prozor, može samo svetlost i vazduh imati, a nema zajedno pravo i na izgled. I zato gospodar služećeg dobra može sve ono u svome dobru činiti, što samo svetlost i vazduh susedu ne oduzima, šta više on može zahtevati, da se na takav prozor rešetka metne, u koliko svetlosti i vazduhu ne smeta, jer izgleda ne treba da ima.

Paragraf 350.

Ko god ima pravo na prozor, na onoga spada i dužnost proboj (prozora) takav sadržavati; i ako to ne bude činio, pa bi otuda šteta proizišla, mora za istu odgovarati.

Paragraf 351.

Onaj, koji ima pravo na kapanje, strehe, može kišnicu sa svoje strehe na tuđu strehu pustiti, bilo samo po sebi, bilo na odluke da teče. On može svoju strehu i podići, ali na taj način, da njegova kišnica služećem ne padne na veći teret nego pre što je bilo. I budući da bi mnogi sneg nagomilan na veći teret bio, nego kišnica, zato mora ovaj njega počistiti za vremena. Takođe i oluke za oticanje vode treba da sadržava u dobrom stanju, da se ne bi kvar služećem dobru učinio.

Paragraf 352.

Koji ima pravo kišnicu sa susedne strehe na svoju zemlju ili baštu navoditi, onaj mora i oluke, i sve za to određene zgode i naprave o svom trošku sadržavati.

Paragraf 353.

Ravnim načinom ako bi za provod tečnosti nužni bili jendeci, i vodojaže, to takve mora onaj načiniti, kome gospodareća zemlja prinadleži; on ih mora, ako potreba sobom donosi, i pokriti, i čistiti, i tim teret služećoj zemlji olakšati.

Paragraf 354.

Ko ima pravo na stazu na tuđoj zemlji, onaj može preko tuđe zemlje ići, ili i druge ljude puštati, da k njemu tuda dolaze. Ali jahati ili voziti se ne može.

Paragraf 355.

Ko ima pravo, da putanjom preko tuđe zemlje svoju stoku progoni, onaj može istom putanjom i kolica terati. Ali teška bremena tuda vući ne može.

Paragraf 356.

Ko ima pravo samo na put na tuđoj zemlji, onaj može tuda kola voziti s dva, četiri ili više konja, volova, bivola itd. a i marvu vezanu provoditi; no marvu ili stoku puštenu čoporom preko iste zemlje proterivati na može.
U svima ovim slučajevima mora se ovaj strogo opredeljene staze i putanje držati, a ne verugati, i nove puteve praviti, i naročito na to motriti, da ne bi marva ili stoka prolazeća štetu služećoj zemlji činila.

Paragraf 357.

Putove, mostove i prelaze službenosti podložne moraju svi srazmerno održavati, koji se god njima služe; sledstveno i onaj kome zemlja služeća prinadleži, u onoliko, u koliko se istima koristi.

Paragraf 358.

Ako bi se ovi putovi i prelazi kakvim slučajem, npr. izlivom, bujicom, odronom pokvarili, onda se mora drugo mesto za to opredeliti, dok se oni ne obnove i u pređašnje stanje ne postave.

Paragraf 359.

Koji ima pravo s tuđeg bunara ili izvora vodu zaitati, taj mora imati pravo i doći do bunara.

Paragraf 360.

Koji ima pravo vodu sa tuđe zemlje na svoju navoditi, ili sa svoje zemlje na tuđu odvoditi, onaj mora imati i pravo nužne oluke, čunkove i ustave o svom trošku praviti i nameštati. I ovo sve u toliko, u koliko zemlji gospodarećoj sve to na opredeljenu korist služi, a u služećoj zemlji većeg uštrba ne čini.

Paragraf 361.

Ako bi ovo pravo vodu navoditi ne jednom no nekolicini dopušteno bilo, pa bi se oskudnost u vodi pokazala onda je preče onom, koji je pre to pravo dobio, ili ako su zajedno dobili, pa jednako pravo imaju, onda će se srazmerno između njih voda podeliti.

Paragraf 362.

Onome, koji pravo na popašu ima, pripada pravo svoju stoku na tuđu zemlju nagoniti, onde držati i pasti, naravno tako, da se kvar samoj zamlji ne čini, i da gospodar služeće zemlje može običnim načinom slobodno i neograničeno zemlju svoju obrađivati i njom se koristiti. I u ovom slučaju, ako nije opredeljeno kakva stoka i koliko komada, i kad i dokle pasti može, mora se onako držati, kao što je za vreme zastarelosti isto uživanje mirno i nenarušivo bilo.
Inače ako se i po tome opredeliti ne može, no još bi sumnja ostala, onda će sledeća pravila za pravac služiti:

Paragraf 363.

Pod pravom na popašu kao službenost razumeva se, da svaki rod teglećih životnih, i goveda i ovaca, pasti može, samo ne svinje i pilež, a tako i koze u mladim šumama. Nezdrava pak i tuđa marva sasvim se od ove paše isključuje.

Paragraf 364.

Ako nije opredeljen broj koliko komada stoke da pasti može, onda se mora onaj broj držati, koji je za vreme zastarelosti (10 godina) bio; ako li se ovaj menjao, onda se moraju tri prve godine zeti, i srednji broj držati. Ako li bi i to nepoznato bilo onda treba gledati na to, koliko je i kakva je paša, pa po tome broj opredeliti. No u svakom slučaju, ne treba da se dopusti više stoke na pašu zemlje služeće nego za koliko na gospodarećoj zemlji piće za zimnicu dobiti se može. Podmladak na sisi u ovaj broj ne spada.

Paragraf 365.

Stoka na pašu služeće zemlje ne može se izgoniti svagda, no samo u opredeljeno za takvu pašu vreme, koje je ili ugovorom označeno, ili kako je gde uobičajeno. U slučaju sumnje uzima se svagda za pravac to, da se poljskom uredbom obrađivanju ne bi prepone s tim činile, ili da se ne bi protiv kakvih u tom prizrenju postojećih uredaba postupilo.

Paragraf 366.

Pravo ovo ograničava se samo na pašu. Sledstveno niti ovakav, kome pravo na pašu pripada, može travu kositi, niti gospodara služeće zemlje isključiti može, da i njegova stoka zajedno ne pase, niti samu zemlju kvariti sme; šta više on je dužan služeće dobro od svake štete i kvara čuvati, i zato na stoku pastira davati.

Paragraf 367.

No ni gospodar služeće zemlje ne treba ništa da preduzima, čim bi se uživanje prava službenosti popaše ograničiti moglo. I ako bi se slučajno paša umalila, onda se srazmerno ograničenje učiniti može.

Paragraf 368.

Po izloženim osnovima suditi se mora i obično uzajamno dopuštenje, da sused jedan na drugoga zemlji u određeno vreme svoju stoku pasti može; koje za izbeći raspre mogu i sela jedno drugom dopustiti, a i srezovi i okruzi među sobom urediti.

Paragraf 369.

Po prednavedenim osnovima i propisima moraju se suditi i slučaji ostalih službenosti, kao: pravo na sečenje drva, žirovnicu, branje lista, na lov i ribolov, na vađenje kamena, kopanje peska, paljenje kreča.

Paragraf 370.

Od ovoga prava na službenost kakve stvari razlikovati valja pravo saučešća u sopstvenosti, koje po osnovima smesništva suditi valja.

Paragraf 371.

Od ovih službenosti razlikuju se lične službenosti, pri kojima nije jedna stvar drugoj na korist opredeljena, no stvar je za korist licu kakvom naznačena. Ovo biva od tri struke: kad jedna stvar kakvom licu samo a) na upotrebljenje, b) na uživanje, v) za obitavanje služi.

Paragraf 372.

Ko ima prava jednu stvar upotrebiti, onaj može prema svome stanju bez prizrenja na svoje ostalo imanje istom stvari koristiti se po potrebi, koja se uzima od onog vremena, kad je pravo rečeno počelo. No samu stvar takvi ne može izmeniti niti na durogoga preneti.

Paragraf 373.

U ostalom sva druga korist prinadleži gospodaru stvari, koji je dužan sve terete sa stvari skopčane nositi, i istu u dobrom stanju održavati. Samo u koliko bi korist ova manja bila nego teret, mora onaj, koji pravo na upotrebljenje ima, dodati, ili od upotrebljenja prestati.

Paragraf 374.

Kome pripada pravo na uživanje tuđe stvari, onaj može tuđu stvar, samo u suštinu njene ne narušavajući, bez svakog ograničenja uživati.

Paragraf 375.

Svaka stvar mora se po svojoj prirodi upotrebiti i uživati. Tako i potrošne stvari, kao što su gotovi novci, moraju se potrošiti, da se upotrebe, pa se samo u vrednosti vraćaju; osim ako je gde novac pod lihvu dan, onda se samo lihva iskati može.

Paragraf 376.

Koji ima pravo službenosti na uživanje, onome pripadaju svi prihodi od jedne stvari, i obični i vanredni, u najprostranijem smislu. Izuzima se sokrovište, ako bi se u zemlji koja za uživanje služi, našlo, koje gospodaru zemlje pripada po propisanim opredeljenjima.

Paragraf 377.

No on i sve redovne i vanredne troškove, bez kojih se plodovi imati ne mogu, kao i bremena, koja stvar davati ima, nositi mora; osim slučaja, ako bi ova bremena plodove čiste prevazišla.

Paragraf 378.

On je dužan samu stvar kao dobar domaćin čuvati, i sadržavati, ništa ne umaliti niti utamaniti, i ako bi što uginulo, popuniti, da u svoje vreme u istom stanju, u kom je primio stvar, vrati.

Paragraf 379.

Ako bi po slučaju nužno bilo, novo zdanje podići, ili staro opalo sasvim obnoviti, to će zavisiti od osobine pogodbe između uživaoca i gospodara zemlje; jer niti je ovaj dužan tune (badava) graditi, niti je onom, ako samovlasno takvo podigne, dužan ovaj bezuslovno naknadu učiniti. Nužda i potreba k opredeljenom uživanju u ovom slučaju služiće za osnov presuđivanja.

Paragraf 380.

No u svakom slučaju, ako se gospodar stvari sa uživaocem u prizrenju naknade troškova na povišenje koristi učinjenih ne bi poravnati mogao, ne može mu onaj na put stati, da bez narušenja stvari iste troškove ocepi, ili ako to nije moguće, sudskim putem proceniti dade.

Paragraf 381.

U kakvom je stanju uživalac stvar primio, u onakom mora i gospodaru vratiti. Zato pri predaji nužno će biti stvari za uživanje tačno opisati i naznačiti; koje ako nije učinjeno, onda se drži, da je uživalac sve stvari u dobrom i upotrebljivom stanju primio.

Paragraf 382.

Svi plodovi i sve koristi zbrane, ili samo od stvari odvojene, prinadleže pri vraćanju uživaocu; nezbrani pak i neodvojeni pripadaju gospodaru stvari, samo je dužan troškove na iste plodove učinjene uživaocu naknaditi u onom slučaju, ako ovaj nije pri primanju stvar zajedno sa plodovima bez nakande primio.

Paragraf 383.

U slučaju ako bi samoj stvari opasnost upropašćenja predstajala, može gospodar stvari zahtevati, da uživalac ili upotrebilac stvar obezbedi, da propasti ne može.

Paragraf 384.

Ko ima pravo obitavanja u čijoj kući, onaj može u kući živeti, i što je za obitavanje upotrebiti, tj. ne samo sobe, no i kujnu, tavan, podrum; ali ne i dućane, magaze, ambare, kotarke itd. no zato iziskuje se osobito opredeljenje.

Paragraf 385.

U svakom slučaju gospodar zdanja ima pravo svoje dobro nadgledati, i o onom isključivo raspolagati, što k obitavanju ne prinadleži.

Paragraf 386.

Kao god što svaki, koji misli da ima pravo na službenost čije stvari, može takvo od gospodara stvari zahtevati, i ako mu ovaj ne dopusti, putem sudskim tražiti, tako i gospodar stvari ima pravo nepravednog prisvojitelja iz službenosti svoje stvari isključiti, i ako ovaj neće da odustane, putem sudskim njega iz stvari svoje izbiti.

Paragraf 387.

Službenosti, kao s jedne strane prava, a s druge obaveze, prestaju onim načinom, kojim u opšte i ostala prava i obaveze prestaju. Naročito pak prestaju:

Paragraf 388.

Kad ili gospodareća ili služeća zemlja propadne, onda prestaje i službenost. No ako bi se zemlja ili zdanje obnovilo, i u pređašnje stanje postavilo, onda i službenost se u pređašnje stanje povraća i svoju pređašnju silu dobija.

Paragraf 389.

Ako se gospodareća i služeća zemlja sastavi, i pripadnu obe jednom gospodaru, i onda službenost, kao u sopstvenoj stvari, prestati mora. I kad bi gospodar docnije jednu od ovih zemalja na drugoga preneo, onda zavisi službenost od njegovog saizvoljenja i novih uslova, jer njemu pripada neograničeno pravo sa svojim dobrom raspolagati.

Paragraf 390.

Ako je onome, koji je pravo službenosti uredio, samo to privremeno prinadležalo, ili i inače na neko izvesno vreme opredeljeno, onda kako ono vreme ističe, i službenost prestaje sama po sebi.

Paragraf 391.

Kad bi službenost, naravno lična, kome god donde samo dana, dok nebi drugi neke određene godine dostigao, npr. kad bi udovica dobila pravo u kući živeti donde, dokle sin punoletan ne bude, onda ovo prestaje, ako bi on i pre punoletnosti umro.

Paragraf 392.

Službenosti lične, tj. koje su za lice kakvo vezane, prestaju kako isto lice umre. Ako bi službenost takva na naslednika glasila, onda u slučaju sumnje samo se pod tim prvi zakoni naslednici razumevaju. Ako li na celu porodicu glasi, onda se odnosi i prelazi na sve članove iste porodice. Ako li je dana jednoj zadruzi ili opštini, onda takva traje, dokle god ista zadruga ili opština postoji.

Paragraf 393.

Godišnji užitak ako je nasledniku ili drugom kome postojano opredeljen, pa se ni iz reči poslednje volje ili ugovora, niti iz smisla opredeljenoga prava, niti po prilici potrebe i mere opredeliti ne može, da je na jedinstveno lice isti ograničen, onda će se i na sve naslednike preneti moći.

GLAVA IDž

O NASLEDSTVU.

Paragraf 394.

Posle srmti žitelja srpskog dobra njegova, i prava i obaveze, osim čisto ličnih, prelaze kao nasledstvo na drugoga, koga po redu zakon opredeljuje, ako on ugovorom ili zaveštanjem nije drugačije uredio.

Paragraf 395.

Nasledstvo po zakonu pripada najbližim srodnicima po krvi redom u sledećim članovima opredeljenim.

Paragraf 396.

Deca muška umrloga i njihovi muški potomci dobijaju prvi nasledstvo; oni isključuju sestre, oca i mater i sve pretke njine i njihovo potomstvo ili pobočne srodnike.

Paragraf 397.

Koliko muške dece, na toliko se delova deli imanje roditeljsko, i svako dete muško dobija ravan deo. A ženskoj deci u ovom slučaju pripada uživanje, izdržavanje, snabdevanje i pristojno udomljenje po postojećem običaju.

Paragraf 398.

Razlika se ne čini između dece muške, rodila se ona za života, ili posle smrti očine, samo ako je u zakono vreme.

Paragraf 399.

Unučad muška bez oca zaostavša pri nasledstvu predstavljaju oca svoga, i dobijaju njegov deo, tj. onoliko koliko bi on dobio, da je živ, ma njih koliko bilo.
Tako i praunučadima muškima pripada deo svojih roditelja umrlih.

Paragraf 400.

Ako nema muške dece, no samo bi ženske dece bilo, onda ženska deca nasleđuju zaostavše imanje očino sve na ravne česti. Žensko potomstvo deli se ženskima po pravu predstavljanja.

Paragraf 401.

Ako po smrti Srbina ne bi ostalo ni muška ni ženska potomstva, onda imanje njegovo nasleđuje njegov otac.

Paragraf 402.

Ako nema oca, onda pripada braći rođenoj i njihovoj deci, načinom opredeljenim; ako li ni ovih nema, onda materi i sestrama.
Braća i sestre samo po ocu ili samo po materi, učestvuju samo u njihovom delu.

Paragraf 403.

U ovom slučaju, ako brata ne bi živa bilo, ili sestre, no bilo bi njihnog potomstva, onda bi potomci po naznačenom redu učestvovali u nasledstvu po pravu predstavljanja, to jest primajući svi skupa jedan očin deo.

Paragraf 404.

Ako nema ni muške ni ženske dece, ni oca ni braće, ni njihova potomstva, ni matere i sestara, onda nasledstvo prelazi na deda po ocu, i ako ovoga nema, na njegovo potomstvo t.j. stričeve po pravu predstavljanja, i ako ovih ne bi bilo ni njihna potomstva, na tetke s kojima na deo dolazi baba (kao mati sa sestrama), i njihovo potomstvo: naravno razumevajući svuda potomstvo najpre muško, pa kad ovoga nema, žensko.

Paragraf 405.

Ako ne bi bilo deda po ocu ni njegova potomstva, onda prelazi nasledstvo na pradeda po ocu, i njegove potomke, najpre muške pa ako ovih ne bi bilo, na ženske i njihno potomstvo.

Paragraf 406.

Ako ni ovih ne bi bilo, onda nasleđuje prapradeda po ocu i njegovo potomstvo muško, i ako ovoga nema, žensko.

Paragraf 407.

Ako ni ovih nema, onda nasledstvo pralazi na očina čukundeda ili drugog prapradeda i njegovo muško, i za ovim žensko potomstvo.

Paragraf 408.

I ako ovih nema, onda prelazi nasledstvo na materin rod ovim istim redom i načinom do kolena šestoga.
A ako ni materinog roda po redu do ovog kolena ne bi bilo, onda prelazi nasledstvo na zaostavšu udovicu.

Paragraf 409.

Deca izvan braka rođena dobijaju pravo na nasledstvo ko i drugi zakoni naslednici samo onda, kad bi poznijim brakom zakonim ona pozakonjena bila.
Inače vanbračna deca kao nezakona ne mogu imati prava zakonoga na nasledstvo ni očino ni materino, no samo sa izjašnjenom voljom oca ili matere.

Paragraf 410.

Dete usvojeno ima pravo na nasledstvo poočima ili pomatere svoje. U slučaju njegove smrti bez dece i potomstva ne samo od poočima i pomatere nasleđeno, no i ono što sam steče i priplodi prelazi na potomke poočima i pomajke. Ako li ovih nema, onda je u tekovini i priplodu njegovom preča njegova nego poočimova i pomajčina rodbina. Nasleđeno pak dobro od poočima i pomajke prelazi na rodbinu njihovu po zakonom redu, a ne na rodbinu njegovu.

Paragraf 411.

Po smrti vanbračnoga nepozakonjenoga deteta bez dece i potomstva zakonoga njegovo imanje ne nasleđuje roditelj, no hranitelj. Moći će istina i otac i mati naslediti, no to kao hranitelj i hraniteljica.

Paragraf 412.

Kao god što je muž dužan svoju ženu za života svoga hraniti i sadržavati, tako se ta dužnost i posle smrti njegove prostire na udovicu, dokle ime njegovo nosi.

Paragraf 413.

Žena dakle po smrti muža ostaje kao udovica na uživanju dobara muževljevih, i uživa zajedno sa onima, koji su i za života muževljeva učestvovali; niti u tome razlike ima, bila ona u prvom ili drugom ili trećem itd. braku, i zarodila se ona s njim ili ne zarodila.

Paragraf 414.

Ako udovica, po smrti muža na uživanju dobra muževljevih sa decom muškom ili ženskom, ili sa roditeljima njegovim ili braćom i sestrama zaostavša, ne bi se složiti mogla, pa bi ili ona ili naslednici ovi deobu zahtevali, to u takvom slučaju pripada njoj na uživanje ravan deo sa istim zakonim naslednicima, kojima će takvi posle smrti njene, ili u slučaju preudaje pripasti.
No takva udovica dužna je, po opštim pravilima o deobi i po postojećem običaju, od svoga dela na izdržavanje zaostavših u familiji devojaka, i uopšte sviju onih lica, koja god kakvo pravo na uživanje tih dobara imaju, kao i k opremi i udomljenju devojaka, priticati.

Paragraf 415.

Ako ovih naznačenih naslednika muževljevih (paragraf 414) ne bi bilo, to udovicu do smrti njene ili preudaje niko iz muževlja celoga imanja krenuti ne može. Posle smrti pak njene ili posle preudaje prelazi celo muževlje zaostavše imanje, koje je žena kao udovica uživala, na njegove zakone po redu naslednike, ako on drugojačije raspoložio nije.

Paragraf 416.

Ono dobro ili imanje, koje žena mužu radi lakšega življenja prinese, smatra se kao njena sopstvenost i samo priplod od njega spada pod potrošak, za koji muž nije dužan odgovarati; a ono posle smrti ženine prelazi na njene zakone nasleđuje muž i muževlji zakoni naslednici.

Paragraf 417.

Ovo se razumeva kod muža i žene, koji po zakonu u braku žive; jer ako su rastavljeni sudom, ako je žena svoga muža verolomno ostavila, ako je muž po žestini srca ženu od sebe oterao ili je nju verolomno ostavio, pa se nekud stepao, onda i ovo pravo u smotrenju uživanja i uzajamnog nasledstva njihnog prestaje.

Paragraf 418.

U koliko se od ovih postavljenih opštih pravila u zadruzi otstupa, opredeljeno je u glavi DžV.

Paragraf 419.

Ubica voljni ubijenoga dobro da ne nasledi. I ako je sa znanjem samo žene muž ubijen, žena da nema užitka niti dela za užitak iz dobra muževljevih; ona gubi u tom slučaju i pisani dar. I ako muž ubije ženu ili je svirepo izbije, da ona od boja umre, muž nema nasledstva u njenom mirazu; a i ono, što bi deca maloletna u tom slučaju od matere nasledila, neće držati otac takav, no najbliži sposobni srodnici. Niti će ovakvo nasledstvo posle dečije smrti, ako zakonoga potomstva imala ne bi, na oca ili očin rod, no će samo ne materin rod preći.

Paragraf 420.

Ako su otac ili mati voljno pričinili smrt detetu, gube pravo na nasledstvo; sami slučaj ne lišava ih toga prava.

Paragraf 421.

Slučaj ubistva na obrani u nuždi ne smatra se kao ubistvo, niti donosi sa sobom lišavanje prava naslednih.

Paragraf 422.

Kao god što se zbog zločinstva i prestupa ne može ničije dobro konfiscirati (Ustava čl. 28), tako se u kaznu ne može niko ni prava nasledstva konfiskacijom lišiti.

Paragraf 423.

Kad, kako, i koji inostrani žitelj naslediti dobra sprskoga žitelja mogu, osniva se na političnim odnošajima sa stranim državama, i po tima će se nasledstva ovakva opredeljivati, i suditi.

GLAVA Dž.

O TESTAMENTU ILI ZAVEŠTANjU.

Paragraf 424.

Testament, zaveštenje ili poslednja volja jeste takva naredba, kojom ko na slučaj smrti raspoloženje čini o svemu imanju ili samo o česti jednoj imanja svoga.

Paragraf 425.

Dakle, ako se dva lica jedno drugom ma na slučaj smrti obvezuju, ono spada u ugovor, i po propisu za ugovor sudi se.

Paragraf 426.

Ko nema svoga sopstvenoga imanja, ili nema vlasti s njim raspolagati, ne može ni testamenta snažna načiniti, i ako načini, ne vredi ništa.

Paragraf 427.

Kojigod razuma i volje nema, taj ni poslednje volje imati ne može.
Dakle, koji nisu pri svesti, kao: zgranuti, besomučni, ludi, raspikuće sudski za takve proglašene, mladoletni mlađi od 15 godina, ne mogu praviti zaveštanja i ako načine, nema sile ni važnosti.

Paragraf 428.

Sva ostala lica, bila muška bila ženska, mogu praviti testament, i biće snažan, ako je inače u svom redu, i po propisu načinjen, da zakonu dostovernost ima.

Paragraf 429.

Testament mora biti pismen. On će vredeti samo ako ga je zaveštalac svojeručno napisao i potpisao, ili ako je sastavljen ili priznat pred sudom.

Paragraf 430.

U svojeručno napisanom i potpisanom testamentu mora da je jasno izražena poslednja volja zaveštaočeva, i da je naznačen dan, mesec i godina kad je pisan. Što se tiče mesta gde je testament pisan, dobro je da se ono naznači, ali i bez toga testament važi.

Paragraf 431.

To se isto razumeva i o dodatku k testamentu (kodicilu), kojim se testament ili dopunjava, ili izjašnjava, ili osobita kakva naredba čini, ne obarajući glavnu naredbu, i opredeljenje naslednika.

Paragraf 432.

Ako zaveštalac ne zna ili ne može pisati, može mu napisati testament i drugo lice, ali će on važiti samo tako, ako ga je zaveštalac lično predao sudiji za nesporna dela, odnosno njegovom zastupniku ili sreskom ili gradskom sudiji i pred njim ga ili njegovim pisarom po pročitanju priznao za svoj. Testament ovako predat sreskom ili gradskom sudiji sprovešće se nadležnom sudiji za nesporna dela na čuvanje u sudskoj kasi. Ovakav testament ostaje u sudu do smrti zaveštaočeve i otvara se na zahtev i u prisustvu onih kojih se tiče.
Takav testament za života zaveštaočeva može nesporni sudija samo njemu po zahtevu predati u kom će slučaju to pismenim aktom utvrditi i priznanica će se sudu vratiti.

Paragraf 433.

(K tome treba da prizove tri sposobna svedoka, koji će svedočiti da je ono zaveštaočeva poslednja volja. Ako svedoci znaju pisati, oni će ime svoje na testamentu potpisati, i ako pečat imaju, i pečat će udariti; ako li koji ne zna pisati, on će pored imena svoj pečat udariti, a ako pečata nema, on će pored imena svoga krst naznačiti svojom rukom, a ime moći će i jedan od svadoka napisati; no svagda treba da se naznači, čijom je rukom ime napisano.
Svedoci treba da budu svi zajedno, a ne svaki o sebi pri potpisivanju).

Paragraf 434.

(Ako je zaveštalac sam pisao i potpisao testament svojom rukom, onda nije nužno, da se pred svedocima isti čita, niti moraju oni znati šta u njemu piše; dosta je da oni znaju iz usta zaveštaočevih, da je ono, na šta se oni potpisuju, njegova poslednja volja; samo treba da se oni potpišu na sam testament, bilo na istu stranu pod sastav, bilo na drugu stranu na sastav).

Paragraf 435.

(Ako zaveštalac nije sam pisao i potpisao, niti je sam čitati znao ili mogao onda će mu se isti testament pred svedocima od jednog svedoka pročitati, i on će se izjasniti, da je to njegova poslednja volja, koja će se i naznačiti, da je njemu čitano, i da je to njegova poslednja volja).

Paragraf 436.

(Kome nije zgodno ovako pismeno testament praviti, i onaj propis nabljudavati, onaj može usmeno poslednju volju izjasniti. I ovo da opstane, mora pred pet sposobnih priznatih svedoka biti, od kojih bar trojica moraju zajedno biti.
Svedoci ovakvi istina ne moraju, ali će tek dobro i mudro učiniti, ako takvu usmenu poslednju volju na pismeno stave; jer oni mogu zaboraviti, a i umreti).

Paragraf 437.

(Svedoci na pismenom testamentu potpisani ne moraju se zakleti; njima se na potpis i pečat i savest veruje; osim ako iz važećih uzroka sud za dobro nađe i opredeli da se zakunu).

Paragraf 438.

(Svedoci usmenoga testamenta na zahtevanje ma jednog, koga se tiče, moraju zakletvom svoje kazivanje potvrditi. I ako svi pet ne mogu, ili nisu živi, bar trojica moraju biti i zakletvu položiti).

Paragraf 439.

(Zaveštaocu svakome stoji na volji, i na sudskoj svedodžbi svoju poslednju volju osnovati i utvrditi. Ovo biva, kad zaveštalac testament svojom rukom pisan ili bar potpisan, bio svedocima utvrđen ili ne, sudu nadležnom preda, zatvoren ili otvoren, s tim izjašnjenjem, da je ono njegova poslednja volja. I sud će to u protokol uvesti, i testament u svojoj zavoj zaviti i svojim pečatom zatvoriti, i odozgo naznačiti, čiji je testament, i kad je sudu predan. I po tom izdaće istom zaveštaocu priznanje, da je, i kad je testament predao, i pod kojim se brojem čuva).

Paragraf 440.

Zaveštaocu može tstament i sam sud sredstvom sudije i pisara načiniti, na način predviđen u pravilima za nesporna dela, bilo da on sam radi toga posla predstane sudu, bilo da u slučaju nemogućnosti ličnog predstanka, sudija i pisar po pozivu dođu njemu lično radi toga posla.
Kod ovakvog testamenta potrebna su samo najmanje dva svedoka, koji će utvrditi ličnost testatorovu.
Ovako napisan testament može se čuvati u sudu ili predati na čuvanje po naredbi zaveštaočevoj i kom drugom, što će sudija pismenim aktom utvrditi.

Paragraf 441.

(U slučaju osobitom nužde ili nezgode mogu ista dva sudije sa pisarom i k zaveštaocu doći, i onde njegovu poslednju volju rečenim načinom naznačiti, i, sa izvešćem kad i gde je rečeni testament načinjen, sudu predati, gde će se čuvati).

Paragraf 442.

(Testament ovako načinjen ostaje u sudu donde, dokle smrt zaveštaočeva povoda ne da, da se isti za pravac naslednika otvori; koji se naravno svagda u prisustvu onih, kojih se tiče, otvara. No dok je živ zaveštalac, na zahtevanje njegovo mora mu sud testament izdati, naznačivši vreme, kad mu je izdan i uzevši od njega priznanje, da je natrag primio).

Paragraf 443.

(Za svedoke pri testamentu valja uzeti ljude, koliko je moguće, zrele, zdrave, poštene i razumne. S uma sišavši, slepi, gluhi, nemi, i oni koji zaveštaočeva jezika ne razumeju, varalice i kradljivci, koji su sudom kao takvi osuđeni, ne mogu svedoci zaveštanja biti).

Paragraf 444.

(No onaj, kome je što u testamentu ostavljeno, ne može za sebe svedočiti, pa ni njihov najbliži rod, kao roditelji, deca i braća, kao ni svojtinja u tom stepenu).

Paragraf 445.

(Tako kome se što u testamentu ostavlja, ne može ni pisati testament).

Paragraf 446.

(Ni žene, ni momci mlađi od 17 godina, kao ni monasi da se ne uzimaju za svedoke, osim osobite nužde, npr. na brodovima, gde je opasnost potopljenja, ili na mestu gde kuga mori ili druga zaraza vlada).

Paragraf 447.

Samo u slučajevima rata, poplave, brodoloma i velike epidemije, u kojima bi zaveštaocu nemoguće bilo pismen testament praviti, ili pred sudom ga izjaviti, moći će on poslednju volju i usmeno iskazati.
U tom slučaju testament treba da je iskazan bar pred dva svedoka, sposobna da tu volju prime k znanju i pred sudom je pod zakletvom potvrde, samo ako se njima, ili ovim njihovim srodnicima: roditeljima, deci, braći i srodnicima po tazbini do drugog stepena zaključno, ništa ne ostavlja, i ako nisu bez građanske časti.
Ovakav testament važiće samo u roku od tri meseca od minule opasnosti.

Paragraf 448.

Zaveštalac dokle je živ može svoju volju na slučaj smrti menjati. Testament od zaveštaoca uništen gubi svoju silu i važnost. Docniji testament obara prvašnji, baš da prvi nije uništen, osim ako se u poslednjem zaveštalac ne poziva na prvašnji, u kom slučaju u onoliko i onaj prvi opstaje, u koliko s drugim u protivrečju ne stoji.

Paragraf 448a).

Svim testamentima, koji su se, pre nego što je ovaj Zakon dobio obaveznu silu, pojavili pred državnom vlašću, ceniće se važnost po propisima ranijeg zakona. Pismeni i usmeni testament ma koje vrste, načinjeni po starom zakonu, ako je testator umro pod vladom toga zakona, vredeće mesec dana od dana stupanja u život ovoga zakona, a testamenti načinjeni po starom zakonu od strane testatora, koji je bio još u životu ili je umro, kada je novi zakon zadobio obaveznu snagu, vredeće tri meseca od dana kad ovaj zakon dobije obaveznu snagu.

Paragraf 448b)

Zakon ovaj dobija obaveznu snagu deseti dan od dana kada se on u "Srpskim Novinama" objavi.

GLAVA DžI.

O SADRŽAJU, SMISLU I TUMAČENjU TESTAMENTA.

Paragraf 449.

Svaki testament valja u onom smislu uzeti, kao što glasi. Zato reči i izraze valja onako uzimati, kao što je zaveštaocu uzimati u običaju bilo, tj. kao što se onde uzima, gde je pravljen testament.

Paragraf 450.

Ako se sumnja rodi, u kom će se smislu koja reč ili izraz uzeti treba onako tumačiti, kako se sa ostalom naredbom složiti može, ili kako manje odstupa od zakonom opredeljenoga reda nasledstva.

Paragraf 451.

Ako je zaveštalac jednom nasledniku sve svoje imanje bez razlike ostavio, onda će njegovo biti sve.

Paragraf 452.

Ako li je kazao, da jednom nasledniku jedna samo opredeljena čest, npr. pola, trećina itd. pripadne, onda će sve ostalo pripasti zakonim naslednicima.

Paragraf 453.

Ako je zaveštalac njih više naslednika imenovao, kojima svoje imanje ostavlja, ne opredeljujući ništa dalje, onda će svi na ravne časti deliti.

Paragraf 454.

Ako je zaveštalac više naslednika naznačio, i njima neki opredeljeni deo ostavio, pa preko onoga još preteče, onda ono što preteče pripada zakonim naslednicima.

Paragraf 455.

Ako li je zaveštalac više naslednika imenovao, i njima sve svoje imanje ostavio, onda će njima sve i pripasti, baš da bi u brojanju svoga imanja što izostalo; opet neće ono zakonim naslednicima pripasti.

Paragraf 456.

Ako zaveštalac njih više naslednika naimenuje, pa za jedne odredi neki opredeljeni deo od celoga npr. trećinu, četvrtinu, petinu itd. a za druge ne odredi ništa poimence, onda će ovima sve ostalo, što preteče, pripasti, i oni će deliti na ravne časti.

Paragraf 457.

No ako za ove naslednike neoperdeljeno naimenovane po učinjenoj deobi ne preteče ništa, onda će se od onih delova što oduzeti, da se i ovima što podmiri, bar toliko, koliko je najmanje što je jednom od onih pripalo, da se volja zaveštaočeva ispuni.

Paragraf 458.

Ako je zaveštalac više naslednika naznačio, i imanje svoje njima ostavio, ne rekavši kolika čest kome da pripadne, ili je tek rekao, da budu naslednici svi na jednake delove, na jedna od njih odbaci, i neće nasledstvo da primi, onda njegov deo prelazi i pripada ostalim naslednicima.

Paragraf 459.

Ako li zaveštalac jednog ili više njih naslednika tako naimenuje, da opredeli čest, koja će da im pripadne; a druge opet tako, da ne opredeli čest, pa jedan odbaci, i neće da primi svoj deo, onda njegov deo pripada onima, za koje nije izmeren i opredeljen deo.

Paragraf 460.

Ako zaveštalac jednog ili više naslednika naimenuje, i odredi svakome poimence šta koji dobiti ima, pa jedan odbaci, i neće svoj deo da uzme, onda njegov deo neće pripasti ostalima u zaveštanju imenovanima, nego zakonim naslednicima.

Paragraf 461.

Ako zaveštalac naslednika tako naimenuje, da na slučaj, ako ovaj ne dođe na nasledstvo, da drugi nasledi, i ako ovaj ne nasledi, da na trećega, i tako dalje, pređe, onda će u slučaju naznačenom pravo nasledstva na onog preći, koji nared dođe.

Paragraf 462.

I ovaj slučaj uzeće se u onom smislu, kako ga zaveštalac naznači.

Paragraf 463.

U tom slučaju ide nasledstvo zajedno sa bremenom svojim na drugog naslednika, ako nije upravo izraženo, ili se iz okolnosti videti može, da su bremena samo na jedno izvesno lice ograničena.

Paragraf 464.

Ako bi zaveštalac opredelio, da naznačeni mu naslednik po smrti njegovoj dužan bude nasledstvo njegovo na drugo opredeljeno lice preneti, to se samo tako razume, ako bi naslednik onaj umro ne imajući lične sposobnosti za pravljenje testamenta; npr. ako bi umro kao s uma sišavši, besomučan, ili maloletan, ili bi premda sposoban umro bez testamenta i bez zakonog potomstva.

Paragraf 465.

Ako bi pak jedan zaveštalac opredelio, da njegovo izvesno imanje npr. kuća, njiva, livada, baština itd. na više kolena u rodbini njegovoj ostati mora, niti se bez vanredne nužde na drugog preneti može, to će ostati stalno, i prelaziće po oprdeljenju njegovom, ili na prvorođenog, ili najmlađeg, ili najstarijeg od familije.

Paragraf 466.

Ovo raspoloženje samo će onaj činiti moći, koji je sam ono imanje stekao i sebi pribavio; sledstveno ako bi drugi ko tako isto uredio testamentom, nema sile ni važnosti.

Paragraf 467.

Ako zaveštalac naznači da ovako ostavljena zavetina (fideikomis) svagda najbližem u porodici pripadne, onda će se pod tim onaj razumeti, koji bi po zakonom nasledstva redu od muškog potomstva najbliži bio. A ako bi više njih jednako najbliži bili, onda će se uživanje podeliti.

Paragraf 468.

Ako zaveštalac zavetinu ovako naznačenu poreče, i besnažnom učini; i ako u ono vreme, kad je postavio, nije imao muškog zakonog naslednika, pa o njemu nikakva spomena nema, a posle ga dobije, pada zavetina u njegovom imanju; jer prelazi na zakono dete, na koje on onda mislio nije.

Paragraf 469.

Kad zaveštalac u svome testamentu, ili dokumentu, jednu ili više stvari poimence ostavi jednom ili drugom, npr. baštinu, kuću, njivu, sersan, oružje, ili ovoliko ili onoliko novaca itd. onda se ta stvar smatra kao poklon ili osobita isporuka ili legat.

Paragraf 470.

Ako zaveštalac takvu stvar opredeljenu ostavi nsledniku svom naznačenom, onda naslednik preko svoga naslednog dela dobija i naznačenu stvar.

Paragraf 471.

Ako li zaveštalac takvu stvar ostavi drugom kom, koji nije naslednik, onda će naslednik dužan biti iz nasleđenog imanja kao osobitu isporuku isporučiti.
O isporučenju pak isporuka ovih ima se primetiti, da se ono iz posmrtnog imanja, ili iz dotičnog dela istoga, dotle udejstvovati ne može, dok se god nalazilo bude lica, kojima iz istog imanja uopšte, ili iz dotičnog dela, uživljenje zakonom pristoji.

Paragraf 472.

Ako zaveštalac naznači više njih naslednika, pasve svoje imanje ostavi njima, opredelivši da na ravne delove podele, pa posle izbroji poimence, i svakom osobiti deo naznači, onda s tim zaveštalac odredio je i način, kako da se podele, i premda je poimence naznačio, opet smatra se kao nasledstvo, a ne kao poklon, ili isporuka (legat); jer je tako njegova volja.

Paragraf 473.

Ako je naslednik, ili isporukoprimac (legator) umro pre zaveštaoca, to ostavljeni deo ne prelazi na njihove naslednike, amo im inače to pravo ne pripada.

Paragraf 474.

Ako zaveštalac ostavi što kome pod nekim uslovom, pa je onaj uslov tavan da se ne razume, ili ga nije moguće ispuniti, ili je bezakon, ili sraman i nedozvoljen, onda se smatra kao da ga i nema, pa se i ne uzima na um; no naredba stoji u sili i važnosti.

Paragraf 475.

Stvar, koju zaveštalac ostavlja, valja tačno u onom smislu uzeti, u kom se obično kod ljudi uzima, i u kom je zaveštalac uzeti morao.
Tako ako ostavi sve miljkove svoje kome, razumevaju se sva nepokretna njegova dobra po prirodi, kao: kuća, staje, vodenice potočnjače, koje nisu na splavovima (tj. osim dunavske, savske, moravske, i drinske), dućani (bez espapa), bašte, vinogradi, voćnjaci, njive, livade, prazna mesta za kuće i dućane, i svaka druga zemlja.
Pod baštinom razumeće se njiva, livada, voćnjak, bašta (koja nije s kućom skopčana), vinogradi, i sve ograde i zgrade ovima pripadajuće.
Pod kućom razumevaju se zdanja za obitavanje sa svim zgradama oko kuće, ogradom i baštom uz kuću. A ne razumevaju se, niti kući prinadleže dućani ocepljeni od kuće, ili koji se odeljeno držati mogu, ili nisu pod jednim i istim krovom s kućom.
Pod pokućstvom razumeva se sve, što god kućnoj potrebi prinadleži, kao: kućno posuđe, kućni i sobni nameštaj, prostirači i pokrivači. - Kazan, ratilo ili les, sudovi vinogradima i voćnjacima prinadležeći, alat (kao sekira, motika, bradva, testera, keser, burgija i rendeta), nakit i gotovi novci, obligacije, ruho ili haljine, košulje ili preobuka, platno ili postava i bez, rušadina (veš), oružje, sersan konjski, kola, hrana, vino, rakija, seno i sva ostala hrana i pića, kao i espap i što trgovini prinadleži, pod pokućstvom ne razumeva se, no svako o sebi ide.

GLAVA DžII.

O TOME, KAKO ZAVEŠTALAC O SVOM IMANjU RASPOLAGATI MOŽE.

Paragraf 476.

Sve imanje, bilo ono od predaka nasleđeno ili pribavljeno i stečeno, smatra se kao sopstvenost, s kojom svaki raspolagati može po svojoj volji.

Paragraf 477.

Samo zakoni deo na slučaj smrti mora ostati zakonoj deci kako muškoj, ako ih ima, tako i ženskoj, ako muške nema, nevredim, koji se sastoji u polovini dela onoga, koji bi im po zakonu pripao, kad zaveštaočeva raspoloženja ne bi bilo.

Paragraf 478.

Premda zakon u nasledstvu muškoj deci prvenstveno daje nad ženskom, opet otac je vlastan (ili mati o svom imanju), zaveštanjem između dece svoje raspoloženje učiniti, kakvo hoće, i tako i žensku decu ili izravnati s muškom, ili im osobiti deo ostaviti koje mora ostati snažno niti narušenje zakonoga dela u tom slučaju mesta imati može.

Paragraf 479.

I tako zakoni deo naručio bi se onda, kad bi zaveštalac polovinu zakonoga nasledstva na korist drugoga koga, a ne ženske dece okrnjio.

Paragraf 480.

Zaveštalac bez osobitih zakonom opredeljenih uzroka dete svoje muško, ili ako ovoga ne bi bilo, ni žensko, iz zakonoga dela isključiti ne može. Uzroci su pak takvi samo sledujući: a) ako dete ostavi svoj pravoslavni hrišćanski zakon; b) ako je dete oca u bedi i nevolji bez pomoći ostavilo; v) ako se na haranje i krađu i druga zločinstva dalo; g) ako se bludnom i raskošnom životu predalo, i opomenuo nije htelo odustati od toga.

Paragraf 481.

Ostali po radu zakonom naznačeni naslednici nemaju prava na zakoni deo, i zato nije ni zaveštalac spram ovih dužan nevredimost takvoga nabljudavati, niti uzroke kakve isključenja iz nasledstva navoditi.

Paragraf 482.

Koji bi mislio, da mu je zaveštalac sa poslednjom naredbom nepravdu ili uštrb protiv zakona učinio, onaj za 8 dana posle saopštenja njemu testamenta treba protiv toga da se izjasni, a najdalje za pola godine da svoje dokaze sudu predloži; inače ostaje naredba po testamentu stalna.

Paragraf 483.

Ako su svi oni, kojih se stvar tiče, sa naredbom zaveštaoca zadovoljni, onda testament ostaje u važnosti, baš da i nije po propisanim pravilima načinjen, ili da bi baš i preko vlasti svoje zaveštalac zamašio.

Paragraf 484.

Za mladoletne izjasniće se tutor i mati, za odsustvujuće, ili s uma sišavše, i druge, koji svoje volje izjasniti ne mogu, izjasniće se osobiti od suda naređeni zastupnik ili branilac.

GLAVA DžIII.

O POPISU ZAOSTAVŠEGA IMANjA.

Paragraf 485.

Niko ne mora nasledstvo primiti ili zauzeti bez popisa sudskog; a ako primi, sam sebi sledstva nek pripiše.

Paragraf 486.

Sud nadležni od preživelog supružnika ili od naslednika, ili tutora i drugih lica, kojih se tiče, pozvan, odmah k popisu dobara zaostavših da ima nadležnim putem i načinom pristupiti.

Paragraf 487.

Nepozvan sud da se u popisu imanja ne meša, osim slučaja gde deca mladoletna bez oca i matere i bez svakoga starešine ostanu.

Paragraf 488.

Ako punoletni naslednik nasledstvo bez popisa svojevoljno primi, onda on bez svakog izuzeća i izgovora sve dugove i terete umrloga nositi mora, ne smatrajući, zaleže li imanje umrloga, ili ne; gde u slučaju popisa samo je na toliko obavezan, koliko po popisu imanje umrloga zaleže.

Paragraf 489.

Koji bi naročito štogod od zaostavšeg imanja zatajao, ako je naslednik ili učesnik, gubi pravo na zatajeno dobro, i ono pripada isključivo ostalim naslednicima. Ako li nije učesnik u onome, što je zatajao, onaj će se smatrati i suditi kao i drugi kradljivac.

Paragraf 490.

Budući da svi dugovi umrloga na njegovom imanju leže, i otuda se isplatiti moraju, zato će se onda tek pravo imanje umrloga imati, kad se svi dugovi odbiju, i upravo isplate.

Paragraf 491.

Naslednik ili izvršilac zaveštanja može zahtevati, da se opredeli jedno ročište, i da se na to raspis učini, i u tom svi zajmodavci zaveštaočevi pozovu, da se imaju sa dugovima na rok javiti, i svoja prava dokazati, inače da gube svoje pravo, ako bi drugi iscrpeli zaostavše imanje; osim ako nemaju osobitu zalogu za svoju sigurnost.

GLAVA DžIV.

O DEOBI.

Paragraf 492.

Naslednicima stajaće na volji, ili podeliti se, ili u zajednici nepodeljeni zaostati.

Paragraf 493.

Ako punoletni naslednici sa mladoletnim u zajednini zaostanu, onda su dužni, ili njihov deo s odobrenjem suda osigurati, i do punoletnosti njihove kao dobre starešine sačuvati, i mladoletnike sadržavati, ili po prirodi zadružne smese u svemu priplodu i dobitku na ravne delove po razmeru prava i dela njihova i njih učesnicima učiniti.

Paragraf 494.

Ovo jedinstvo života i imanja ako se osniva na ugovoru, prinadležaće od česti k smesništvu imanja ili ortakluka, od časti pak k odnošajima zadruge, i po tome će se meriti i suditi.

Paragraf 495.

Ovo jedinstvo ne može se držati na štetu trećega. I u tom stanju dužni su zajedničari u svima odnošajima koji se samo strogo lica ne tiču, jedan za sve i svi za jednoga odgovarati.

Paragraf 496.

Naslednici kako se svi slože, mogu deliti se ili sami među sobom, ili pred prizvanim odabranim ljudima, ili pred svojim sudom ili sudijom.

Paragraf 497.

Najpre će se istaviti, ako je žena muža preživela, njen miraz, pisani dar ako ga ima, za nju.

Paragraf 498.

Posle će se sve popisano pokretno i nepokretno zaostavše po umrlome imanje tako na ravne časti podeliti, kako će svakome od naznačenih učestvujućih naslednika jednak deo, kako u pokretnim tako i nepokretnim, i ostalim pravima, pripasti.

Paragraf 499.

Ako je stvar jedna takva, koja se sama sobom (u naturi) zgodno podeliti ne da, onda će se ili proceniti, pa će stvar jedan zadržati, ako se ostali saglase, i ove procenom isplatiti; ako li se ne saglase, a ono stvar prodati, i novac podeliti.

Paragraf 500.

Pokloni za života od oca ili matere detetu jednom učinjeni, kao sinu u trgovinu njegovu, zanat, ili drugu kakvu radnju, ili kćeri u miraz i svadbarinu, treba da se pri deobi uzmu u račun, ako nisu roditelji naročito izjasnili se, da se ovi u račun ne uzmu. No plodovi i hasna od takvoga poklona pripada svagda daroprimcu, a ne ulaze nikada u račun.

Paragraf 501.

Troškovi na hranu, odelo, vaspitanje učinjeni ne treba nikako u račun da uđu. No ocu i materi, koji su te troškove činili, od volje je, raspoloženje učiniti i takvo, da se i to u prizrenje uzme, i ostalima u toliko naknada učini; ali roditelji treba to brojem da naznače, koliko je.

Paragraf 502.

Za mladoletnika mora pri deobi biti tutor njegov, a za odsustvujućega mora biti zastupnik ili branilac od suda opredeljen.

Paragraf 503.

Po učinjenoj deobi svaki ima pravo svoj deo zauzeti, i njim upravljati, i po svojoj volji raspolagati.

Paragraf 504.

Za tvrđu prava deobnoga dela svaki jedan za drugoga dobar stajati, odgovarati, i u slučaju uštrba naknadu drugom učiniti mora.

Paragraf 505.

Koji bi mislio, da mu je deobom tom nepravda ili uštrb učinjen, onaj može se na sud obratiti za jednu godinu i dan, i zahtevati, da se deoba ispravi. Ako je koji međutim svoj deo obnovio i znatno poboljšao, to će on samo prvašnju vrednost u deobu dati dužan biti

Paragraf 506.

Prođe li godina i dan, ili onaj, koji novu deobu zahteva, ne bi dovoljno neprevdu dokazao, onda prestaje svaki govor, i deoba ostaje stalna.

GLAVA DžV.

O NASLEDNIM PRAVIMA I ODNOŠAJIMA U ZADRUZI.

Paragraf 507.

Zadruga je onde, gde je smesa zajedničkog života i imanja savezom srodstva ili usvojenjem po prirodi osnovana i utvrđena.
Zadruga zove se i kuća ili kuća zadružna za razliku od inokosne.

Paragraf 508.

Što je god imanja i dobara u zadruzi, nije jednoga no sviju; i što god koji u zadruzi pribavi, nije sebi no svima je pribavio.

Paragraf 509.

Stvari neke, koje na potrebu i poslugu jednome isključivo služe, prinadleže isključivo onome. Za takvo drži se ruho ili odelo, nakit ženski, prostirka sopstvena, preobuka, sukno, rušadina, platno ili postava ili bez.

Paragraf 510.

O zadružnom dobru bez saglasja sviju punoletnih i oženjenih muških glava jedan ili drugi nije vlastan raspolagati, kao ni prodati ili zadužiti. I sam starešina samo može upravljati čeljad domaću, i za kuću poradi radnje i uživanja naredbe činiti, ali otuđiti što ili zadužiti sam svojevoljno ne može; no ako baš on što svrši, pa za godinu dana od vremena, kad su drugi doznali, oni ne protivslove ni na sudu ni van suda, ono ostaje stalno i neporečeno, kao da je s početka sviju volja bila.

Paragraf 511.

Što je ko u zadruzi živeći, no od zadruge udaljen svojim trudom ili srećom i slučajem sebi pribavio, ono će ostati njegovo samo, ako se on samo s tim zadovolji, a od svog smesničkog dela odstupi.

Paragraf 512.

Koji se odeli, i svoj deo uzme, pa na svoju ruku raditi počne, onaj ako u zajedini ostane, za sebe se smatra, i nema nikakva prava na dobro zadružno, kao i na dobitak ili plodove smesničkog dobra; ako nisu pri deobi drugojačije ugovorili, koje im na volji stoji; i onda će se vladati po ugovoru.

Paragraf 513.

Onaj, koji bi samovoljno bez saglasja zadružnog kuću ostavio, i za godinu dana povratio se i kuću potpomogao ne bi, gubi pravo na sav priplod za vreme odsustva dobiveni, a i štetu za to vreme dogodivšu se dužan je nositi, niti će kuća za to odgovarati.

Paragraf 514.

Koji bi zadrugar mesto pomoći štetu ili dug protiv volje zadruge činio, onoga imaju pravo ostali od sebe ocepiti, davši mu njegov deo po proceni veštaka, ili ako im je volja i u naturi.

Paragraf 515.

Zadrugar u smesi živeći samo svoj deo zadužiti može; i zajmodavci, koji su jednom bez znanja družine zajam činili, samo se iz njegovog dela namiriti mogu; a na druge delove prava nemaju, osim ako dokažu da je taj zajam u kuću unesen, da su svi za to znali, i da su skupa uživali i trošili.

Paragraf 516.

Smrt starešine, ili koga drugog iz zadruge, stanje i odnošaj zadruge i smesništva imanja ne menja. Sve ostaje po starom.

Paragraf 517.

Deca muška u zadruzi živeće posle navršene 15 godine dobivaju ravan deo sa ostalim punoletnim i oženjenim zadrugarima u svemu prinovku i proplodu od onoga vremena; razumevaju se naravno ona, koja su u kući bila i pripomagala.

Paragraf 518.

Deca muška pre navršene 15. godine nemaju osobita dela, no zauzimaju mesto i prava svoga roditelja po opredeljenju opštem.

Paragraf 519.

Starešina zadružni je naravni tutor mladoletne zaostavše dece. On je dužan njih sa saglasijem matere upućivati, i nastavljati, da dobri, pošteni i radni, pa otečestvu blagopotrebni ljudi budu.

Paragraf 520.

Dokle god jedne punoletne ili oženjene glave u zadruzi ima, i niko od zaostavših ne ište da se popis, čini sud popisa činiti neće. Samo na zahtevanje preživelih popisaće sud svojim putem imanje, pa po potrebi ili će deo mladoletnika istaviti, i pod sudsku upravu uzeti, ili će popisavši ga sa popisom i opet zadružnom rukovodstvu predati. No kako je deo mladoletnika po popisu naznačen, i istavljen, odmah je deoba učinjena, i mladoletnima njihov deo pripada, pa ostala deca u zadruzi, ili ne ostala.

Paragraf 521.

Na slučaj smrti svaki u zadruzi, koji ličnu sposobnost ima, o svome delu raspolagati može, u toliko, u koliko se deo ne premaša; i ako je koji tako raspoložio, onda se popis učiniti mora, da se deo umrloga istavi, ako to između zadrugara za život nije učinjeno i naznačeno.

Paragraf 522.

Sve što kome u zadružnoj smrsi prinadleži, bilo glavno, bilo priplođeno, ponovljeno ili stečeno, smatra se kao sopstvenost, po kojoj se pravo raspolaganja meri i ograničava prema svima u zadruzi živećim zakonima naslednicima.

Paragraf 523.

Žena udovica posle muža u zadruzi zaostavši, bila sa decom ili bez dece, zadržava pravo uživanja na delu svoga muža u zadruzi i smesi zaostavšem. No i ona je dužna po mogućstvu zadruzi pripomagati.

Paragraf 524.

Osim toga što je zadruga dužna ženu udovicu sadržavati, i njoj uživanje pristojno davati, ona zadržava preko svog miraza sve ono, što je samo na potrebu njenu i njenoga muža ili dece služilo, kao svoje sopstveno, koje, i ako se preuda, sa sobom odnosi; no dečije ostaje deci.

Paragraf 525.

Udovica ako se preuda, ili roditeljima svojima vrati, da dobije pristojno snabdevanje radi udomljenja po postojećem običaju. I to da joj služi za opremu.

Paragraf 526.

Prava i obaveze zadrugara jednake su, bili srodni, bili usvojeni sa opštim saglasjem.

Paragraf 527.

U slučaju nasledstva i deobe u zadruzi valja postupati po opštem propisu nasledstva i deobe.

Paragraf 528.

Srodstvo u zadruzi pri nasledstvu ima prvenstvo nad srodstvom izvan zadruge, ma ovo bilo i u bližem stepenu. I samo usvojenje dostavernim načinom i sa opštim saglasjem zadruge učinjeno isključava i samo srodstvo po krvi izvan zadruge. No deca maloletna ako bi za materom iz zadruge otišla, zadržavaju svoje prvenstvo i izvan zadruge. Također i u slučaju ropstva ili sužanjstva ili druge podobne nužde i opasnosti, ili službe otečestvene ostaje pravo srodstva pri nasledstvu i izvan zadruge nevredimo.

Paragraf 529.

Devojke u zadruzi zaostavše kuća zadružna da ima sadržavati i u svoje vreme pristojno udati, po postojećem običaju.
Ženska deca umrloga u zadruzi, kad ovaj ne ostavi po sebi muške dece, imaju prava nasledstva na deo zadružnog imanja svog oca; no tim im imanje, u koliko se ono u zemljama i uopšte u nepokretnostima sastoji, može zadruga po proceni veštaka novcem isplatiti.

GLAVA DžVI.

O NASLEDSTVU U NEDOSTATKU NAREDBE ZAKONA I ZAKONIH NASLEDNIKA.

Paragraf 530.

U slučaju ako naslednika nikakvog ni po ugovoru ni po zaveštanju ni po zakonu ne bi bilo, onda imanje zaostavše pripada državi, i to kako nepokretno tako i pokretno kasi praviteljstvenoj.

ODELjAK DRUGI

GLAVA VII.

O UGOVORIMA UOPŠTE.

Paragraf 531.

Ugovor je zaključen onda kad jedna strana što obeća, a druga to primi, ili se izjasni da prima.

Paragraf 532.

Obećanje ovo i primanje može se učiniti ne samo rečima, nego i drugim zgodnim znacima, a i samim delom, koje volju pokazuje.

Paragraf 533.

Koji su razuma lišeni, ne mogu ugovora činiti, to jest niti mogu što obećati niti primiti. Ovima je podobno i dete mlađe od sedam godina. Oni pak, koji od oca, tutora ili staraoca zavise, ne mogu ništa obećati, ali ako što na korist svoju prime, ono stoji.

Paragraf 534.

Kako da se ugovori zaključe sa zadrugom ili sa opštinom, to će se iz njihovog postojećeg ustrojstva i prirode videti.

Paragraf 535.

Za ugovore sa zločincem učinjene, i njihovu važnost, opredeljiće zakoni kazneni.

Paragraf 536.

Ugovor valja da bude jasan i razumljiv, i opredeljen.

Paragraf 537.

Pri ugovoru strašenje, laž, prevara i obmana upotrebljena nikome ne pomaže, no šta više odmaže. Takav ugovor ne samo ne stoji, no i naknada oštećenom tim načinom pripada.

Paragraf 538.

Ugovor se može samo o onim stvarima učiniti, koje među ljudima prolaze, i koje su moguće i dozvoljene.

Paragraf 539.

Naročito zakon zabranjuje i uništava ugovore sledeće:
1.
Ugovore az trud pri kakvoj prosidbi devojke i bračnoj pogodbi.
2.
Ugovor lekara ili vidača sa blesnikom, što će se lečenja bolesti kakve primiti.
3.
Ugovor, koji bi pravozastupnik parnicu poverenu prekupio opredeljenom nekom cenom.
4.
Ugovor, kojim bi ko nasledstvo ili isporuku (legat) još za života onoga, od koga bi mu pripalo, prodao.

Paragraf 540.

Ugovor jedanput zaključen ima jednaku silu i važnost, bio usmeno ili pismeno, bio pred sudom ili van suda, pred svedocima ili bez njih učinjen.

Paragraf 541.

No ako se ugovarajuća lica naročito na pismeni ugovor slože, onda se samo sa potpisom kao zaključen smatra.

Paragraf 542.

Koji pisati ne zna, mora svoje ime od drugoga potpisati dati; sam pak ili krst staviti, ili pečat svoj udariti, koje će dva svedoka posvedočiti, da je s njegovom voljom ugovor zaključen i postpisan.

Paragraf 543.

Gde dva ili više njih u smesi imanja žive, pa ugovor kakvi u smesi učine, to jest ili što obećaju ili što primaju, onda se po osnovima smese prava i obaveze uzajamne suditi moraju.

Paragraf 544.

Kome se obveže samo jedan deo smesničke stvari, onaj nema pravo na celo; niti može od drugog zahtevati, osim onoga, koji se obvezao.

Paragraf 545.

Ako li su se dva ili više njih na celu stvar obavezali, onda je dužan jedan za sve i svi za jednog celu stvar dati.

Paragraf 546.

Ako bi pri ugovoru osobiti uslovi ostavljeni bili, oni se moraju razumno u prizrenje uzeti.

Paragraf 547.

Svi ugovori valja da se u ono vreme, na onom mestu, i na onaj način izvrše, kao što koji ugovor glasi. Kad se pitanje o vremenu rodi, onda se po zakonu uzimaju 24 sata za jedan dan, 30 dana za jedan mesec, i 365 dana za jednu godinu.

Paragraf 548.

Kad mesto, gde da se ugovor izvrši, nije naročito naznačeno, onda to treba po prirodi posla suditi i opredeliti. Ako to ne bi moguće bilo, onda će se stvari nepokretne na onom mestu, gde leže, a stvari pokretne na onom mestu predati, gde je obećanje učinjeno. Kad se pitanje radi o meri, vazi i novcu, onda se na ono mesto gleda, gde se stvar predaje.

Paragraf 549.

Kad ko što obeća ili se na što obveže, pa se to na više načina ispuniti može, onda onome, koji se obvezao, stoji na volji, gde hoće da obećanje ispuni; ali počem je jedanput mesto opredelio, ne može više promeniti, niti od toga odustati.

Paragraf 550.

Ako se pri zaključenju ugovora za znak tvrđe ugovara i za sigurnost izvršenja kapara da, pa se krivicom jedne strane ugovarajuće ugovor ne bi ispunio, onda nevina strana može zadržati kaparu, ili ako je ova dala kaparu, ima pravo po svojoj volji iskati, ili da kriva strana kaparu udvojenu vrati; ili voli, da se izvrši ugovor, ili, ako te ne može biti, naknadu da učini.

Paragraf 551.

Ako se ugovor zaključi na odustanicu ili pišmanluk, to jest, ako se opredeli nešto, koje onaj platiti ima, koji bi pre izvršenja odustao od ugovora, t.j. koji bi se popišmanio, onda takav mora ili držati ugovor, ili pišmanluk platiti.

Paragraf 552.

Svaki ugovor, i iz njega proističuća prava i obaveze prelaze i na naslednike, osim slučajeva, ako ne bi ista za lične odnose i sopsobnosti vezana bila; ili ako inače nisu naslednici naročito ugovorom ili zakonom izuzeti.

Paragraf 553.

Ako jedna strana zaključeni ugovor istina ispuni, ali ne sasvim onako, kao što ugovor glasi, ili ne u određeno vreme, ili ne na svom mestu, i urečenim načinom; onda druga strana nema prava zato odustati od ugovora, nego ima pravo zahtevati, da se tačno ugovor ispuni, i za oštećenje naknada učini.

Paragraf 554.

Kad ko ugovor zaključi takvim načinom, da stvar na drugoga prenese, tako da mu se zato naplata učini, onda on naravno svagda i jemstvuje ili dobar stoji, ako se i ne izrazi, za sva ona svojstva, koja su kod one stvari ugovorena ili koja se obično kod nje pretpostavljaju, da se po svojoj prirodi i po smislu ugovora ona upotrebiti može.

Paragraf 555.

Koji bi dakle ugovor kakvi učinio, pa bi stvari jednoj, koju na drugoga prenaša, takva svojstva propisivao, kakvih ona stvar nema, a trebalo bi po prirodi ili po ugovoru da ih ima; ili koji bi osobite nedostatke kod stvari jedne prećutao, i prikrivao; ili koji bi takvu stvar, koje on nema, ili sasvim tuđu prodao; ili koji bi lažno izdavao, da je stvar za kakvu potrebu sposobna, a nije, ili da ni običnih nedostataka i bremena nema, navodio; pa bi se protivno pokazalo, onda će takav za to odgovarati, a za štetu, koja bi otuda proizašla, naknadu učiniti.

Paragraf 556.

Za nedostatke, koji svakome u oči padaju, nije dužan niko jemstvovati, osim ako je naročito u ugovoru naznačeno, da stvar baš nikakva nedostatka ni bremena nema.

Paragraf 557.

Ko tuđu stvar ugovorom na sebe primi, znajući, da je tuđa, onaj nema prava jemstva ili naknade iskati. Razumeva se, da ni onaj, koji se jemstva odriče, nema na to pravo.

Paragraf 558.

Ako bi ugovor glasio na stvari đuture ili gomilom, to jest, onako kao što stoje i leže, bez broja, mere i vage da se predadu, onda jemstva i naknade nema, osim osobita slučaja, ako bi se takvi nedostatci i mahne otkrile, za koje se ugovorom naročito jemstvuje.

Paragraf 559.

Ako pri teretnim ugovorima jedna strana nije primila ni pola obične vrednosti onoga, što je drugoj strani dala, onda oštećena strana ima prava zahtevati da se ugovor raskine i u pređašnje stanje povrati.
No druga strana ima prava održati ugovor, ako oštećenom dopuni onoliko koliko do obične cene nedostaje.
Vrednost se uzima ona, koja je bila u vremenu kad je ugovor zaključen.

Paragraf 560.

Ovo sredstvo nema mesta onda, kad se ko naročno toga odrekao, ili mu se stvar osobito omilela, pa je prekoobičnu cenu za nju dao; ili ako se po ugovarajućim licima suditi daje, da je stvar u pola poklonjena; ili ako se prava cena stvari pronaći ne može; ili ako je stvar putem sudskim prodana.

GLAVA DžVIII.

O POKLONIMA.

Paragraf 561.

Poklon biva, kad ko dobrovoljno drugome što da, ne ištući niti primajući ikakve za to naplate.

Paragraf 562.

Ko ima pravo savršeno i neograničeno sa svojim stvarima raspolagati, onaj samo može poklone činiti.

Paragraf 563.

Primiti poklon može svaki, i onaj, koji inače sam ugovora drugoga zaključiti ne može.

Paragraf 564.

Ko poklon samo usmeno učini, a stvar ne preda, i na zahtevanje neće da preda, ne može se sudom naterati, da predati mora. Samo sa pismenim dostovernim dokazom može se poklon putem sudskim tražiti.

Paragraf 565.

Sa tuđom stvari, bilo pokretnom bilo nepokretnom, ili na štetu trećega poklon se činiti ne može. I ako se učini, pada i uništava se.
I po tome neće važiti poklon kojim je okrnjen zakoni deo dece, ili bi bilo okrnjeno uživanje onima, koje je poklonodavac dužan izdržavati, ili bi se njime osujećavala naplata poklonodavčevih poverilaca u vreme poklona. U ovakvom slučaju obdareni vratiće samo onoliko, u koliko se iziskuje da se podmiri okrnjeni zakoni deo dece, ili uživanje onih, kojima to pripada, ili da se podmire oštećeni poverioci.
Ako poklonoprimac ne pritežava poklonjenu stvar, ili vrednost te stvari, onda odgovara samo u onom slučaju, ako je u nepoštenoj nameri prestao nju priteživati.

Paragraf 566.

Ko jedanput poklon učini, ne može više natrag uzeti, osim osobitih slučajeva.

Paragraf 567.

Slučaji, zbog kojih darodavac može poklon poreći, jesu sledeći:
a) ako darodavac docnije tako osiromaši, da ni živeti ne može;
b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći vred njegovom životu, telu, časti, i narušavajući njegovu slobodu i imanje.

Paragraf 568.

Poklon na slučaj smrti učinjeni smatra se kao legat ili isporuka, i po tome će se i suditi.

GLAVA DžIDž.

O OSTAVI ILI AMANETU.

Paragraf 569.

Ostava ili amanet je takav ugovor, kojim ko tuđu stvar primi tako, da je čuva, i nevredimo natrag vrati.

Paragraf 570.

Svaki, koji tuđu stvar kao amanet ili ostavu primi, dužan je istu stvar od svakog kvara ili štete, kao svoju sosptvenu čuvati.

Paragraf 571.

Stvar na ostavu primljenu čuvar nema prava na svoju korist upotrebiti niti uživati, osim slučaja, ako to ostavljač naročito sam dozvoli; no onda prestaje isti ugovor biti amanetom, i prelazi u naruč, najam, ili zajam, po razluci stvari i upotrebljenja.

Paragraf 572.

Ako je vreme opredeljeno, mora čuvar u to vreme, ako li nije, onda je dužan, kad ostavljač poište, natrag vratiti.

Paragraf 573.

Ako nema opredeljenog vremena, niti se po okolnostima vreme opredeliti može, onda i čuvaru stoji na volji, kad hoće ostavu natrag podneti.

Paragraf 574.

Obično se samo pokretne stvari na ostavu daju. No biva, da se i nepokretne stvari, kao kuća, vodenica, vinograd, njiva, livada i t.d. na čuvanje kome predadu, i onda čuvaru iste dužnosti predstoje, kao i kod pokretnih stvari; ako mu nije još preko toga što više povereno, koje se posle k amanetnim dužnostima dodaje.

Paragraf 575.

Čuvar odgovara za svaki kvar ili štetu amanetu pričinjenu. No za slučaj, koji on odvratiti nije mogao, on ne odgovara. Ali i ostavljač dužan je svaki trošak, koji bi čuvar na čuvanje stvari ostavljene imati morao, naknaditi.

Paragraf 576.

Ako bi ko stvari pod ključem ili pod pečatom primio, pa bi se pokazalo, da je brava pokvarena, ili pečat narušen, onda, ako se ne zna drukčije šta je unutra bilo, mora čuvar po zakletvi ostavljača naknadu učiniti, ako ne bi inače dokazati mogao, da se narušenje brave ili pečata slučajno dogodilo.

Paragraf 577.

Ako je čuvar, sačuvavši tuđu stvar, svoju sopstvenu zato žrtvovao i izgubio, onda on može od ostavljača za to naknadu zahtevati.

Paragraf 578.

Nagradu za čuvanje može čuvar samo onda iskati, ako bi takva naročito ugovorena bila, ili bi se takva po okolnostima, ili po poslu i opredeljenju lica, podrazumevala.

Paragraf 579.

Stvari iz požara, rušenja kakvog zdanja, pohare, ili utopljenja lađe, ili drugog podobnog nesretnog slučaja spasene, i kome predane, smatraju se kao i drugi amanet, koji je svaki primalac dužan čuvati i natrag vratiti onome, čije su stvari.

Paragraf 580.

Takođe i krčmari gostioničari (handžije), lađari, vozari ili skeledžije, vozioci (kirindžije), i nosioci, dužni su stvari od putnika njima predane i poverene kao amanet čuvati, i za svaki nebreženjem pričinjeni kvar ili štetu odgovarati, i naknadu učiniti.

Paragraf 581.

Ako bi se dve strane za jednu stvar prepirale, pa bi ili same ili bi sud istu stvar kome na čuvanje predao, dok se ne izvidi čija će biti, onda se takvi sudski naznačeni čuvar zove zaptitelj ili sekvester, a stvar takva, koja se pod zaptom nalazi, zove se uzapćena, i smatra se po osnovima izloženim ostave ili amaneta.

GLAVA DžDž.

O NARUČI ILI POSLUZI.

Paragraf 582.

Naruč ili posluga biva ugovorom takvim, kojim ko nepotrošnu stvar na poslugu uzme, tako, da na opredeljeno vreme bez svake plate, ili nagrade natrag vrati.

Paragraf 583.

Onaj, koji stvar jednu u naruč ili poslugu uzme, ima pravo istom stvari onako služiti se kao što to obično biva, ili kao što je ugovorom određeno.

Paragraf 584.

Ako je vreme za poslugu opredeljeno, onda da se ima stvar na to vreme natrag vratiti; ako li to nije, onda valja gledati na nameru posluge, pa po tome vreme povraćaja opredeliti.

Paragraf 585.

Ako se vreme nikako opredeliti ne može, onda ni ovaj posao ne može se smatrati kao pravi ugovor, nego zavisi od volje onoga, koji je stvar na poslugu dao, pre ili posle, kad mu se svidi, natrag poiskati.

Paragraf 586.

Ako se raspra rodi, pa onaj, koji je dao stvar u naruč, kaže, da je kraće vreme određeno, a onaj, koji je uzeo, kaže, da je duže; onda se ono prvo drži za istinito, ako ovaj protivno ne dokaže.

Paragraf 587.

Pre vremena određenoga i posluge uzete ne može se stvar natrag, iskati, baš da bi gospodaru samome nužna bila; osim slučaja, ako naročito ugovor tako glasi.

Paragraf 588.

Ona koji je stvar na poslugu uzeo, može i pre vremena određenoga stvar natrag vratiti; i gospodar je dužan primiti, osim slučaja, ako to njemu na teret ili na štetu biva.

Paragraf 589.

Ako onaj, koji stvar u naruč uzme, ne bi stvar onako upotrebio, kao što je ugovoreno, ili bi stvar protiv volje gospodara drugom kome dalje na poslugu dao onda on ostaje za svaki kvar pod odgovorom, i gospodar može i pre vremena svoju stvar natrag poiskati.

Paragraf 590.

I kad bi onaj, koji u naruč jednu stvar uzme, protiv reda i opredeljenja stvar istu upotrebio, dužan je i za slučajnu štetu odgovarati i naknadu učiniti.

Paragraf 591.

Kad bi se stvar izgubila, pa docnije našla, ne pripada onome, koji je u naruč uzeo, no onome, koji je dao, baš da bi ovaj naknadu u vrednosti učinio bio; samo ako je ovaj gotov vrednost ovu natrag vratiti.

Paragraf 592.

Obične troškove sa poslugom stvari skopčane mora onaj nositi, koji se sa stvari služi. Za vanredne troškove, koje je na sadržanje stvari kao nužne učinio, može naknadu od gospodara stvari iskati, kad njihovu neophodnu nužnost pokaže.

GLAVA DžDžI.

O ZAJMU.

Paragraf 593.

Zajam je takav ugovor, kojim se kome stvari potrošne dadu tako, da on vlastan bude po svojoj volji njih upotrebiti, potrošiti i njima raspolagati, no u svoje vreme dužan bude rečene stvari u istom rodu i vrednosti natrag vratiti.

Paragraf 594.

Zajam obično se čini u novcu; ali može biti i u drugim potrošnim stvarima. I biva ili na lihvu, t.j. interes ili dobitak, ili bez lihve; na zalogu ili bez zaloge, na jemstvo ili bez jemstva.

Paragraf 595.

Zajam može se učiniti pismeno ili usmeno.

Paragraf 596.

Onaj, koji u zajam daje, zove se zajmodavac ili pozajmilac; onaj koji u zajam uzima, zove zajmoprimac ili dužnik.

Paragraf 597.

Zajmodavac ne može iziskivati da mu dužnik zajam u onom istom rodu novaca vrati u kom je primio, osim slučaja ako tako naročito ugovor glasi, i dužnik se na to podvezao.

Paragraf 598.

Ako bi se međutim zakonom promena u novcu učinila, tako, da se unutrašnja vrednost ne promeni, onda će zajmodavac primiti u onoj struci, u kojoj je dao, n.pr. ako je dao 100 dukata, on će toliko dukata i primiti, ako je dao 200 talira on će toliko talira i primiti, ako je dao 1000 groša, on će toliko groša i primiti; ako li među tim vrednost unutrašnja spadne, ili se digne, onda će se zajam po onoj vrednosti vratiti, koja je u vreme zajma bila, ako naročito ugovor na izvesnu felu novaca ne glasi; n.pr. ako se ne naznači: dajem 100 dukata cesarskih u zlatu tako, da mi se 100 dukata cesarskih natrag vrati.

Paragraf 599.

Ko uzme u zajam saliveno zlato, srebro, ili drugu rudu, na vagu ili meru, onaj će na vagu ili meru onoliko isto u svoje vreme i vratiti, bila mu cena veća ili manja od vremena zajma učinjenoga.

Paragraf 600.

Tako i zajam u hrani i espapu vraća se u onoj količini i dobroti, u kojoj je primljen, ne smatrajući na veću ili manju cenu i vrednost.

Paragraf 601.

Lihva zakona opredeljuje se 6 na sto; ugovoriti se pak može i do 12 na sto. Veća se sudom ne presuđuje.

Paragraf 601. a)

Ako u zajam nisu dati novci nego druge stvari potrošne, pa bi zajmodavac ugovorio da mu se vrati više no što mu je dao, bilo u rodu, dobroti, ili količini, opet se ne može ugovoriti veća hasna od dvanaest nasto. Ovo važi i za sve druge pored interesa ugovorene pobočne dužnosti ili koristi, pod kojim mu drago vidom ili nazvanjem, bilo za sebe ili za drugog ugovorene.
Isto tako, ako bi se ugovorilo, da se za dati novac ili stvar, vrati stvar drugog roda, ne sme se veća hasna od dvanaest na sto ugovarati.

Paragraf 602.

Gde nema lihve ugovorene, ali je vreme vraćanja opredeljeno, pa se na vreme zajam ne vrati, onda zajmodavac ima pravo od onoga vremena lihvu zakonu sa 6 na sto iskati.

Paragraf 602. a)

Ako je ugovor o zajmu na duže vreme zaključen, a ne bi bilo određeno vreme plaćanja interesa (lihve), onda se razume po svršetku svake godine.

Paragraf 603.

Interes (lihva) na interes ne može se uzimati niti napred ugovarati; no kad dužnik interes kad treba ne plati, to se može novim posledujućim ugovorom neplaćeni interes u glavno preobratiti, i onda i na njega interes ide.
Od ovog se izuzima davanje pod interes novaca iz kasa državnih i javnih fondova, za koje osobeni zakoni postoje.

Paragraf 604.

U slučaju, ako dužnik na vreme interes ne plati, i protivu volje zajmodavca zadrži, to će se dosuditi i interes na interes neplaćeni, od vremena kad je zajmodavac naplatu toga sudom zahtevao.

Paragraf 604. a)

Ako je poverilac dopustio da interes (lihva) dostigne glavno, onda interes prestaje teći. No od dana, kad je tužba sudu podnesena, može se interes nanovo tražiti.
Od ovog se izuzima davanje novaca pod interes iz kasa državnih i javnih fondova, za koje postoje naročiti propisi.

Paragraf 605.

Zajmodavac nema prava pre urečenog vremena zajam natrag iskati. No u slučaju opasnosti da mu zajam propasti može, može on svojim putem sebe osigurati.

Paragraf 606.

Ako je ko zajam dao na neopredeljeno vreme, onda se smatra, da je na zahtevanje zajmodavca dužnik svagda vratiti dužan.

Paragraf 607.

Ako bi neko opredeljeno vreme n.pr. tri meseca dana, ili po godine za otkaz opredeljeno bilo, onda je dužan zajmodavac na toliko vremena napred dužniku zajam otkazati. No ni zajmodavac nije dužan pre opredeljenog vremena, i preko uslova učinjenoga isti zajam natrag primiti; osim ako bi dužnik svojevoljno lihvu do opredeljenoga vremena platio.

Paragraf 608.

Ako bi onaj novac, koji je u zajam uzet, međutim zakono prestao teći, i tako svu vrednost izgubio, to zato zajmodavac pravo svoje ne gubi, no dužnik će dužan biti njemu u podobnom novcu vrednost uzajmljenu natrag vratiti.

GLAVA DžDžII.

O PUNOMOĆSTVU I DELOVODSTVU.

Paragraf 609.

Ugovor punomoćstva je takav ugovor, kojim ko vlast dobija, u ime drugoga i za drugoga što činiti punovažno.

Paragraf 610.

Onaj, koji vlast daje, zove se vlastodavac, onaj pak, kome se vlast daje, zove se punomoćnik. Vlast ta napismeno stavljena zove se punomoćije.

Paragraf 611.

Punomoćnik onoliko samo vlasti ima, koliko mu je dano. Zato on granice njemu propisane da ne prestupi. Ako prestupi, onda on za sva sledstva odgovarati mora.

Paragraf 612.

Kome nikakve granice punomoćstva naznačene nisu, onaj se mora po svome razumu, znanju i savesti upravljati.

Paragraf 613.

Tuđe stvari u ime drugoga prodati, ili za naplatu primiti; koga zadužiti: novce tuđe podići; parnicu za koga terati; na zakletvu pristati; poravnjanje učiniti, samo onda punomoćnik može, kad se u punomoćiju ovi poslovi poimenice naznače.

Paragraf 614.

Da ko u ime drugoga nasledstvo primi ili odbaci; da ortački ugovor zaključi; ili poklon učini; ili poravnatelnog sudiju izbere; ili nenaplatno pravo kakvo ustupi; iziskuje se osobito samo na te poslove glaseće punomoćije.

Paragraf 615.

Punomoćnik dužan je posao, koji je na sebe uzeo, po obećanju svome pošteno i svojski svršiti, a svu korist, koja bi otuda proistekla, svome vlastodavcu ostaviti.

Paragraf 616.

Punomoćnik, kome je posao kakav poveren, mora ga sam svršiti; jer ako se on na drugoga osloni, sam će odgovarati, ako se posao ne svrši kako treba, osim ako mu nije naročito dozvoljeno, punomoćije na drugoga preneti. No i u tom slučaju dužan je starati se, da na sposobnoga prenese, inače odgovara za krivicu.

Paragraf 617.

Štetu, koju bi punomoćnik vlastodavcu svojom krivicom pričinio, on će naknaditi; a račun dužan će biti vlastodavcu od svega dati na zahtevanje ovoga.

Paragraf 618.

Vlastodavac dužan je nuždan i potreban trošak za svršavanje posla učinjenog punomoćniku naplatiti; i u slučaju zahtevanja i napred što troška dati; i ako bi njegovom krivicom što štete punomoćniku bilo, mora naknaditi.

Paragraf 619.

Ako bi punomoćnik slučajno pri svršavanju posla njemu poverenoga kakvu štetu pretrpeo, to on može naknadu zato zahtevati onda, ako se badava posla primio; ako li je za nagradu, onda se s nagradom zadovoljiti mora, a od naknade za štetu spomena nema.

Paragraf 620.

Što punomoćnik u ime svoga vlastodavca sa trećim svrši ili ugovori po smislu svoga punomoćija, ono je stalno, i veže i vlastodavca i trećega.

Paragraf 621.

Baš u onom slučaju, ako punomoćnik za sebe one poslove svršiti ne bi sposoban bio, opet sa punomoćijem vlastodavca i trećega vežu.

Paragraf 622.

Kako vlastodavac punomoćije poreče, ili natrag uzme, odmah ono i prestaje; i što bi god posle punomoćnik u ime vlastodavca činio, nema sile ni važnosti.

Paragraf 623.

No i punomoćnik može punomoćije vratiti, i od njega odustati. Samo to da ne bude u nevreme, ili na štetu vlastodavca; jer će inače za štetu odgovarati.

Paragraf 624.

Kad ili punomoćnik ili vlastodavac umre, prestaje punomoćije; ako ne glasi i na naslednike, ili ako se ne bi otuda šteta naslednicima porodila. Ali naslednici punomoćnika dužni su za vremena vlastodavcu smrt punomoćnika javiti.

Paragraf 625.

Kako se nad imanjem kakvog dužnika stecište otvori i objavi, odmah prestaju punomoćija od dužnika takvog izdana; i sve što bi punomoćnik posle toga u njegovo ime preduzimao gubi silu i važnost.

Paragraf 626.

Ako bi punomoćije izloženim načinima i prestalo, opet ona dela, koja odlaganja ne trpe, moraju se dovršiti donde, dokle god ne bi vlastodavac drugu naredbu učinio.

Paragraf 627.

I oni poslovi, koji su sa trećim svršeni, dok mu još nije do znanja došlo, niti doći moglo, da je punomoćije prestalo, ostaju u sili i važnosti. Samo vlastodavac imaće pravo od svoga punomoćnika naknadu štete zahtevati, što se on po prestanku punomoćija u svršavanje posla uputio, i to javio nije.

Paragraf 628.

I onaj, koji bi se bez punomoćija tuđega posla primio u nuždi, tako, da bi onoga od štete oslobodio, smatra se kao i punomoćnik, i onaj, za koga je činio, dužan je njemu sav nužni na to učinjeni trošak naknaditi.

Paragraf 629.

I onome, koji bi bez punomoćija tuđega se posla primio na onoga korist, mora onaj troškove i štetu naknaditi, ako korist na svoju polzu obrati.

Paragraf 630.

Koji bi za drugoga trošak onakav učinio, koji bi ovaj po zakonu učiniti morao, onaj ima takođe prava naknadu iskati.

Paragraf 631.

Koji u slučaju nužde svoje dobro žrtvuje, da tuđe spase, ima pravo naknadu zahtevati od onih, čije je dobro spasao, po meri spasenih i sačuvanih dobara.

GLAVA DžDžIII.

O PROMENI.

Paragraf 632.

Promena je takav ugovor, kojim ko jednu stvar za drugu dati obećava.

Paragraf 633.

Stvari kad se za novce daju, nije promena, no prodaja i kupovina. No kad se novac za novac kao manji za veći, ili srebrn za zlatan i t.d. menja, smatra se kao stvar, i podleži promeni. Tako i zlato, srebro i ostale dragocenosti smatraju se kao stvari, i mogu se u promenu davati.

Paragraf 634.

Kako su promenjači ugovor učinili, ako stvar i nisu još predali, dužni su držati, i svaki od njih dobija pravo zahtevati, da mu se stvar u promenu data po smislu ugovora u onom stanju, u opredeljeno vreme i na određenom mestu preda. Ko bi se zatezao to učiniti, taj će naknadu za pričinjenu štetu ili izgubljenu korist učiniti.

Paragraf 635.

Ko ište da mu se stvar obećana izda, mora svoju dužnost najpre ispuniti, ili gotov biti, da je ispuni.

Paragraf 636.

Ako je vreme za predaju određeno, pa bi međutim stvar zabranom zakonom prestala među ljudima prolaziti, i vrednost imati, ili bi slučajno propala, onda prestaje ugovor, i smatra se kao da nije ni učinjen.

Paragraf 637.

Ako bi se pak među tim vremenom drugi kvar kakav u stvari učinio, to je dužan onaj nositi, kod koga je stvar; osim ako nisu stvari đuture pogođene, pa bi se slučajno kakav kvar ili šteta dogodila, onda ide na račun onoga, koji će ih primiti. No ako je više od polutine vrednosti propalo, nije dužan primiti.

Paragraf 638.

Koristi i priraštaj od promenjene stvari do ugovorenoga za predaju vremena pripadaju gospodaru stvari. Posle toga prinadleže onome, kome su u promenu date.

Paragraf 639.

Ako vreme predaje nije ugovoreno, onda se koristi i priraštaj upravljaju po predaji, ako nije što drugo ugovoreno.

Paragraf 640.

Dobro u promenu primljeno zadržava onu istu prirodu prava i odnošaja, kao što je bilo dobro u promenu dato.

GLAVA DžDžIV.

O PRODAJI I KUPOVINI.

Paragraf 641.

Prodaja i kupovina je takav ugovor, kojim se stvar kakva za neku određenu platu u novcu drugome ustupa.

Paragraf 642.

Kako se dva ili više njih za stvar pogode, i cenu uglave, odmah je i ugovor prodaje svršen i zaključen.

Paragraf 643.

Ako se stvar jedna tako prodaje, da osim novaca još i stvar druga se da, onda je ovaj ugovor smešan iz promene i prodaje. I ako je veća vrednost stvari nego novca, onda je promena, ako li je veća ili jednaka vrednost novaca, onda je prodaja i kupovina.

Paragraf 644.

Kako je ugovor prodaje i kupovine učinjen, onako ostaje, tako, ako je prodaja učinjena pod tim uslovom da se stvari broje, ili mere na kantar ili drugu meru, onda prodaja još nije svršena, dok se god stvari ne izbroje i ne premere. No kupac dobija odmah pravo zahtevati, da prodavac u određeno vreme uslov ovaj ispuni.
Dakle kad se stvari đuture prodaju, odmah je i prodaja svršena bez broja i bez mere.

Paragraf 645.

Za stvari koje kušati valja, da se njihova dobrota pozna, kao: vino, rakiju i druga pića i t.d. prodaja nije sa samom pogodbom svršena, no zavisi još od kušanja, osim ako je naročito drugojačije ugovoreno.

Paragraf 646.

Bez opredeljene cene ne može ni prodaje biti.

Paragraf 647.

Pravo cenu za stvar opredeliti, pripada prodavcu, čija je stvar.

Paragraf 648.

Hoće li kupac i prodavac, to mogu oni i na drugog, jednog ili više njih osloniti, da cenu preseku. Ako ih je više, onda višina glasova presuđuje.

Paragraf 649.

Može se kupac i prodavac složiti na cenu običnu čaršijsku i onda će se srednja cena čaršijska onoga mesta i vremena uzeti, gde i kad se prodaja izvršuje.

Paragraf 650.

("Ako je kupac preko polovine oštećen, onda može on kao i kod drugih ugovora od pogodbe odustati; osim ako nije naročito i sa znanjem na to pristati hteo".)

Paragraf 651.

Prodavac dužan je prodatu stvar dobro čuvati, i na određeno vreme kupcu predati nevredimo.

Paragraf 652.

Kupac pak dužan će biti kupljenu stvar odmah, ili na urečeno vreme primiti i cenu položiti.

Paragraf 653.

Prodavac stvar prodatu kupcu bez cene nije dužan dati. No ako da na poček, onda više ne može stvar no cenu od kupca tražiti.

Paragraf 654.

Na cenu za stvar na poček datu do roka za isplatu određenoga nije dužan kupac lihvu plaćati, ako to naročito ugovoreno nije, baš da bi prodana stvar plode i druge prihode nosila. No od roka isplate, ili ako ovaj opredeljen nije, od vremena opomene i zahtevanja mora kupac interes na cenu plaćati.

Paragraf 655.

Ako bi kupac u držanju kupljene stvari uznemiren bio, ili bi se osnovano bojati imao, da će uznemiren biti, on ima pravo zahtevati od prodavca, da uzroke uznemirenja s puta ukloni, ili bar da dobar zato stoji, i donde može da cenu ugovorenu ne plati, osim ako nije on sve to na sebe uzeo.

Paragraf 656.

Ako ne imajući ovakvih uzroka kupac neće ugovorenu cenu da plati iz upornosti, onda prodavcu stoji na volji ili cenu zahtevati, ili prodaju pokvariti.

Paragraf 657.

Ako kupac prodatu hranu ili druge pokretne stvari neće da primi, i ugovoreno vreme prođe, onda prodavcu, ako mu je na korist, stoji na volji pokvariti prodaju, ili zahtevati, da kupac ugovor ispuni.

Paragraf 658.

Što se koristi i opasnosti pri prodatim, no nepradanim stvarima tiče, važi popis zakona pri promeni naznačenog.

Paragraf 659.

Kupovina stvari takvih, kojima se tek nadati ko ima, smatra se kao kocka.

Paragraf 660.

Što god ovde pri prodaji nije naročito naznačeno, u onom upravljati se valja po propisima o ugovorima uopšte izloženim (Glava DžVII.)

Paragraf 661.

Ako prodavac na taj način stvar svoju proda, da zadrži pravo istu stvar od kupca otkupiti onda kupac na urečeno vreme vratiće prodavcu stvar, a dobiće od kupca cenu. Što je koji polze i koristi imao, zadržava za sebe, no i štetu svaki svoju nosi. Stvar mora se predati nevredima u stanju, u kom je prodana.

Paragraf 662.

Ako vreme otkupa nije opredeljeno, to se razumeva samo za vreme života, i nikako se na naslednike ne prostire.

Paragraf 663.

Pravo za otkup ne može se zadržati na štetu i uštrb trećega.

Paragraf 664.

Tako isto i kupac može pri kupovini pravo zadržati, da može prodavcu stvar opet natrag prodati; gde se ta ista pravila razumevaju kao i pri prodaji na otkup.

Paragraf 665.

Može ko i na taj način stvar prodati, da kupac dužan bude u slučaju prodaje njemu najpre na otkup podneti; koje ako ne bi učinio, prodavac ima pravo položivši cenu stvar uzeti.

Paragraf 666.

Prodaje mogu biti i s takvim ugovorom, ako do određenog vremena ne bi prodavac boljeg kupca našao.

Paragraf 667.

Kupi li ko stvar na probu, pa stvar probu ne izdrži može vršiti stvar, a dobija svoje novce ako su plaćeni. Ako preko vremena probe stvar zadrži bez svakog izjašnjenja, smatra se kao da je stvar probu izdržala, i on više prava na povraćaj nema.

Paragraf 668.

Ako je stvar na probu uzeta, ali vreme određeno nije, onda se za pokretne stvari računaju tri dana, za nepokretne jedna godina dana.

Paragraf 669.

Ko pokretnu stvar za opredeljenu cenu drugome preda, s tim izjašnjenjem, da ovaj za neko opredeljeno vreme njemu cenu određenu isplati, ili stvar vrati; onaj pre opredeljenoga roka nema prava od ovoga stvar natrag iskati; ali i ovaj mora na urečeno vreme ili cenu platiti, ili stvar natrag vratiti.

Paragraf 670.

Što se nepokretnih dobara tiče, kao miljkova i baština, zakon daje nekim licima pravo, da imaju prvenstvo na kupovinu. Takva lica su smesnici ili zajedničari, rodbina najbliža, koja bi pravo nasledstva u prodatim dobrima imala, koja bi po zakonu nasledila, i susedi prvi i komšije.

Paragraf 671.

U slučaju prodaje nepokretnih dobara valja da prodavac javi onima, koji pravo prvenstva za kupovinu imaju, kao smesnicima, rodu i susedima.

Paragraf 672.

Smesnik je preči od roda, a rod najbliži preči od suseda.

Paragraf 673.

Ako bi prodavac prodao, ne javivši ovima, koji prvenstvo imaju, onda ovi pravo imaju za 30 dana od vremena prodaje sudom potvrđene i objavljene isto prekupiti. Posle 30 dana pravo ovakve prekupine iščezava.

Paragraf 674.

Onaj, koji misli da prvenstvo kupovine ima, ako hoće da dobro dobije, mora gotove novce po pogodbi zaključenoj položiti u sudske ruke. Samo protivljenje i nedozvoljavanje bez novaca ne vredi ništa; a posle 30 dana opet iščezava.

Paragraf 675.

(Kad je pitanje, koji između više suseda prvenstvo ima, onda će sud presuditi, uzevši u prizrenje blizost i poveću potrebu i zgodu).

Paragraf 676.

Gde se što javno putem sudskim (t.j. licitacijom) prodaje, onde se prvenstvo prava ne smatra. Ko na javnoj prodaji što kupi, onoga je, osim ako ne bi prodaja pod tim uslovom učinjena bila, da još od čijeg odobrenja zavisi.

GLAVA DžDžV.

O ZAKUPU.

Paragraf 677.

Zakup je takav ugovor, kojim se stvar kakva nepotrošna na potrebu i korist za neko određeno vreme i opredeljenu cenu uzima.

Paragraf 678.

Zakup o stvari, koja se bez truda i rada upotrebiti daje, zove se kirija, kao što se daju kuće i pokućstva, i druge podobne stvari; o stvari pak, koja se s trudom upotrebljava i uživa, zove se obično zakup ili arenda, kao o njivama, poljskim miljkovima, ili o stoci.

Paragraf 679.

Kirija i zakup ništa drugo nije nego prodaja upotrebe; zato što je za prodaju, to se pod zakup daje, i tako se i smatra, i ako drugo što ugovoreno nije, tako se i cena plaća.

Paragraf 680.

Kako se ugovarajuće strane slože za stvar i cenu, odmah je pogodba gotova, i upotrebljenje stvari kupljeno.

Paragraf 681.

Onaj, koji stvar pod kiriju ili zakup daje, dužan je stvar svojim troškom u stanju upotrebljivom prodati, i dobar stajati za sve nedostatke, zbog kojih stvar ne bi se upotrebiti mogla, i takve naknaditi, i prepone ukloniti.

Paragraf 682.

Ako bi se stvar zakupljena slučajno upropastila, onda prestaje ugovor; ako li bi samo od česti propala, onda zakupcu stoji na volji zahtevati, ili da se od ugovorene cene pomeri propale česti što odbije, ili da se ugovor pokvari.

Paragraf 683.

Kirajdžija, i zakupac samo one troškove dužan je na stvari zakupljenoj činiti, bez kojih se stvar, kao što treba, upotrebiti ne može. Što je preko toga, kao i sva bremena na samom miljku počivajuća, ili u knjige javne založne uvedena, spadaju na samoga gospodara.

Paragraf 684.

Kirajdžija ili zakupac ima pravo zakupljenu stvar na ugovorenu upotrebu i drugom pod zakup dati, ako to može bez štete gospodara stvari biti, i ako naročito zabranjeno nije ugovorom.

Paragraf 685.

Ako je stvar na godinu jednu ili više data, pa rok plaćanja opredeljen nije, uzima se rok zakoni polugodišnji napred, ako li pogodba glasi na mesec, onda se razumeva mesečno plaćanje napred.

Paragraf 686.

Stvari od kirajdžije ili zakupca unesene, i nalazeći se plodovi ili stoka, služe za sigurnost onome, koji pod kiriju ili zakup daje, i može iste stvari svagda u zalozi zadržati radi naplate još neplaćene cene.

Paragraf 687.

Kirajdžija ili zakupac dužan je zakupljenu stvar kao domaćin po ugovoru čuvati i održavati; ugovorenu cenu na vreme plaćati; i na svršetku kirije ili zakupa vratiti u onome stanju, u kom je primio, ili kao što je ugovoreno.

Paragraf 688.

Ako je kirajdžija ili zakupac zakupljenu stvar upotrebljavao na drugo što, a ne na ono, na što je određena, ili na tako što, otkuda bi se šteta za gospodara stvari rađala, onda ovaj može zahtevati, ili da se on na upotrebu određenu ograniči, ili da se ugovor pokvari.

Paragraf 689.

Da bi se svaka raspra pri svršetku i povraćaju stvari zakupljenih izbegla, naročito kad se različne i više stvari pod zakup daju, nužno je sve stvari popisati, koje i u kakvom se stanju predaju.

Paragraf 690.

Kome je mehana s okrutom t.j. jedikom pod zakup dana, o tome se razumeva, da je sve potrebne za mehanu stvari u dobrom stanju i celosti primio, ako popisa nema; pa ih tako i vratiti mora, ne smatrajući na to, ako je što među tim pokvareno ili razbijeno.

Paragraf 691.

Koji bi volove za izor uzeo, bilo to na pola godine, ili na godinu dana, ili na jednu ili dve orbe, bilo za novce ili za žito ili za poslenike; onaj je dužan volove hraniti kao dobar domaćin i čuvati, pa u svoje vreme one iste u dobrom stanju vratiti. I ako bi takav vo krivicom ili nebreženjem manjkao ili drugčije propao ili osakatio se, dužan će biti onaj, koji ga je pod kiriju uzeo, po ugovorenoj ceni, ili po proceni veštaka platiti; inače ako bi samim slučajem n. pr. od groma uginuo, dužan je samo kožu vratiti.

Paragraf 692.

Ako bi konj za određeni rok i određeni put i rastojanje pod kiriju dat manjkao, onda kiridžija plaća kiriju, a ne konja, ako se ne dokaže, da je osobitom krivicom konj uginuo; ako li ovaj konja preko određenog roka i izvan rastojanja naznačenoga upotrebi, pa bi konj krivicom ili slučajem manjkao, onda plaća kiriju i konja po proceni ugovorenoj ili veštaka.
Ako bi pak na poslugu samo dat vo ili konj bez kirije, manjkao, onda se mora platiti bilo krivicom ili bez krivice; kao i u onom slučaju, ako bi ko bez pitanja ili dopuštenja konja ili vola uzeo.

Paragraf 693.

Koji bi ovce pod zakup (kesim) uzeo, tako, da hasnu vuče, i zato nagradu opredeljenu da, ili u maslu ili novcu, ili još i u jaganjcima i t.d. a glavno da vrati, onaj je dužan ovce sadržavati, s podmlatkom popunjavati, i u dobrom stanju u istoj dobroti i na broju vratiti.

Paragraf 694.

Ako bi ovce pod zakup (kesim) date prvo proloće od metilja manjkale, šteta spada na onoga, čije su ovce; jer se drži, da su bolest donele. No ipak ako po povraćaju ovce prvo proleće od metilja manjkaju, moraće zakupac štetu naknaditi, jer se drži, da su bolest donele.
Od ovoga razlikovati valja prosto čuvanje ovaca ili druge stoke, pri kome se osnovi amanetski i najamni u prizrenje uzeti moraju, a imeno da čuvar za svaku štetu kod stoke pričinjenu odgovarati mora, od koje samo se onda oslobođava, kad dokaže da se nije njegovim krivicom niti nebreženjem dogodilo.

Paragraf 695.

Ako bi kazan pod istek dat progoreo po starini, šteta je onoga, čiji je kazan; ako se krivicom ili nebreženjem probije, štetu će nositi zakupac, koju će naplatiti.

Paragraf 696.

Ako bi kuća, dućan ili druga staja ili zgrada pod kiriju ili zakup data vatrom izgorela, onda ukućani ili zakupci za slučajni događaj ne odgovaraju, ali za svoju krivicu ili nebreženje svagda pod odgovorom ostaju.

Paragraf 697.

Ako ima više njih zakupaca ili kirajdžija, onda za štetu vatrom prouzrokovanu svi zajednički odgovaraju, ako se ne može doznati, čijom je upravo krivicom ili nebreženjem vatra izišla.

Paragraf 698.

Kirajdžija ili zakupac odgovara i za krivicu svojih kućana, a i onih, kojima je on pod kiriju ili pod zakup dao, ako bi se što pokvarilo ili upropastilo.

Paragraf 699.

Kirija i zakup prestaje onda, kad ugovoreni rok dođe. Ako roka ugovorenoga nema, onda se gleda na uobičajeni mesta rok, ili na vreme plaćanja.

Paragraf 700.

Takođe prestaje kirija i zakup, kako stvar zakupljena propadne, koje ako bi se krivicom jedne strane dogodilo onda pripada drugoj naknada.

Paragraf 701.

Ugovor na kiriju ili zakup prestaje i onda, kad ne imajući ugovorenoga roka jedna strana drugoj otkaže. Pri zakupu miljka poljskog otkazati valja 6 meseci napred; za kiriju nepokretne stvari opredeljuje se 14 dana; za pokretnu stvar pak 24 sahata.

Paragraf 702.

Zakupac moći će samo u osobitim slučajevima pre ugovorenog roka od ugovora odustati, ako bi naime stvar zakupljena sasvim neupotrebljiva bila.

Paragraf 703.

Onaj, koji pod zakup što daje, moći će takođe u osobitom slučaju zahtevati pre vremena, da se ugovor raskine, ako bi zakupac tako stvar zakupljenu upotrebaljavao, kako na veliku štetu gospodara služi; ili ako je zakupac tako rđav platiša, da preko svog opominjanja sa platom zapadne tako, da ni sigurnosti dovoljno nema; takođe i onda, kad bi zdanje pod kiriju dano gospodar iznova zidao. Nužne popravke mora svakojako zakupac dopustiti, no te da ne traju duže od 6. nedelja, inače može naknadu tražiti zbog neupotrebe.

Paragraf 704.

Ako gospodar stvar pod zakup danu proda drugome, onda se raskida ugovor zakupa, osim ako nije naročito protivno ugovoreno, ili je ugovor zakupa u javne knjige založne na isto dobro uveden. No ako bi zakupac zbog prodaje štetu kakvu trpeo, ili bi se koristi lišio, onda može potpunu naknadu iskati.

Paragraf 705.

Svi ostali ugovori zakupni, koji se od gore označenih razlikuju ili predmetom ili opredeljenjem uživanja, ili strukom plaćanja i dugim trajanjem, i upotrebom, imaju se po izloženim osnovima suditi.

GLAVA DžDžVI.

O NAJMU.

Paragraf 706.

Ugovor najamni postoji onda, kad se ko obveže, kakvu službu činiti, (ili poslužiti), ili što načiniti za opredeljenu nagradu u novcu.

Paragraf 707.

Onaj koji posao kakav naruči, mora i na priličnu nagradu pristati.

Paragraf 708.

Ako nagrada nije opredeljena ni ugovorom ni zakonom, niti je opšte poznata onda će sudija presuditi.

Paragraf 709.

Ako je posao tako nezgodno ispao, da se ne može upotrebiti, ili je sasvim protivan postavljenom uslovu, onda naručitelj može od ugovora odustati i naružbu ne primiti. Ako on to neće, ili nedostatci ne bi tako veliki bili, onda naručitelj može zahtevati, da se posao popravi, ili da mu se šteta nadoknadi, i toga radi može i koju čest nagrade zadržati.

Paragraf 710.

Ako poslovnik naručenu stvar ili službu ugovorenu na urečeno vreme ne svrši, onda naručitelj može narudžbinu da ne primi; i može i naknadu za štetu zathevati. Ali ako naručitelj opet, počem je narudžbinu primio, neće da plati nagradu, može poslenik od njega naknadu za štetu iskati.

Paragraf 711.

Ako bi poslenik radio, ali sa krivice naručitelja sasvim svršio ne bi, pa ni izdao ne bi, on istina nagradu ugovorenu iskati ne može, ali mu pripada naplata za štetu, koju je radom svojim imao.

Paragraf 712.

Obično je da se onda nagrada daje, kad se narudžbina ili posao svrši. Ali ako se posao na više rokova podeli, onda se i nagrada na rokove plaća; ili ako treba na posao napred što trošiti, koje poslenik na sebe nije primio, moći će srazmerno tome i naplatu pre svršenoga posla iskati.

Paragraf 713.

Poslenik ili dobija građevinu od naručitelja za posao naručen, ili on sam i građevinu daje.

Paragraf 714.

Ako bi građevina slučajno pre svršetka posla propala, šteta je onoga, ko građevinu daje; ako li bi se krivicom jednoga ili drugoga upropastila, šteta spada na onoga, na koga i krivica pada.

Paragraf 715.

Ako bi naručitelj rđavu građevinu dao, pa bi zato posao zlo ispao, nije poslenik kriv, no naručitelj, i šteta spada na njega. Ali je poslenik dužan opomenuti naručitelja, da bolju građevinu dade, na koje ako ne opomene, ostaje pod odgovorom, a ako bi posle naručitelj drugu bolju građu dao, dužan je napraviti bez nagrade.

Paragraf 716.

Kako se poslenik kakvog posla naručenoga za neko određeno vreme primio, niti on bez važnoga zakonom odobrenoga uzroka od posla odustati, niti ga naručitelj ostaviti može. Ako li bi se posao presekao, onda svaki za svoju krivicu odgovara, ali za slučaj ne.

Paragraf 717.

Poslenik, koji se posla kakvog naručenog primio, mora ga sam svršiti, i samo u osobitim okolnostima može on i drugom primljeni posao poveriti; ali za dobrotu posla i onda on odgovara.

Paragraf 718.

Ugovor najma za takve poslove, kod kojih se u prizrenje uzima osobita neobična sposobnost lica, raskida se, kako bi ono lice umrlo. Naslednici poslenikovi mogu za onoliko posla, koliko je svršeno, a i za samu prepravljenu i udešenu građevinu srazmernu nagradu zahtevati. Ako li bi naručitelj takvoga posla umro, onda ugovor stoji i njegovi naslednici dužni su ugovor održati, posao primiti, i poslenika po ugovoru naplatiti.

Paragraf 719.

Ovakve pogodbe mogu biti i za trude i proizvode učenih ljudi, pravobranilaca, zastupnika, lekara, hudožnika i t.d. koje će se po izloženim osnovima i prirodi posla suditi.

Paragraf 720.

Što se izdavanja knjiga, i odnošaja između spasitelja i izdavača tiče, o tome će se učiniti osobita uredba.

Paragraf 721.

Takođe i odnošaji između gospodara i sluge, njihove pogodbe, postupka, službe, i plate što se tiče, i o tome će se po okolnostima učiniti osobita naredba za sluge i njihove službe.

Paragraf 722.

Ako bi ko što nemoguće, ili što nedozvoljeno i sramno, ili zabranjeno od koga za nagradu zahtevao; onaj nije dužan učiniti baš da bi i nagradu primio. Šta više i nagrada mu propada, niti je može natrag iskati.

GLAVA DžDžVII.

O ORTAKLUKU.

Paragraf 723.

Ugovor ortački biva onda, kad se dva ili više lica slože, da svoj trud, ili i stvari svoje ulože na to, da korist, koja se otuda dobije, među sobom dele.

Paragraf 724.

Ortački ugovor može se odnositi samo na jednu osobitu stvar ili opredeljenu sumu; može na čitav rod stvari, kao na miljkove, na espap, na plodove; može na sva dobra bez razlike i izuzeća, i po tome će se i prava ortačka suditi.

Paragraf 725.

Kako ortački ugovor glasio bude, onako ga razumeti i tumačiti valja. Ako bi neopredeljeno bilo rečeno sve imanje, opet se ne razumeva buduće imanje no sadašnje; ako bi izraženo bilo i buduće imanje, opet se ne razumeva ono, što će se naslediti, no samo ono, što će se dobaviti.

Paragraf 726.

Jasnosti radi valja ortačke delove svagda popisati, da se zna, šta je uloženo, osobito, kad je ugovor samo na sadašnje ili samo na buduće imanje ograničen. Ako toga nema, onda se suditi ima po osnovima o zadruzi naznačenim.

Paragraf 727.

Ono, što je uloženo u ortački posao, sačinjava glavnicu ortakluka i prinadleži svima zajednički. Što bi koji ortak izvan toga još imao, ono ne prinadleži ovamo, nego je njegovo sopstveno odeljeno dobro.

Paragraf 728.

Ortak, koji ništa drugo ne bi dao u ortakluk osim truda svoga, on po zakonu samo pravo ima na dobitak, a ne na glavno.

Paragraf 729.

Ako drugojačije ugovoreno nije, svaki ortak dužan je jednak deo u ortakluk uložiti.

Paragraf 730.

Svaki ortak dužan je po meri dela svoga uloženoga raditi o koristi ortačkoj jednako jedan kao drugi.

Paragraf 731.

Ortak nijedan ne može drugoga mesto sebe staviti bez saglasja ostalih; niti može još koga u ortakluk primiti, niti posao kakav voditi, koji bi na štetu ortakluka bio.

Paragraf 732.

Ortaci će se o poslu savetovati, i što višina glasova osudi, ono će ostati.

Paragraf 733.

Takođe ako bi jednog delovođu izabrali, i to višinom glasova bivaće.

Paragraf 734.

Deoba koristi treba na zadovoljstvo sviju ortaka da ispadne; i tu višina glasova ne presuđuje, no treba onako da bude, kao što deobe uopšte bivaju.

Paragraf 735.

Dužnost ortaka svagda će se ugovorom opredeliti tačnije, po čemu će se u slučaju raspre i suditi.

Paragraf 736.

Svaki ortak dužan je samo onoliko uložiti, na koliko se obavezao, a ne više. Ali ako bi se okolnosti okrenule tako, da se onim ulogom nije moguće nameru postići, onda bi se mogao dodatak zahtevati, i koji ne bi hteo dodati, može istupiti, ili razortačiti se.

Paragraf 737.

Onaj, kome bi se delovodstvo poverilo, bio ortak, ili stran, jedan ili više njih, smatraće se kao punomoćnik.

Paragraf 738.

Svaki ortak odgovara za štetu, koju bi svojom krivicom prouzrokovao, i dužan je naknaditi. Niti se ta šteta može sa koristi, koju bi on pričinio, iskusuriti, osim ako ne bi koji ortak sa kakvim svojim novim poslom s jedne strane štetu, a s druge korist prineo; onda bi se srazmerno korist sa štetom izravnati mogla.

Paragraf 739.

Pri deobi koristi ortačke najpre će se odbiti uloženi ulozi, posle troškovi i pretrpljene štete; pa što preteče, ono će biti dobitak. Glavno pripada svakom svoje, a dobitak će se deliti po meri uloga. Trud i radnja uzima se u račun samo onoga ortaka, koji samo trud umesto uloga daje, ili je uz ulog osobitu radnju obećao.

Paragraf 740.

Na radnju će se dobitak metnuti po ugovoru. Ako pak ništa ugovoreno nije, i ortaci se složiti ne bi mogli, onda će se po važnosti posla i truda, i veličini koristi prinesene dobitak opredeliti, i ako se ne slože, sudom presuditi.

Paragraf 741.

Ako bi se dobitak u drugom čemu sastojao, a ne u novcu, pa se ortaci ne bi pogoditi mogli, onda valja iste stvari, koje dobitak sačinjavaju, u novac učiniti, i novac po izloženim pravilima podeliti.

Paragraf 742.

Ako bi mesto dobitka štete bilo, onda po meri uloga, kao i dobitak, pada šteta na sve ortake. Onaj pak, koji nije uložio ništa, nego je radio, gubi trud svoj i radnju.

Paragraf 743.

Oni ortaci, kojima bi delovodstvo povereno bilo, dužni su kako o glavnom tako i prihodima i izdacima račun voditi, i u svoje vreme pokazati.

Paragraf 744.

Dok se posao ne svrši, ili ugovoreni rok ne navrši, ortaci ne mogu zahtevati da se račun zaključi, i dobitak podeli.

Paragraf 745.

Ako bi posao takav bio, da na više godina traje, ali godišnje korist donosi, onda ortaci mogu i račun i deobu dobitka zahtevati, ako ne bi zbog toga posao stradao.

Paragraf 746.

U račune ortačke zagledati može svaki ortak u svako vreme, niti mu se odreći može; samo ako bi to s troškom skopčano bilo, sam nositi mora.

Paragraf 747.

Ortaku prevara nikako ne pomaže; jer i ako se inače i ne bi račun zahtevao, ili bi drugi zadovoljni bili sa zaključenjem samo, ili bi se odrekli računa, opet kad bi prevaru dokazali, mora se račun pokazati.

Paragraf 748.

Bez opšteg saizvoljenja ili punomoćija ne može se društvo trećem kom obvezati. Kod trgovca, koji firmu trgovačku, to jest, koji ima celoga društva potpisuje, onaj ima i punomoćije i može društvo obvezati.

Paragraf 749.

Ortak, koji iznad uloženog dela, još za sebe što ima, može s onim po svojoj volji raspolagati. I tako razlikovati treba prava i dužnosti sprama ortaka kao ortaka, i kao ne takvoga.

Paragraf 750.

Ortaci tajni kakvog trgovačkog društva, koji su samo nešto uložili, na korist ili štetu, ali javno obznanjeni nisu, oni samo sa onim pritiču što su uložili, ali s više ne. Objavljeni ortaci moraju se celim svojim imanjem da dobri stoje.

Paragraf 751.

Društvo ortačko prestaje samo po sebi, kako se posao preduzeti svrši; ili se dalje voditi ne može; kad bi sva glavnica ortačka propala; ili je vreme za trajanje opredeljeno isteklo.

Paragraf 752.

Ortačka prava i dužnosti obično na naslednike ne prelaze. Ali naslednici imaju pravo do smrti onoga račune iskati. Ali tako isto ako bi u ortakluku ostali, dužni su račune i polagati.

Paragraf 753.

Ako se ortakluk samo iz dve osobe sačinjava, onda prestaje kako jedno od njih umre. Ako li ima više lica, onda se drži, da će ostali ortaci i dalje posao ortački voditi. Ovo se naročito kod naslednika trgovačkih razumeva.

Paragraf 754.

Ako naslednik umrloga ortaka ne bi mogao dužnosti umrloga ispuniti; onda će mu se od njegovog dela na to nešto odbiti.

Paragraf 755.

Ako ortak koji ne bi ugovorene uslove ispunjavao; ili bi pod stecište potpao; ili bi ga sud za raskošnika oglasio, ili bi inače pod starateljstvo potpao; ili bi zbog učinjenog zlodejstva poverenje izgubio; onda bi se takvi i pre vremena iz ortakluka isključiti mogao.

Paragraf 756.

Ugovor ortački može se pre vremena i u onom slučaju raskinuti, ako je onaj ortak umro ili istupio, od kojega je sposobnosti naročito delovodstvo zavisilo.

Paragraf 757.

Kad ne bi opredeljeno bilo vreme, dokle ugovor ortački da traje, niti bi se to iz prirode posla opredeliti dalo; onda svaki ortak može istupiti kad hoće, samo je dužan za vremena javiti, da ne bi u nevreme bilo, i da nema tu kakve prevare.

Paragraf 758.

Kad bi ko u trgovini kakvoj kao javno poznat ortak bio, pa bi istupio, to se mora javno na znanje dati; inače nema sile ni važnosti za trećega, koji bi se u naznanju sa takvim u posao upistio.

GLAVA DžDžVIII.

O UGOVORIMA BRAČNIM.

Paragraf 759.

Ugovor koji bi između muža i žene, ili između ženika i neveste u odnošaju na brak o imanju zaključen bio, zove se bračni ugovor.

Paragraf 760.

Ugovor ovaj može glasiti o mirazu, koje je ono imanje, koje supruga mužu donese, bilo njeno sopstveno, bilo od drugog koga dobiveno radi lakšeg življenja.

Paragraf 761.

Nevesta ili žena mladoletna bez oca, ili bez tutora i potvrđenja sudskog ne može bračnog ugovora zaključiti.

Paragraf 762.

Ako ugovorom nije mužu miraz uz suprugu obećan i obvezan, muž takvi iziskivati prava nema.

Paragraf 763.

Nasledstvo ženino, koje bi za vreme braka pripalo, i mužu doneseno bilo, smatra se takođe kao miraz.

Paragraf 764.

Ako bi muževlje dobro potpalo pod stecište, pa bi i žena svoj miraz tražila, onda će priznanje muževlje učinjeno pre stecišta važiti, posle pak stecišta neće se uzeti u prizrenje, ako drugih dokaza žena imala ne bi.

Paragraf 765.

Za miraz služiti može sve ono, što se može prodati ili može na korist biti.

Paragraf 766.

Muž ima pravo uživati miraz ženin, dokle god brak traje u sili i važnosti. On gotove novce, dugove ustupljene, ili druge potrošne stvari može potrošiti; samo za vrednost i naknadu sa svojim dobrom jemstvuje.

Paragraf 767.

Ako se miraz sastoji u nepokretnim dobrima, i drugim pravima i stvarima, koje se upotrebiti mogu da se ne potroše; onda će žena ostati gospođa od istih stvari, ali će ih muž uživati.

Paragraf 768.

Ono što žena u pokretnim stvarima kao opremu za svoju ili muževljevu potrebu donese, jesu darovi, koji ostaju ženini za sve vreme braka, niti muž s njima raspolagati može, ali ni žena bez muževlja znanja ne sme ih otuđivati.

Paragraf 769.

Ako bi ili ženik ili drugi ko k mirazu ženinom što dodao, ono se smatra kao i miraz.

Paragraf 770.

Može i muž ženi prvi dan kakav dar učiniti, i onda se i ovaj dar smatra kao i miraz. Samo ako bi žena muža ostavila ili sa svojom krivicom od njeg rastavila se, takav dar gubi.

Paragraf 771.

Ako muž i žena o svom imanju nisu ništa osobito uredili, onda svakom svoje prinadleži. Samo ako se žena protivna ne pokaže, drži se da je mužu kao svome zastupniku zakonom poverila da on brigu o imanju nosi; a on se smatra kao i drugi punomoćnik, samo o dobitku nije dužan računa davati. No vlastan će biti dobitak po svojoj volji upotrebiti i uživati.

Paragraf 772.

Ni žena nije dužna o uživanju koristi ili prihoda od imanja svoga pod upravu muževlju danoga računa davati.

Paragraf 773.

U osobitim važnim slučajevima, ili kad bi se imanje u opasnosti i bedi nalazilo, može ona zahtevati, da se upravljanje sa imanjem od muža oduzme, baš da mu je i na svagda dano bilo. A tako isto i on ima pravo neurednom domovodstvu ženinom preponu učiniti, i nju pri tom i za raspikuću oglasiti.

Paragraf 774.

Ono, što se ženi na slučaj, ako udova ostane, za njeno sadržanje opredeli, zove se udovičko uživanje. I ovo pripada udovici taki od dana smrti muževlje.

Paragraf 775.

Ako bi se udovica preudala, pa muževlje ime nositi prestala; onda ona gubi pravo na udovično uživanje.

Paragraf 776.

Za miraz ženin muž sa svojim dobrom naravno jemstvuje. No protiv muževljih zajmodavaca ako hoće prvenstvo i sigurnost da ima, mora založno pravo, to jest ubaštinjenje ili intabulaciju, imati.

Paragraf 777.

Što muž ženi svojoj u nakitu, dragom kamenju i drugim dragocenostima za ukras dade, to se i u sumnji uzima da je poklonjeno.

Paragraf 778.

Ako li zaručnik svojoj zaručnici ili ova onome što pokloni, ili obeća na slučaj braka, pa bi se brak bez krivice darodavca razišao, onda onaj može dar poreći, ili ako je dao, natrag uzeti.

Paragraf 779.

Ako bi u jednom testamentu muž ženu svoju a žena muža uzajamce, ili drugog koga za naslednike postavili, pa bi posle reč natrag uzeli, onda takva naredba prestaje i raskida se. No ako jedno naredbu svoju poreče, a drugo pri reči ostane, onda od ovoga strane naredba stoji, a samo se ona porečena kvari.

Paragraf 780.

Kad bi muž i žena takav među sobom ugovor učinili, kojim jedno drugom svoje imanje po smrti ostavlja, onda ugovor takav, ako će silu i važnost da ima, treba onako načiniti, kao što propis za testamente glasi.

Paragraf 781.

Ugovor na slučaj smrti smatra se kao i testament, smo što po svojoj volji bez volje druge strane ne može se od njega odustati. No od imanja, s kojim je ko ugovorom na slučaj smrti raspoložio, ostaje on za života gospodar. No ako preživeo drugu stranu ne bi, na slučaj smrti ne može naredbe činiti.

Paragraf 782.

O onom imanju, koje nije u ugovor na slučaj smrti ušlo, može se osobito testament praviti punosnažan.

Paragraf 783.

Koji bi s ugovorom na slučaj smrti nezadovoljan bio, onaj mora, ako dovoljno uzroka ima, onako na uništenje njegovo postupati, kao i kod drugih ugovora.

Paragraf 784.

U slučaju stecišta protiv muža samo, valja ženino doneseno imanje odeliti, jer ona za muža plaćati nije dužna; osim ako ga ona nije upropastila, ili je dobra za njega stajala.

Paragraf 785.

Ako žena padne pod stecište, ugovor na slučaj smrti ostaje zato nepremen.

Paragraf 786.

Ako su se supružnici složili na smesu dobara svojih zajednički, onda kako se stecište otvori, smesa prestaje, i imanje se deliti mora kao i u slučaju smrti.

Paragraf 787.

Ako se brak uništi, onda se uništava i ugovor na slučaj smrti; ako se brak razvede sudski, onda se raskida i ugovor na slučaj smrti; i imanje se postavlja u prvašnje stanje.

Paragraf 788.

Ugovori bračni, koji bi se na zlo i štetu dece klonili, nemaju sile ni važnosti. Muška i ženska deca izravnati se mogu i ugovorom, i to ostaje snažno.

GLAVA DžDžIDž.

O UGOVORIMA ODVAŽANIM ILI NA SREĆU.

Paragraf 789.

Ugovor odvažni je takav ugovor, kojim jedna strana daje nadeždu na korist kakvu neizvesnu, koju druga strana prima. Ovo može biti za platu ili bez plate.

Paragraf 790.

Tužba za oštećenje preko polovine kod ovog ugovora nema mesta kao kod drugih ugovora.

Paragraf 791.

K ugovorima odvažnim prinadleži: opklada, igra ili kocka; i druge kupovine i prodaje neizvesnih od sreće zavisiće stvari; odsekom plata; i ostala osiguranja štete na izvestan slučaj.
Ovamo prinadleže igre oružjem, opklada za trku pešice, na konju ili kolima, i druge igre, za koje se trud i veština iziskuje.

Paragraf 792.

Opklada je onda, kad ni jednoj strani nije poznato, šta će izići. Ako se dokaže, da je jedna strana znala, pa se činila da nezna, šta će izići, pa tako dobije; onda je prevara, i opklada ne vredi ništa. Onaj, koji tako dobije, vratiće ulog natrag; koji pak znajući izgubi, smatra se kao da je učinio poklon.

Paragraf 793.

Pri opkladi, koja može samo o dozvoljenoj stvari biti, treba cena da je dana, ili u treće ruke položena; inače na sudu nema sile ni važnosti.

Paragraf 794.

Igra i kocka smatra se tako kao i opklada. Dobitak od igre zabranjene, ili kockanja zabranjenog pada i uništava se, a igrači i njihovi zaklonjači dolaze pod odgovor.
Od kockanja razlikuje se kocka, koja se baca pri deobama, poravnanjima i t. d. kao što je na svom mestu spomenuto.

Paragraf 795.

Ko za određenu izvesnu cenu neizvesno dobro, kao plod godišnjih vinograda, njive, hasnu od vodenice ili nasledstvo buduće bez popisa stvari, ribu koliko se n. pr. mrežom u jedanput, dvaput i t.d. izvući da, kupi, onaj je učinio kupovinu na sreću, i mora se zadovoljiti, ma mu se sva nadežda osujetila.

Paragraf 796.

Ko se podveže za opredeljenu sumu novca, ili za drugu stvar opredeljene vrednsoti, drugome godišnji odsek opredeljeni davati, donde dokle jedan ili drugi, ili treći ko živ bude, onaj je dužan dotle davati, baš da bi se on u nadeždi prevario i da bi mnogo više platio, nego što je primio.

Paragraf 797.

Ni zajmodavci ni naslednici onoga, koji je za sebe odsek ugovorio, ne mogu ugovor odsečni raskinuti i uništiti. Ali zajmodavcima ne može se pravo oduzeti, da sebe iz predeljenoga odseka ne namire, kao ni deci pravo, da sebe po zakonu izdržavaju.

Paragraf 798.

Što se tiče osiguranja štete na slučaj neizvesni za naplatu, kao osiguranje espapa na vodi i na suvu; kuća i miljkova protiv vatre i vode, to će se po osnovima navedenim, i osobitim propisima za razna ova osiguranja suditi.

Paragraf 799.

Ako je onaj, koji osigurava štetu svoju napred već za štetu istu znao, onda rečeni ugovor sam po sebi pada. Ako li je svojom krivicom štetu naneo, naknada mesta nema.

GLAVA DžDžDž.

O NAKNADI UČINjENE ŠTETE.

Paragraf 800.

Ko drugome štetu kakvu učini, bilo to na imanju tuđem ili pravima i ličnosti, onaj mora tu naknaditi.

Paragraf 801.

Od naplate učinjene štete samo se ko onda osloboditi može, ako dokaže, da šteta nije njegovom krivicom, no se slučajno dogodila.

Paragraf 802.

Koji je javno kao majstor kakav ili veštak poznat, ili se za takvoga izdaje, kako se posla primi, mora za svaku pričinjenu štetu dobar stajati. No ako je onaj, koji je posao takvome poverio, znao, ili lako o njegovoj nesposobnosti uveriti se mogao, pak mu je opet posao predao, onda i njegove krivice ili bar nebreženja ima.

Paragraf 803.

Veštaci, od kojih bi se za nagradu savet iskao u poslu, koji u njihov krug spada, pa bi takav dali, da bi na štetu služio, odgovaraće i za rđav savet.

Paragraf 804.

Ako nije krivica jednoga nego više njih, onda su dužni svi zajednički jedan za sve i svi za jednoga štetu naknaditi. A oni među sobom nek se ravnaju, i po meri krivice ispravljaju, koliko na koga da spadne.

Paragraf 805.

Ako bi što krivice i onoga bilo, koji je oštećen, onda će srazmerno naknada i na njega pasti.

Paragraf 806.

Koji bi drugome s tim, što bi pravo svoje uživao, samo ako granice ne prekorači, štetu kakvu naneo, nije dužan odgovarati nitu mu tu naknaditi.

Paragraf 807.

Ako čovek, štetu učinivši, nije pri svesti bio, neće odgovarati za štetu. No ako je sam sebe voljno u to stanje postavio, hoće odgovarati, kao da je i pri svesti bio, kad je učinio.
Ovima se upodobljavaju i mala deca od 7 godina, ludi, zgranuti, besomučni. No za ove svagda odgovaraju oni, kojima su oni povereni da ih čuvaju.

Paragraf 808.

Za slučaj nije niko dužan odgovarati. Ali ako je ko kriv, što se slučaj dogodio; ili nije nabljudavao zakon, koji je za otklonjenje slučajnog oštećenja propisan; ili se bez nužde u tuđ posao mešao; to takvi i za slučaj, koji se inače dogodio ne bi, odgovarati mora.

Paragraf 809.

Ako bi se ko u nuždi u čiji posao umešao, pa štetu odvratio ne bi, to mu se pripisati ne može; osim ako nije s tim drugome na smetnji bio, koji bi štetu odvratio. Ako se u ovom slučaju i korist, koju je pričinio, u prizrenje i račun uzima.

Paragraf 810.

Za tuđa dela niko nije dužan odgovarati. Ali ako bi ko takva lica u službi držao, koja su kao skitnice, nevaljalci i zločinci poznati, i koji nikakve isprave za sebe nemaju; onda on za svu štetu, koju bi ovi učinili, odgovarati mora.

Paragraf 811.

Tako isto i onaj, koji bi za osobite poslove sa znanjem nesposobna lica uzeo, i s tim drugome štetu naneo, odgovaraće za štetu.

Paragraf 812.

Gostioničari, krčmari, lađari i vozioci (kiridžije) odgovaraju i za onu štetu, koju bi njihni ljudi putnicima naneli.

Paragraf 813.

Ko iz kuće, kroz prozor, s tavana, ili inače, nesmotreno što baci ili prospe i izlije, onaj će odgovarati za štetu, koju bi drugom s tim prouzrokovao; ako se ne zna ko je, onda odgovara gospodar od kuće, ili od kvartira.

Paragraf 814.

Ako je stvar kakva gdegod nameštena, ili obešena, da lako pasti, ili drukče koga osakatiti ili oštetiti može; onda svaki ima prava tu predstojeću opasnost policajnoj vlasti javiti, koja će izvideti, i ukloniti.

Paragraf 815.

Udari li životinja kakva na čoveka ili na dobro čije, te štetu nanese, onda je onaj pod odgovorom, koji je takvu životinju naterao, ili nadražio ili je sačuvati prenebregao.

Paragraf 816.

Ko životinju u šteti nađe, može je silom odbiti, ili isterati, ili uhvatiti i sagnati. Ubiti nema vlasti, osim ako nije u slučaju nužne odbrane.

Paragraf 817.

Uhvaćena u šteti životinja ostaje u zalozi za naknadu, koju je dužan onaj, čija je životinja, za osam dana učiniti. Ako se ne poravnaju, dužni su stvar sudu javiti. Oštećeni nije dužan životinju iz zaloge pre izdati, dok mu se ili naknada ne učini, ili sigurnost dovoljna ne postavi.

Paragraf 818.

Da se šteta naknadi, treba sve u prvašnje stanje da se postavi. Ako to biti ne može, onda valja da se šteta proceni, pa po proceni vrednost naplati.

Paragraf 819.

Ko štetu kakvu drugome nanese sa zlom namerom ili iz krajnjeg nebreženja, onaj će ne samo štetu učinjenu naknaditi, nego će i dobitak zbog toga izgubljeni naplatiti morati.

Paragraf 820.

Ko drugoga rani, osakati, ili inače povredu telu nanese, taj plaća trošak sam za lečenje i lekove; pa i zaslugu, koju zbog toga onaj gubi, i koje će se u napredak lišiti, naplaćuje; i još za pretrpljene bolove, ako se zahteva, srazmernu naplatu čini.

Paragraf 821.

Ako bi od takve rane i smrt sledovala, pa bi sirote ostale, žena i deca, onda se osobita naplata čini i za to.

Paragraf 822.

Šteta se mora i ona naknaditi, koja bi sa povredom slobode čije, ili časti i poštenja ili imanja tuđeg prouzrokovana bila.

Paragraf 823.

Za štetu smatra se i ono, kad dužnik ne bi na vreme poveriocu svome dug isplatio; u kom slučaju ako interes i ne bi ugovoren bio, opet od ročnoga dana za isplatu interes će se po opredeljenju kao u naknadu štete plaćati.

Paragraf 824.

Niko neka ne misli, da se s tim, što bi štetu prouzrokovanu naplatno, oslobađava od ugovora. On pored naplate štete mora i ugovor ispuniti, osim ako je naročito drukčije ugovoreno.

Paragraf 825.

Ova dužnost na naknadu štete ili izgubljenoga dobitka vezana je za imanje oštetitelja, i zato prelazi i na naslednike njegove, koji će se iz nasleđenoga imanja naplatu učiniti morati.

Paragraf 826.

Sudovi će naknadu za štetu učinjenu opredeljivati po pretpisu ovoga Zakonika, a što se kazne tiče, izricaće presudu po zakonima kaznenim.

ČEST TREĆA

OPREDELjENjA OPŠTA ZA PRAVA LIČNA I STVARNA.

GLAVA I.

O NAČINU, KOJIM SE UTVRĐUJU PRAVA I OBVEZE.

Paragraf 827.

Načini, kojima se obezbeđavaju obveze i utvrđuju prava, jesu jemstvo i zaloga.

Paragraf 828.

Ko se za drugoga podjemči, onaj mora dug onoga platiti onako kako se podjemčio, jer ga više ni poverilac ni sud obavezati ne može, nego na koliko se sam obvezao.

Paragraf 829.

Ako se opredeljeno ne izrazi, kakvo koji jemstvo na sebe uzima, onda se razumeva, da jemac za dužnika poveriocu jemstvuje tako, ako glavni ili pravni dužnik ne bi platiti mogao. Sledstveno poverilac ne može pre jemca tražiti, dok se ne pokaže, da glavni dužnik nije mogućan platiti.

Paragraf 830.

Da dužnik nije mogućan platiti pokazuje se i onda, kad ovaj potpadne pod stecište, ili ako bi se nekuda stepao, i ne bi se znalo, gde je u vreme, kad bi rok plaćanja došao.

Paragraf 831.

Koji bi se jedan ili više njih podvezao kao platilac, onaj jedan ili više njih dužan će biti kao saučesnik duga po zakonu smesništva, ili ortakluka plaćati.

Paragraf 832.

("Ko jemstvuje kao jemac i platac, onaj se obavezuje platiti dug mogao glavni dužnik platiti ili ne mogao. Sledstveno poveriocu ostaje na volji ili od glavnog dužnika, ili od jemca i platca, ili od obojice u isto vreme dug iskati").

Paragraf 833.

Ko god za drugoga dug plati, onaj ima pravo naplatu od glavnog dužnika zahtevati; i sva sredstva za to shodna upotrebiti.

Paragraf 834.

Ako njih više ima, koji su za jedan dug dobri stajali, onda svaki pojedini od njih jemstvuje za sav dug.

Paragraf 835.

Jemac ili platac bez znanja dužnikova ne treba poverioca da namiri; jer inače sam sebi neka pripiše, ako bi glavni dužnik dovoljno odbrane protiv poverioca imao. U kom slučaju svu tu obranu može dužnik protiv jemca upotrebiti, i jemac za svoju nesmotrenost gubi pravo naplate protiv dužnika, no ostaje mu samo protiv poverioca otvoren put.

Paragraf 836.

Ako bi poverilac osim jemstva još i zalogu imao, on nije vlastan na štetu jemca, zalogu iz ruke ispustiti; jer inače jemac od svoga jemstva odustati može, počem se on samo uz zalog obvezao.

Paragraf 837.

Jemstvo je vazano za obavezu glavnog dužnika. Ako ova prestane sasvim ili od časti, onda prestaje i jemstvo sasvim ili od česti.

Paragraf 838.

Ako jemstvo glasi za neko opredeljeno vreme, onda kako se to vreme navrši, prestaje jemstvo.

Paragraf 839.

Ako bi jemac video, da glavni dužnik propada i malaksava, ili se iz otečestva udaljava, i nekud premešta; onda on ima pravo zahtevati obezbeđenje jemstvovanoga duga od njega.

Paragraf 840.

Ako bi jemac umro, takav, koji ne bi ni ručne zaloge dao, niti bi svoja nepokretna dobra u jemstvo potpisao, onda za tri godine prestaje ugovor na jemstvo. Uz zalogu ručnu ili nepokretnih dobara traje obaveza na jemstvo još 30. godina po smrti jemca.

Paragraf 841.

Drugi način kojim se dug obezbeđava, jeste zaloga, koja se u tome sastoji, kad dužnik ili pokretnu svoju stvar zaista kao zalog poveriocu preda, ili svoje nepokretno dobro propisnim putem za dug potpiše, ili dug na dobro upisati dade.

Paragraf 842.

Onaj, koji stvar kakvu u zalozi ima, dužan je istu dobro čuvati, i pošto založitelj dug namiri odmah izdati.

Paragraf 843.

Poverilac ne može založenu stvar u dug zadržati, no samo po istečenju roka ima pravo sa znanjem vlasti prodati je; počem se namiri, suvišak da ima izdati založitelju.
I po tome neće važiti svi pobočni ugovori i uslovi protivni prirodi zaloge i zajma, kao što su: ugovor da poveritelju pripadne zaloga, ako mu se zajam na vreme ne vrati; da poveritelj zalogu po svojoj volji za napred određenu cenu prodati, ili za sebe zadržati može; da dužnik zalogu nigda iskupiti, ili na nikog drugog preneti ne može; ili da poveritelj ne može zahtevati prodaju zaloge za izmirenje i pošto ugovoreno vreme za povraćaj zajma proteče.

Paragraf 844.

Između više sposobnih načina za obezbeđenje dugova, ostavlja se izbor dužniku, da onim načinom obezbeđenje učini, kakav je njemu pri jednakoj vrednosti zgodniji.

Paragraf 845.

Poljska dobra, kao njive, livade, a i pokretne stvari, koje se čuvati daju, sa dve trećine procenjene vrednosti svoje imaju dovoljno bezbednosti; kod vinograda i voćnjaka samo se zemlja u prizrenje uzima, od koje dve trećine cene bezbednost čine; a posađena drva i čokot ne uzimaju se u procenu; kuće zidane sa polovinom cene, a kod kuća drvenih samo se mestište u prizrenje uzima, koje takođe sa polovinom cene bezbednost ima.

Paragraf 846.

Pri ovima pretpisima uzimaju se u prizrenje i sva ona pravila, koja su u glavi 6. česti II. poradi zaloge izložena.

GLAVA II.

O PREINAČENjU (PROMENI) PRAVA I OBAVEZA.

Paragraf 847.

Koja prava i obaveze od volje ugovorajućih strana zavise, ona se s voljom uzajamnom i preinačiti mogu.

Paragraf 848.

Ova promena može biti tako, da se ne uzima niti dodaje koja treća osoba; a može biti i tako, da se koja treća osoba još dodaje, kao novi poverilac, ili novi dužnik.

Paragraf 849.

Kad se stara obaveza prometne u drugu novu, onda je prenovljena, i nije više ona, nego je druga, n. pr. kad bi dva dužnika bila na jednu sumu, pa bi poverilac jednoga pustio, i samo od drugoga obvezu uzeo; ili bi od dužnika koji bi žito dužan bio, uzeo obvezu na vrednost u novcu.

Paragraf 850.

Pri prenovu stara obaveza prestaje, i nova silu svoju dobija.

Paragraf 851.

Kako stara obveza prenosom prestane, odmah i ostale sporedne obaveze kao jemstva, zaloge i ostala prava prestaju, ako nije uz prenov i za to nov ugovor učinjen.

Paragraf 852.

Ako bi se samo prvašnja obveza tačnije opredelila, n.pr. gde, kad i kako da se ispuni, to se ne može smatrati kao prenov no stara obveza ostaje pored toga u svojoj sili i važnosti.

Paragraf 853.

Ako bi se sumnja porodila, da li stara obveza stoji, ili je sa novom dignuta, onda ona donde stoji, dokle sa novom zajedno postojati može.

Paragraf 854.

I oni prava svoja prvašnja prenavljaju, kad se o spornim i sumnjivim pravima poravnaju. U poravnanju je obično, da svaka strana po nešto od svoga zatega popusti, a po nešto od drugoga dobija. Ako jedna strana sve ustupi, a druga ništa ne dobije, onda se smatra kao ustupljeno ili poklonjeno pravo.

Paragraf 855.

Muž i žena ne mogu o braku poravnanje učiniti, t.j. da u braku žive ili da se razstave, jer rastaviti se ne zavisi od njihove volje; no to samo nadležnim duhovnim sudom presuditi se može.

Paragraf 856.

O onome, što ko po testamentu, dok još otvoren nije, primati ima, poravnanje ne vredi ništa. No kao opklada o tome može imati svoju silu i važnost.

Paragraf 857.

Poravnanje zbog zločinstva učinjeno od kazne javne ne oslobođava; ono se samo na naknadu za štetu pretrpljenu odnositi može. Osim ako nisu pomanje uvrede, koje strane oprostiti mogu.

Paragraf 858.

Ako bi se strane pri poravnanju prevarile, u licu, ili u samom predmetu, ni onda poravnanje ne stoji.

Paragraf 859.

Ko bi posle poravnanja dokazivao, da je preko polovine oštećen, ili bi nove dokaze donosio, koji mu pre poravnanja nisu poznati bili, neće mu ništa pomoći; osim ako ne bi očevidnu prevaru i nepošteno postupanje pokazati mogao.

Paragraf 860.

Ako bi se stvar pri poravnanju računa ticala, pa bi se u računanju pogreška dogodila, ta se i posle poravnanja ispraviti može.

Paragraf 861.

Poravnanje prostire se samo na ona dela sporna, o kojima je učinjeno; a nikako i na druga. Baš da bi izraženje glasilo na sve raspre uopšte, i onda se na one samo odnositi može, na koje su strane misliti mogle, a nikako i na one, koje bi hotimice pretajane bile.

Paragraf 862.

Jemac i založitelj, koji su za celu spornu obvezu dobri stajali, ostaju i za poravnanu čest dobri. Samo ako je poravnanje bez njihova znanja i volje učinjeno, mogu oni su obranu protiv poverioca upotrebiti, koju bi upotrebili, kad ne bi poravnanje učinjeno bilo.

Paragraf 863.

Za dela sporna mogu se strane skloniti i poravnati i na to, da izaberu sebi sudije, pa kako ovi nađu, onako da im pravo bude.

Paragraf 864.

Ko pravo svoje prvanje preinači, da ga drugome ustupi, da mu je slobodno to činiti i za naplatu i bez naplate.

Paragraf 865.

Prava za ličnost čiju vezana, koja s njim prestaju i iščezavaju, drugom ustupiti se ne mogu.

Paragraf 866.

Obveze pismene na dug, ako na pokazatelja glase, kako su predane, već su ustupljene; i onoga su, u čijoj se ruci nalaze, niti treba drugih dokaza.

Paragraf 867.

Ustupitelj prenosi na prijemnika sva svoja prava; i za to prijemniku ista i pripadaju.

Paragraf 868.

Pri ustupanju rađa se obaveza nova samo između ustupitelja i prijemnika. Obveza dužnika ustupljenoga ostaje ona ista. Ako mu je prijemnik, ili nov poveritelj njegov ne obznani, on ga nije dužan znati. I u tom slučaju ako on, ne znajući za prijemnika svoj dug ustupitelju isplati, ili se drukčije s njim namiri, oslobođava se on od svakog odgovora. I prijemnik ima posao samo sa ustupiteljem.

Paragraf 869.

No ako je ustupitelj dužniku ustupljenome novoga poverioca, ili prijemnika duga njegova kazao i obznanio, onda će dužnik prijemnika namiriti dužan biti; no njemu ostaje pak pravo, sve one obrane upotrebiti protiv prijemnika, koje bi upotrebiti mogao protivu ustupitelja.

Paragraf 870.

Koji poveritelj dug svoj drugome ustupi badava, ili mu ga pokloni, onaj nema više odgovarati za njega. Ako li ga ustupi za naplatu, onda ustupitelj prijemniku mora dobar stajati, da onaj dug, koga je ustupio, jest pravi i istiniti dug, i da od dužnika namiriti može. No ovo se razumeva u onoliko, koliko se on sam od prijemnika naplatio.

Paragraf 871.

Ako se prijemnik iz javnih knjiga, u kojima bi dug založenim dobrima obezbeđen bio, izvestiti i tako i doznati može, kako ju je moguće namiriti se, onda za to ustupitelj odgovarati nije dužan; kao što ne odgovara ni za docnije pojavivši se slučaj, ni za nebreženje prijemnika, kojim bi se dogodilo, da se dug docnije podmiriti ne bi mogao.

Paragraf 872.

Može dužnik mesto sebe drugog dužnika kao platca, koji će ga zemeniti, u zamenu staviti, i svoga poveritelja na njega radi isplate duga svoga uputiti. I ovo će biti tvrdo i stalno, ako na to i upućeni poveritelj t.j. zamenoprimac pristane, tojest ako ovoga mesto dužnika za platca (mestoplatca), kao zamenitelja dužnikova primi, i sam isti zamenitelj pristane, i od zamenodavca obavezu njegovu preuzme.

Paragraf 873.

Kako je zamena sa voljom ove sve trojice učinjena, onda se zamenoprimac po redu ima držati zamenitelja, t.j. novoga primljenoga dužnika, a ne zamenodavca, svoga staroga dužnika.

Paragraf 874.

Ako dužnik protiv volje poveritelja, drugoga mesto sebe kao dužnika stavi, to poverioca vezati ne može, no obaveza važi samo između onih koji su na to pristali i saglasili se.

Paragraf 875.

Ako bi dužnik zamenodavac takovog zamenitelja, koji njemu ništa dužan nije, mesto sebe radi isplate duga stavio; onda ovome na volji stoji zamena te primiti se, ili ne primiti. Ako se on nje ne primi, nije ništa ni dužan; ako li se primi, onda on ima spram zamenodavca sve one dužnosti koje bi imao kao njegov punomoćnik; ali između njega i zamenoprimca (poveritelja) još nikakav ugovor ne postoji.

Paragraf 876.

Ako zamenodavac zamenu, dok još od zamenoprimca prihvaćena nije, poreče i natrag uzme; onda i zamenitelj nema vlasti kao punomoćnik zamenoprimcu dug isplatiti.

Paragraf 877.

Ako zamenoprimac podnesenu zamenu neće da prihvati, ili se nje zamenitelj neće da primi, ili mu ne može ni podneti, što ga u mestu nema; onda će zamenoprimac to odmah zamenodavcu javiti; koje ako ne učini, ostaće pod odgovorom za sva nezgodna sledstva.

Paragraf 878.

Ako su i zamenoprimac i zamenitelj primili podnesenu zamenu, ali zamenitelj ne isplati na vreme dug; onda će se zamenoprimac obratiti na zamenodavca, i ovaj će ga namiriti morati po onome zakonu, po kom ustupitelj prijemniku odgovarati mora za ustupljeni dug.

Paragraf 879.

Ako zamenoprimac prihvatajući zamenitelja, ovoga kao za svoga platca tako primi, da zamenodavca pusti, onda se zamenodavac oslobođava, i ne odgovara za dug, namirio se ovaj, ne namirio. To biva, kad se zamenoprimac naročito izjasni, ili kad delom pomaže, pošto od sebe priznanje dužniku da, ili obavezu vrati.

Paragraf 880.

Ako zamenodavac svome dužniku kao zamenitelju samo u toliko naloži, da dug zamenoprimcu isplati, u koliko je on njemu dužan, onda zamena ova toliko znači zamenoprimcu, koliko drugo ustupljenje, i između njega i zamenitelja rađa se onaj isti odnošaj, koji i između primca kakvog duga i primljenog dužnika, kome je primac obznanjen.

Paragraf 881.

Ako zamenitelj ovakav bez uzroka ne bi isplatiti dug hteo, ili bi, počem je primio na sebe isplatu, opet isplatiti zatezao se; onda će on za sledstva odgovarati. Ako li on primljeni na sebe dug isplati, pa to više bude, nego što je on zamenodavcu dužan bio, onda on ima pravo za suvišak naknadu zahtevati od zamenodavca.

GLAVA III.

KAKO PRESTAJU PRAVA I OBAVEZE.

Paragraf 882.

Ko plati ono, što je dužan, onaj se oslobođava od duga, i prestaje obveza.

Paragraf 883.

Niko ne mora što drugo primiti, niti može od dužnika što drugo zahtevati, nego ono, na što se ovaj obvezao; i to u ono vreme, na onom mestu i na onaj način, kao što obveza glasi.

Paragraf 884.

Dug se može isplatiti ne samo novcem no i drugim čim, samo ako se strane slože.

Paragraf 885.

Ako dužnik ne bi sav dug na jedanput isplatiti mogao, nego bi na česti plaćati poveritelja ponuđavao, ovaj ako neće ne mora primiti.

Paragraf 886.

Ako bi dužnik na česti dug isplaćivao, pa se između više delova po volji poveritelja ne bi opredeliti moglo, koji su isplaćeni; onda se razumeva, da je najpre plaćen interes, posle kapital, i ako bi više kapitala bilo, onda se najpre razumeva onaj, koji je iskan, ili za koji je rok plaćanja došao, a za ovim razumeva se onaj kapital, koji je dužniku na najvećem teretu.

Paragraf 887.

Ako rok, kad da se dug isplati, nije opredeljen, onda se razumeva, da je onda rok, kad je dužnik na plaćanje opomenut.

Paragraf 888.

U nekim slučajevima rok plaćanja sama priroda stvari pokazuje; tako za plaćanje užitka, ako pogodbe nema, rok je na mesec dana napred, i pripada uživaocu baš da pre svršetka meseca umre.

Paragraf 889.

Poveritelj treba na rok da primi, kad mu se podnosi isplata; ako se zateže, sam sebi neka nezgodna sledstva pripiše, ako bi se takva dogodila.

Paragraf 890.

Ako način i mesto za isplatu nije opredeljeno; onda ako se po prirodi i nameri posla to opredeliti ne može, razumeva se o nepokretnim stvarima ono mesto, gde leže, o pokretnima ono, gde je obećanje učinjeno. Inače plaćanje, za koje ugovora nema, čini se u mestu gde dužnik živi.

Paragraf 891.

Može i onaj, koji zbog mladoletnosti inače svojim imanjem vladati nije sposoban, dug svoj pravi, kome je rok za isplatu došao, isplatiti, i takva isplata ima silu i važnost, i oslobađava se obaveze. Samo ako ovakav dug ne bi jasan bio i ne bi još rok za plaćanje došao, onda tutor ili staratelj ima pravo ono što je plaćeno natrag iskati.

Paragraf 892.

Kad ko drug iza dužnika, koji ne može da plati, hoće dug da plati, poveritelj dužan je primiti, i svoje pravo njemu ustupiti; samo u tom slučaju on ne stoji dobar, da je to istiniti dug, i da će se namiriti moći, osim ako je na prevaru dobio.

Paragraf 893.

Ako dužnik neće, da drugi za njega plati, to ovaj se poveriocu nametati ne može, niti ga je ovaj uzeti dužan. Ali ako on isplatu duga uzme, onda i platac pravo ima zahtevati, da poverilac svoje pravo prema dužniku njemu ustupio, koje ovaj učiniti mora.

Paragraf 894.

Dug treba da se isplati samom poveriocu, ili njegovom punomoćniku za primanje opredeljenom, ili onome, koga bi sud za gospodara istoga duga priznao i oglasio. Ako je ko dug položio onome, koji sam sa svojim imanjem rukovati ne sme, onda bi on dužan bio po drugi put platiti; i samo bi se onda oslobodio, ako bi se plaćeni dug još zaista nepotrošen našao, ili bi se pokazalo, da su isti novci na korist primca upotrebljeni.

Paragraf 895.

Ne zna li se poverilac, ili ga na mestu nema, ili on neće dug da primi, onda dužnik neka položi dug u sudske ruke, pa će se osloboditi od duga. Ako je stvar takva, da se ne može u sudske ruke predati, onda sud naredbu neka učini, kako da se stvar pričuva.

Paragraf 896.

Ko dug isplati, onaj ima pravo iskati, da mu se priznanica (kvita, nimirica), izda, da je on dug podmirio. Na priznanici treba naznačiti, ko je platio, kome, gde i kad, šta i koliko; i to valja da potpiše poverilac, ili njegov punomoćnik, ako pisati znaju, ako li ne, a ono treba bar dva svedoka da svedoče, od kojih jedan može poveriočevo ime potpisati.

Paragraf 897.

Ko priznanicu od poverioca ima, da je glavno isplatio, onome se veruje da je i interese platio.

Paragraf 898.

Ako poverilac ima pismenu obveznicu (obligaciju) od dužnika, onda kako dug primi, dužan je istu dužniku vratiti. Ako li rekne, da je istu negde zabacio, pa ne može da nađe, ili je nju izgubio, onda je dužan to na sudu priznati, koji će takvu uništiti, i dužniku priznanje dati.

Paragraf 899.

Ako dužniku istina nije priznanje na isplatu duga dano, ali mu je obveznica vraćena, to već za njega svedoči, da je dug isplatio, i poverilac, ako bi protivno govorio, morao bi to dokazati.

Paragraf 900.

Ako bi ko plaćati što imao na neke rokove, ili za nekog izvesno vreme, pa bi priznanje imao za docnije rokove; onda se drži da je i pređašnje isplatio.

Paragraf 901.

To se razumeva i za trgovce i majstore, ako su s pazariteljem (mušterijom) za kupovinu od poznijega vremena namirili se, da su i za pređašnje kupovine izravnani.

Paragraf 902.

Ko se prevari, u neznanju budući stvari ili zakona, pa plati ono što nije dužan bio platiti, onda ima pravo natrag iskati, i to da mu se vrati. I ako ko učini ono, što nije dužan bio učiniti, ima pravo nagradu priličnu zato iskati.

Paragraf 903.

Kad dvojica jedan od drugoga što tražiti imaju, pa su oba duga istinita, oba jednoga roda i takva, da što jednom kao poveriocu pripada, ono isto on kao dužnik drugome u dug isplatiti može, onda se može uzeti dug za dug, i ako su dugovi jednaki, oni će se izravnati, ako li nisu, onda će se manji od većega odbiti.

Paragraf 904.

Ako je jedan dug čist i jasan, a drugi nije, ili je jednom rok za plaćanje izašao, a drugom nije, onda se jedan za drugi zdržati, ili jedan od drugoga odbiti ne može.

Paragraf 905.

Dugovi, koji nisu jednog roda, ili je jedan opredeljen, a drugi nije opredeljen, ne mogu se jedan za drugi zadržati i jedan s drugim podmiriti.

Paragraf 906.

Stvari, koje bi ko na silu oteo, uzajamio, ili na pričuvanje uzeo, ne mogu se nikako zadržati za dug.

Paragraf 907.

Dužnik ne može svoga poverioca s onim namiriti, što bi on od drugog tražiti imao, kome bi njegov poverilac dužan bio.

Paragraf 908.

Prenese li se dug na više njih s jednog na drugog; pa bi do plaćanja došlo, i dužnik bi hteo u isplatu što uračunati, to on samo prema prvom i poslednjem poveriocu činiti može, a nikako prema onima, na koje je između prvog i poslednjeg dug prenašan.

Paragraf 909.

Ako poverilac dužniku dug otpusti, ili oprosti, ili se duga odriče, smatra se kao da je dug isplaćen, i dužnik se duga oslobađava. Samo poverilac mora biti takav, koji neograničenu vlast ima sa svojim pravima raspolagati; i ne treba da to na štetu trećega bude.

Paragraf 910.

Dug prestaje i onda, kad pređe na onu istu osobu, kojoj pravo pripada; jer bi inače poverilac sam sebi dužan bio. Samo ne treba smeštati slučaj onaj, kad jedna osoba u jednom vidu i svojstvu prema pravu, a u drugome prema dugu stoji. Niti to spojenje može na uštrb trećem biti

Paragraf 911.

Obveze na nepokretnim dobrima ležaće i u javne knjige založne uvedene ne prestaju pre, dok se ne ispišu, baš da bi na onu istu osobu prešle, kojoj pravo pripada.

Paragraf 912.

Ako stvar jedna opredeljena, na koju se ko kao dužnik podvezao, slučajno propadne, prestaje obveza sasvim tako, da ni u celini dužnik stvar propalu naknaditi dužan nije.

Paragraf 913.

Umre li onaj, kome pravo ili dužnost kakva pripada tako da je samo za ličnost njegovu vezana, i na nju ograničena, onda prestaju sve obveze.

Paragraf 914.

Ako su i dužnosti i prava na neko opredeljeno vreme, bilo poslednjom voljom, bilo ugovorom, ili presudom sudskom ili zakonom vezane, onda kako ono opredeljeno vreme ističe, prestaje i obveza.

Paragraf 915.

Iz sviju onih uzroka, iz kojih se po zakonu ugovori raskinuti, i obveze uništiti mogu, može se stvar u pređašnje stanje postaviti.

Paragraf 916.

Naročito pak stvar će se u pređašnje stanje postaviti, ako se obmana u samoj stvari pokaže, ili je tolika, da je oštećenje preko polovine sledovalo; ako je s mladoletnikom ili i drugima pod tutorstvom nalazećim se licima bez znanja tutora ugovarano na štetu njihovu.

Paragraf 917.

Maloletnost ne pomaže onome, koji je lukavstvom i prevarom drugoga uverio o punoletnosti svojoj; ili ga samo stanje i posao njegov za punoletnoga izdaje, n. p. ako je trgovac, zanatlija (majstor), ili menjač (saraf).

Paragraf 918.

Mladoletni ne može se ni onda u pređašnje stanje postaviti, ako mu se obveza rodila zbog učinjenog zločinstva, i drugog nedozvoljenoga postupka, koji ga pod odgovor baca.

Paragraf 919.

Ako mladoletnik do punoletnosti nije protivu svoje obveze postupao, no je pri tom i posle ostao, smatra se, da je odobrio, i nema više prava na postavljanje u pređašnje stanje.

Paragraf 920.

Mladoletnima upodobljavaju se i svi oni koji ne mogu, ili im je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati; takvi su svi uma lišeni, raspikuće sudom proglašene, propalice, prezaduženici, kojih je imanje pod sticište potpalo, udate žene za života muževlja.

Paragraf 921.

Dospe li mladoletnik do punoletnosti i 14 dana prođu, prestaje mu pravo na povraćaj u pređašnje stanje. Ovo se razumeva i o zabrani sa sopstvenim imanjem rukovati.

GLAVA IV.

O ZASTARELOSTI.

Paragraf 922.

Zastarelost jeste osobito opredeljenje zakona po kome jedan zbog neupotrebljenja za neko poduže vreme pravo gubi, a drugi sa samim upotrebljenjem dobiva i pribavlja.

Paragraf 923.

Zastarelost ima mesta kod sviju onih prava koja se inače pribaviti mogu, kod sviju onih lica, koja su sposobna za pribavljanje i prenašanje stvari i ostalih prava.

Paragraf 924.

Ona prava, koja najvišoj zemaljskoj vlasti ili Knjazu kao glavi zemlje i naroda pripadaju, kao pravo na danak, đumruk i t.d. ne mogu se zastarelošću pribaviti.

Paragraf 925.

Prava supružnička, roditeljska, dečija i druga lična prava ne mogu zastariti.

Paragraf 926.

Zastarelošću samo se onaj koristiti može, koji je za pribavljanje stvari sposoban, i zaista stvar jednu drži na duže zakonom opredeljeno vreme, i to držanje da je zakono, pošteno, i čisto od svakog lukavstva i prevare, i da je neprekidno.

Paragraf 927.

Zastarelošću onaj se koristiti ne može, koji stvar ne drži u svoje ime, niti sa onakvim osnovom, koji bi po zakonu dovoljan bio za pribavljanje prava; tako stvari založene, uzajmljene, na ostavu, ili na uživanje date, ne pribavljaju se zastarelošću.

Paragraf 928.

Pokretne stvari pribavljaju se zastarelošću od tri godine dana.

Paragraf 928 a)

Tužba učitelja i nastavnika za nastavljenja u veštinama (hudožestvima) i naukama, koja mesečno daju; tužba mehandžija i ugostitelja za prebivališta i hranu, tužba radnika i nadničara za naplatu nadnica ili ugovorene plate i onoga, što su oko posla izdali, i tužba slugu, koji se mesečno pogađa, za njihovu platu, zastareva za šest meseci.

Paragraf 928 b)

Tužba lekara i hirurga za posete, operacije i lekove; tužbe trgovaca za davanje espapa netrgovcima (vidi paragrefe 14. i 15. Trgovačkog Zakonika); tužba onih, koji drže decu u obitalištu i daju im hranu; tužba drugih majstora i učitelja zbog plate za učenje; i tužba slugu, koji se na godinu pogađaju, za naplatu njihove plate, zastareva za godinu dana.
Isto tako tužba pravozastupnika za naplatu njegovih izdataka i njegove nagrade zastareva za jednu godinu, računajući od dana, kad je po vođenoj parnici presuda izvršna postala, ili od dana učinjenog poravnanja, ili oduzetog punomoćstva. U prizrenju nesvršenih parnica, on ne može tražiti naplatu izdataka i nagrade više, nego za pet poslednjih godina, računajući od dana tužbe.

Paragraf 928 v)

U slučajevima paragrafa 928. a i 928. b. zastarelost teče, i ako je produžavano izdavanje, rad ili služba, i prestaje samo ako je zaključen račun ili izdata prznanica ili obligacija, ili predata tužba sudu.

Paragraf 928 g)

("Pravozastupnici oslobađavaju se čuvanja akta po isteku godine, od dana presude izrečene u parnicama").

Paragraf 928 d)

Potraživanje godišnjih prihoda i dohodaka, godišnjeg izdržavanja, kirija od kuće, dućana i drugih zgrada, ili kirije za zemlje i druga dobra pod zakup data; godišnjih interesa na pozajmljene kapitale; usluga, koje se godišnje imaju činiti, i u opšte sve, što se plaća ili čini godišnje ili u kraćim rokovima, koji se godišnje povraćaju, - zastareva za tri godine, od dana kad je što trebalo platiti ili učiniti.

Paragraf 928 e)

Zastarelost kazana u paragrafu 928. a) do paragrafa 928 d) zaključno, teče i protivu maloletnika i protivu onih, koji iz drugih uzroka nemaju pravo raspolaganja sa svojim imanjem. No oni imaju pravo na naknadu od tutora ako su time oštećeni.

Paragraf 928 ž)

Obligacioni dug i pravo, po kome ko može tražiti godišnje dohotke, uživanje ili usluge, zastareva ako se za dvadeset i četiri godine ne upotrebljava, ma da je i u javne knjige zapisano i obezbeđeno. (paragraf 947.).
S ovim naređenjem ne menja se ono, što je u paragrafu 166. i 167. Trgovačkog Zakonika kazano za trgovačke knjige i dokumente, i za tamo navedene menice. No i ovo zastarevanje menica odnosi se na njih kao takve, koje imaju menična preimućstva; inače i one po isteku pet godina postaju obligacioni dugovi, i kao takvi zastarevaju za dvadeset i četiri godine, uračunavajući i onih pet godina u ovih dvadeset i četiri.

Paragraf 928 z)

Arhitekti i preduzimači oslobađavaju se od odgovornosti posle deset godina za tvrđe građevine i preduzeća, koja su izvršili ili upravljali.

Paragraf 929

Za nepokretna dobra, kao baštine, kuće, njive, livade, voćnjake, vinograde ili miljkove iziskuju se 24 godine za zasterelost, ako je pritežanje bez tapije, ako li je s tapijom, i u baštinske javne knjige uvedeno, dostav je 10 godina. I ovo se razume i o službenostima na nepokretnim dobrima.

Paragraf 930.

Kod onih prava, koja se retko izvršavaju, n. pr. pri opravljanju mosta, ili opravi gata, ili jaza vodeničkog, ili brane, mora onaj, koji bi zastarelošću drugoga nagnati hteo na priticanje s troškom ili radom u pomoć, ne samo pokazati, da je 24 godine prošlo nego i da se je bar triput slučaj dogodio, gde je svagda to pravo silu i snagu imalo i u izvršenje dovodilo se.

Paragraf 930 a)

Ako u smotrenju zastarelosti zakonom nije drukčije naređeno, onda sva prava prema drugome, ma bila i u javne knjige zavedena, ili sudom utvrđena, gube se, po pravilu ako se za dvadeset i četiri godine ne upotrebe, ili se za toliko vreme protivu tuđeg prisvajanja ništa ne čini.

Paragraf 931.

U smotrenju onih dobara, koja ili praviteljstvu ili crkvi, ili opštinama prinadleže, za koja su osobiti upravitelji i rukovatelji opredeljenosti, iziskuje se za zastarelost duže nego obično vreme, tako za pokretne stvari 6 godina, za nepokretna dobra, ako su na ime pritežaočevo u baštinske knjige uvedena, iziskuje se 12 godina, ako li u knjige baštinske na ime pritežaočevo uvedena nisu, ište se 36 godina.

Paragraf 932.

Ako bi se gospodar baštine, njive, livade, ili drugoga miljka, ili stvari, izvan otačastva nalazio, i to bez svoje krivice, onda za zastarelost, kojom bi drugi pravo na njegova dobra dobio, iziskuje se dvaput onoliko vremena, koji je inače propisano, za vreme odsustva njegova.

Paragraf 933.

Protiv onog, koji se izvan otačestva u delu i na korist otačestva ili za otačestvo postradavši ili u ropstvu nalazi, zastarelost mesta nema niti počinje donde, dokle god ova prepona ne prestane.

Paragraf 934.

Protiv onih ličnih dužnosti, koje članovima jedne porodice sprama drugih članova iste porodice pripadaju, kao dužnosti decu izdržavati i hraniti; tako i protiv onih postupaka, koji od volje svakoga zavise, kao da espap ovde ili onde kupi, da svoje dobro ovako ili onako, ili vodu upotrebi; protiv prava na deobu smesničke stvari, ili na opredeljenje međe, umke ili granice, zastarelost nema mesta.

Paragraf 935.

Ako je ko samo jednu čest od kakvoga dobra pritežavao, ili je samo protiv jednoga ili drugoga člana kakve opštine pravo zastarelosti upotrebio, onaj ne može zastarelost na celo, i na sve članove prostreti.

Paragraf 936.

Dokle poverilac zalogu u rukama ima, ne može izgubiti pravo da se iz nje namiri; no i dužnik ne može izgubiti pravo da svoju zalogu iskupi. No zaloga ne sprečava tok zastarelosti, u koliko se poverilac ne bi mogao iz zaloge namiriti.

Paragraf 937.

Ko misli da ima pravo nesaopšteni mu testament uništiti; poklon zbog neblagovremenosti poreći (paragraf 567. b); ugovor zbog oštećenja preko polovine uništiti (paragraf 559); pranos imanja na njegovu štetu zaključen oboriti (paragraf 303. a); stvar svoju kod drugog nađenu, otkupiti, ili oduzeti (paragraf 220); zahtevati uništenje ugovora plašnjom ili pometnjom zaključenoga, gde s protivne strane nije bilo lukavstva, - taj mora za tri godine to kod suda zahtevati, inače će mu pravo zastareti.
Vreme zastarelosti za uništenje testamenta nesaopštenog teče od dana kad je dotično lice za takav doznalo; no ako su dvadeset i četiri godine od toga doba protekle, prestaje pravo savim (paragraf 928. ž). Sve druge zastarelosti počinju teći od dana zaključenog ugovora, ili postanka uzroka zbog koga se ugovor kvari.

Paragraf 938.

Tako i onaj, koji misli da prava ima na službenost, pa se gospodar dobra (t.j. baštinik) protivi, ako za tri godine tog prava ne uživa, zastariće mu pravo, i on ga gubi.

Paragraf 939.

Pravo na traženje naknade za štetu zastariće za tri godine dana od dana, kad je oštećenom šteta poznata postala. Ako je šteta iz zločinstva postala, onda će zastareti pravo na traženje za 24 godine.

Paragraf 940.

Ukinut paragrafom 82. kazn. zakonika od 29. marta 1860. god.

Paragraf 941.

Koji bi stvar kakvu od pravičnog i poštenog pritežaoca na pošten način primio, onaj će moći kao pošten prijemnik i ono vreme svoga pretka uračunati u vreme zastarelosti.

Paragraf 942.

Protiv onih osoba, koje zbog nedostatka sila duševnih svoja prava sami zastupati ne mogu, kao što su: mladoletni, zgranuti ili ludi, ne može se zastarelosti vreme ni započeti, ako nemaju zakonog zastupnika. No i u tom slučaju ne može se pre navršiti vreme zastarelosti, dok ne prođu dve godine posle polučenih sila duševnih.

Paragraf 943.

Ni između supružnika, kao ni između dece i roditelja ili tutora, dokle god veza ta traje, ne može se zastarelosti vreme započeti.

Paragraf 944.

Kad suda u zemlji ne bi bilo, kao u ratno ili kužno vreme, nema ni početka ni nastavka za zastarelost.

Paragraf 945.

Zastarelosti vreme prekida se, kako je onaj, koji se na nju poziva, pre svršetka vremena, pravo drugoga bilo izrekom ili delom priznao, i ako ga je onaj, kome pravo pripada, sudom gonio, i parnicu vodio. Ali ako bi presuda izišla i ovu tužbu za neosnovanu proglasila, onda se zastareslost ne prekida, no nastavlja tako, kao da tužbe i nije bilo.

Paragraf 946.

Koji bi zastarelošću stvar dobavio, onaj može na sudu zahtevati, da se na njegovo ime stvar vodi, tako, ako je nepokretno dobro, može ga u knjige baštinske uvesti, i tapiju iziskati.

Paragraf 947.

Tako isto onaj, koji bi kakvu obvezu na svom dobru imao, pa bi vreme zastarelosti prošlo, može zahtevati, da se ista sa njegovih dobara skine i iz knjige baštinske ispiše.

Paragraf 948.

No pravo, koje se zastarelošću dobija, ne može onome na štetu služiti, koji je oslanjajući se na knjige baštinske dobro kakvo slobodno od svake obveze i bremena sebi pribavio.

Paragraf 949.

Stranama stoji na volji, upotrebiti zastarelost ili ne upotrebiti. I sud, ako se strane na zastarelost ne pozovu, sam po sebi, neće je u prizrenje uzeti.

Paragraf 950.

Zastarelosti napred se odreći niko ne može, niti može duže vreme ugovoriti, nego što je zakonom propisano.
Paragraf 950 a)
Vreme zastarelosti, kazanih u paragrafima 928 v. do 928. zaključno, i u paragrafu 930. a., u koliko koje nisu dosad nikako postojale, računaće se od dana kad bi koja započela da je vreme zastarelosti određeno bilo: no u koliko bi po tome koja zastarelost bila već svršena, ili bi se svršila pre godine dana od dana važenja ovog zakona, smatraće se za svršenu po isteku jedne godine od dana kad počne važiti ovaj zakon.
Zastarelost kazna u paragrafu 928. a. i 928. b., u koliko je koja nova, počinje od vremena kad ovaj zakon stupi u život.).